Некад је цео свет за човека био бајка. Све је било несхватљиво и необјашњиво.
Сваки корак, сваки замах руке покретале су невидљиве силе које су могле човека упропастити или усрећити.
Искуство је било још тако слабо и немоћно да људи нису били никако уверени хоће ли после ноћи доћи дан, после зиме пролеће.
Да помогну сунцу дићи се на небо вршили су људи магичне обреде. У Египту је фараон, који је сматран утеловљењем сунца, сваки дан обилазио око храма да присили сунце да пређе одређени кружни пут. У јесен су Египћани славили празник ''сунчаног штапа''. Они су мислили да ослабљеном јесенском сунцу треба дати у руке штап да би могло наставити свој пут.
Но човек је радио, човек је све више упознавао свет и својства ствари.
Првобитни мајстор који је брусио и гладио КАМЕН проучавао је његова својства властитим рукама и властитим очима. Мајстор је знао да је КАМЕН тврд, да се КАМЕН може разбити ако га чврсто удариш, да од удараца неће крикнути. Истина, није све КАМЕЊЕ једнако. Овај КАМЕН не говори, али онај други може изненада проговорити. Таква мисао би нас натерала на смешак. Но првобитни човек није мислио као ми.
Првобитни човек још није знао да изводи правила, па је због тога сав његов живот био пун изузетака. Видео је да на свету нема два једнака КАМЕНА. Због тога му се чинило да и својства њихова могу бити различита. Кад је од КАМЕНА правио нову мотку, настојао је да начини исту онакву каква је била стара да би исто онако копала земљу.
Но пролазили су векови и столећа. Од многога КАМЕЊА различита изгледа које је прошло кроз човекове руке сабрао се мало помало појам о КАМЕНУ уопште. Све КАМЕЊЕ је тврдо, КАМЕН је дакле тврда ствар. Ниједан КАМЕН није проговорио, КАМЕЊЕ дакле не говори.
Тако су се појавила прва зрна науке - појмови о стварима.
Кад мајстор каже да је кремен - тврд КАМЕН, он већ мисли на сваки кремен, а не само на онај који држи у рукама.
Он, дакле, већ зна неки природни закон, неко правило које постоји у свету.
''Након зиме долази пролеће''. Ни вас ни нас то не може зачудити. Та то се разуме само по себи да после зиме долази пролеће, а не јесен. Но за наше претке је промена годишњих доба била једно од првих научних открића које су учинили након дугог опажања. Године бројити научили су тек онда кад су схватили да се зима и лето не понављају случајно, да иза зиме увек долази пролеће, за пролећем лето и јесен.
У Египту су људи то открили проматрајући поплаве Нила. Онда се тако и рачунала година: од једне поплаве реке до друге.
Опажања о реци су водили жреци. Ти људи су веровали да је река божанство. До дана данашњега сачувале су се на зидовима храмова, који стоје на обали, црте којима су жреци обележавали висину воде. У време кад су поља пуцала од жеге, чекали су пољоделци нестрпљиво када ће по каналима потећи жута, муљевита вода Нила. Хоће ли уопште доћи? Шта ће ако се богови расрде на људе и не пошаљу воду на поља?
У храмове су са свију страна долазили дарови и жртве. Пољоделци су носили последње шаке зрња и давали их жрецима уз понизну молбу да се ови усрдније моле боговима.
Свако јутро о освиту спуштали су се жреци на реку да сазнају долази ли вода.
Свако вече пењали су се на водоравни кров храма и клечећи гледали у даљину - у звезде. Звездано небо било је њихов календар.
И напокон су свечано прогласили у храму: ''Бог се смиловао молитвама, за три ноћи натопиће вода поља''.
Полагано, корак за кораком, завладали су људи новим светом: не светом бајке, него светом знања. Кров на храму био је први астрономски опсерваториј. Лончарска радионица и ковачница биле су први лабораторији у којима су се вршили први опити.
Људи су научили молити, бројати, закључивати.
Та древна наука има мало сличности с нашом данашњом. Она је била још врло слична магији од које се није могла лако оделити. Људи су звезде не само гледали него су по њима гатали. Проучавајући небо и земљу, молили су се боговима неба и земље. Но, ипак се магла помало разилазила.
Нема коментара:
Постави коментар