У време када сам био дечак, Месец је био далеко.
Онда се једне летње вечери на њега спустише први људи.
Гледао сам читаву ту ствар на телевизији, са стрицем, старим колонистом. Телевизор је био постављен високо на креденцу, у летњој кухињи жутог, земљаног пода. Испод ногу су нам се мотали пси, мачке и голуждрави пилићи.
- Ти стварно верујеш да су они горе? - упита ме стриц изненада.
- Зашто не бих веровао?
Видео сам људе без тежине како плутају кроз Месечеву прашуму. Чуо сам њихове удаљене металне гласове.
Мој стриц је пушио лулу и ником ништа није веровао.
Пре но што се населио у Бачкој, живео је дуго у Америци, држава Калифорнија. У време велике кризе статирао је у Холивуду. Погледао ме је сажаљиво кроз облак дима и пљунуо на земљу:
- Све ти је то снимљено тамо у Коливуду! - казао је мрино.
- Неће мене нико преварит`! Видијо сам рођеним очима шта све они могу...
Смејао сам се дуго његовој неверици. Али како је време одмицало, почињао сам све више да сумњам. Јер, шта као је мој стриц у праву? Шта ако људска нога никада није крочила на Месец? Шта ако је све то заиста снимљено у студијима Парамаунт пикчерса? И шта ако једнога дана двојица упорних новинара Вашингтон поста открију превару столећа, а ми сви испаднемо будале? Ко ће се тада извинити мом стрицу, који је одавно умро?
За њега, Месец је остао неоскрнављен људским траговима.
За мене, он је поново исто тако далеко као кад сам био дечак.
Јер, неке ствари не би никад смеле да буду освојене.
Месец, на пример.
И једна стара љубав из 1959.
Нема коментара:
Постави коментар