(избор)
Свима, широм цијелог свијета, који су страдали и страдају ради душе и њених великих и вјечних захтјева, посвећујем ове странице, које сам некоћ писао само за себе, а данас их шаљем свој браћи својој у болу и нади.
* * *
О гдје је она мукла ријеч, тиха, неразумљива, добра ријеч, што свијетли у мраку као мали, мали огањ који се никад не гаси?
Гдје је ријеч утјехе?
Јуче и синоћ и јутрос још сам је знао, зашто се не јави сада у мени, сад кад ми је горко тешко, зашто не сине као далек огањ трептаве звијезде, као весели сјај ока?
Како, како сам је могао заборавити?
* * *
Кога ли љуби сада она млада жена? Она млада жена коју сам нашао једног љета лијепу и дозрелу од шеснаест година, пролази - богзна зашто - јутрос мојим сећањем.
Кога љуби сада она млада жена?
Једном сам на малоруској равни нашао црвен и крупан цвијет: његова сочна чашка, кратка цвата, нудила је, у широко раствореним латицама, своје надрасле прашнике свим вјетровима.
Кога љуби сада она млада жена?
Никад није било између нас ријечи (ја сам тешко и разумијевао њен језик) и наш однос није имао никад одређеног имена. Под звијездама сам је љубио до умора и до поноћи сам лежао на трави, с главом у њеном крилу.
То је била жена створена за љубав и предавала се нијема од страсти и сузних очију, шапућући испрекидане ријечи о вјерности.
Кога ли сада љуби она млада жена?
* * *
Жене, ја не знам коме сте ви биле блага киша јутарња, али у наш живот улазите као пљусци ношени вихорима. Преко ваших бијелих тјелеса пјени се бучно живот наш, зауставља се у вирове и пада стрмоглавице.
Ту мудрост није лијек, ни старост не помаже, и кад све умукне, ваш је глас још у билу крви моје.
С чега се мудрачеве очи муте и светачке усне блиједе?
Жено, што не можемо да те јасно видимо као прачовјек женку на сунцу, него си постала страшна визија и отров крви наше, па бјежимо пред тобом, и док мислимо да си далеко, ти бдијеш у нашим мислима, и док хоћемо у раду да те заборавимо - гле! - на свим нашим дјелима танке вијугаве линије, трагови твојих невидљивих прста.
Шта значи таласава линија вашег тијела? И та нијема, бијела распјевана љепота коју немирно ловимо као дјеца лептира, а она нам, наизмјенце, или задаје бол или се претвара у горчину?
Жене, у очима вашим сја уломак једног љепшег неба које је сјало над срећнијим створовима но што смо ми и за неке страховите катаклизме прсло у парчад.
* * *
Сва трагика мог садашњег живота се може стегнути у једну ријеч: самоћа.
Мука и неплодност мог живота потичу од ове страховите изолације у којој се ледим и каменим и пропадам као напуштене куће у које нико не дира, али оне - баш зато јер нико у њима не станује - пропадају и руше се стално и полагано, као да их невидљива рука кида.
* * *
Руке ми често преко дана стају над послом и велики дио ноћи бдијем само да могу дуже мислити о Теби.
Прије птица се будим, прије зоре дижем (а кроз све снове пролазиш Ти); у освит сам наслоњен на прозор као да Те чекам.
Љепоту цијелог свијета крију у себи моје мисли. Неостварив сан је постао садржај мог живота. И тако живот пролази, али у часу смрти ја могу показати на своју чежњу као на једно велико, истинито и лијепо у свом животу.
* * *
Сама чињеница: да живим, дарује ме мирном радошћу.
Осјећам велику љубав за људе, за њина дјела, за срећу и несрећу, за гријех и страст и сав јад што из њих излази, за борбе и посртања, за заблуде и патње и жртве, за све што је човјеково на овој планети.
Осјећам часовиту, али неизмјерну срећу да и ја пијем кап из непресушивог извора радости људске, да и ја начас понесем дијелак великог крста што га носи човјечанство.
* * *
И што погледам, све је пјесма, и чега се год такнем, све је бол.
ЕПИЛОГ
Много самујеш и дуго ћутиш, сине мој, затрављен си сновима, изморен путевима духа. Лик ти је погнут и лице блиједо, дубоко спуштене вјеђе и глас као шкрипа тамничких врата. Изиђи у љетњи дан, сине мој!
- Шта си видио у љетњи дан, сине мој?
Видио сам да је земља јака и небо вјечно, а човјек слаб и кратковјек.
- Шта си видио, сине мој, у љетњи дан?
Видио сам да је љубав кратка, а глад вјечна.
- Шта си видио, сине мој, у љетњи дан?
Видио сам да је овај живот ствар мучна, која се састоји од неправилне измјене гријеха и несреће, да живјети значи слагати варку на варку.
- Хоћеш да усниш, сине мој?
Не, оче, идем да живим.
Загреб, 1918.
Нема коментара:
Постави коментар