Ај, како је срећно живео твор! Крзно, топло и густо, блешти на сунцу, греје на мразу. Тек јазбина! Пуна хране, лети прохладна, зими топла а оних који би га узнемиравали - нема! Јер, како ко у творову кућу уђе - истога часа главачки излети из ње.
Фуј, како смрди! - узвикне и растера све који би могли поћи његовим трагом.
А мирис јазбине баш пријатан, не може бити пријатнији! Обилазе око ње младе творице, чежњиво њуше. Биће творића!
Твор је с радошћу ишчекивао скору жендибу. Али, баш кад се одлучио која је од младих творица најприкладнија - налете на белу ружу процвалу уз ивицу кукурузног поља с којег се јазавци жутим зрневљем сладе.
Каква је то лепотица била! На врху стабљике један једини цвет у струји месечине плови и мирише ли мирише док птице око њега лете као зачаране. Твору се, у почетку, не допаде тај мирис, па прекорно рече птицама:
- Шта сте полуделе па не певате ни о чему другом до о мирису беле руже! Помиришите мало мене. Још боље: дођите и помиришите моју јазбину. Неће вам више пасти на памет мирис руже!
- Твор поносно рашири реп, чудећи се што веверице и птице, па чак и свици падају у несвест, мрмљајући:
- Какав ужас! Какав смрад! "Нечег ту, ипак, има?" пролете творићу кроз главу. Полако се прикраде жбуну руже, застаде и загледа се у полуотворени цвет чије су латице блистале на месечини као да су од сребра саливене. "Лепа је, нема шта! Али, то није разлог да толико диже главу."
- Хеј, ружо! - шапну тихо да га из света творова неко не чује и не пронесе шумом глас о лудом твору који се заљубио у ружу. - Сагни се да те помиришем! - Твор се подиже на задње ноге, ружа саже, па сажаљиво рече:
- Јадан ли си...
Шта је мислила тиме? Твор, посрамљен, саже главу не схватајући смисао ружиних речи и туге у њеном гласу. У свету творова нико није лепши од њега, нико нема блиставије очи и крзно, ни за ким толико не уздишу младе творице, шта је ружи? Није реч о лепоти! - промуца ружа. - Леп си али смрад који шириш око себе је старшан...
- Шта да радим? - упита творић поражен лепотом руже.
- Постани ружа! - рече цвет. - Па да заједно на сунцу и месечини миришемо... - Ружа стидљиво склопи латице, а твор се упути шумском Чаробњаку за помоћ. На једном је видео како Чаробњак претвара брезу у девојку а пољског миша у медведа. Што не би и њега претворио у ружу? Поклониће му се ниско и замолити га...
Ван себе од узбуђења пође Твор да тражи Шумског старца. Није му требало дуго да га нађе, али је дуго чекао да га овај прими доживевши највеће понижење откада зна за себе.
- Твор који жели да посатне ружа? Да мирише? Је ли то икад ко чуо? - Закикота се сва Чаробњакова својта зацењујући се од смеха, док им Старац не рече да се смире, љутито набравши обрве.
- Чудна је твоја жеља, творићу! - Чаробњак га само самилосно погледа. - Мада има и чуднијих! На твом бих месту, ипак, размислио. Руже живе тек неколико дана. Твојој није остало много времена, а када она увене и тебе ће нестати. Да ли још увек желиш да те претворим у ружу?
- Желим! - творић понизно саже главу. - Без ње мој живот не вреди ни колико трула крушка...
- Нек ту буде? - Чаробњак уздахну и нежно пређе дланом преко творових леђа.
Истог часа, твор осети како се мења, како постаје лак и прозрачан.
- Гле, успело ти је! - Ружа радосно рашири очи, а месец сиђе сасвим ниско да види црвену ружу која је некада била твор. Затим пожури да то обзнани звездама северног неба.
Да ли су му поверовале - нико не зна! Једва да је и сам себи веровао, јер када неколико дана касније пређе истим путем - ни беле ни црвене руже крај кукурузног поља није било. Ако је то био тај пут? То кукурузно поље? Шумски чаробњак тврди да није, а Црвена и Бела ружа не престају да се рађају миришући све заносније, све јаче.
Nema analize
ОдговориИзбриши