(одломци)
- Сигурно... Замислите, ја сам данас код вас, на вашем острву, које је јединствено у својој простоти и лепоти. Ничега на њему нема што би ми било туђе или што би ме чинило туђином. Ви бисте ноћас могли бити на некој мојој реци и осећати се исто тако присно и угодно као да сте у самом завичају. Не могу да појмим како се онда могу наћи два човека да се убијају, мрзећи земљу један другога и мислећи да је то земља која му жели зла.
- Нећете, ипак, рећи да нема никога који мрзи нашег човека и који му жели смрт.
- Можда! Докле год човек није видео, није разговарао са њим, док не може да га замисли; нарочито то док не може да замисли да и онај други има своје, знате, децу, бриге, да је углавном срећа и несрећа расподељена подједнако праведно и неправедно по свету, можда и уме да мрзи. Али кад су за истим
столом, нити може пожелети да убија, нити мрзети. Разлика у језику, у обичајима, отпада чим два човека почну да се споразумевају, макар се и не разумели. Разлика нешто значи само кад се каже: њих раздваја језик, обичаји. Ви сте видели у рату, ретко је да војник није осећао сажаљење према заробљенику. Сигурно је да свако од нас воли своју отаџбину више од иједне друге земље на свету. И са колико разлога! Али отаџбина од њега не тражи да убија, већ да је воли.
- Отаџбина је једна велика лепа ствар.
- Ја мислим да је љубав за отаџбину, као љубав било за шта, још много већа и лепша ствар. Можемо да је волимо сви заједно, и нико ни на ког због тога да не буде љубоморан. Да волимо жене које су на њој рођене, свитања и заласке на њој, и уопште све.
- Ви сте или новинар или песник, господине.
''Тако бих волео једном да стварам, скупљајући оно што је најбоље у богатствима око мене, да прерадим то затим у једну јединствену хомогеност. На крају рада пчелиног је мед који садржи у себи срж свих цветова, а није чак ни скуп онога што су они, већ нешто ново и изванредно. То није овај, ни онај цвет, то је мед; и особине су толико друкчије да то чак није ни мирис пре свега, већ укус. Доћи једног дана на једно језеро као ово, приступити свему, свакоме, слушати све и гледати све и после, не то описати, већ из тога начинити нешто што ће имати своју боју, свој укус, свој тон, свој парфем, своју судбинску поетичност. Не, не, не мислим то, већ нешто што отприлике одговара тој идеји. У сваком случају, требало би написати нешто имитујући пчеле, нешто страховито савремено, а што ипак не би било: као пчеле''!...
Осећам се огроман, јер сам средиште свога посматрања и своје мисли а све то дуго, иако живот као и ја, остаје минускулно и сићушно око мене до у бескрај. Међутим, све је игра и заблуда личности; перспективе се уређују око мене а ја нисам господар чак ни њих. Нисам господар ничега, ничега, чак ни себе. Примичем и размичем прсте и барке настављају да плове у једном неосетљивом азуру.
* * *
- Како се зовете?
-Пипо.
- А ваш отац?
- Кортец.
- Отац вам изгледа изврстан тип, весељак и румен.
- О, да!
- Ви сте најстарији?
- Да, ја имам двадесет и осам година а мој брат је за две године млађи од мене. Он воли свој занат.
- Зар га ви не волите!
- То је била жеља мог оца; да овде останем. Ја сам служио у марини. Путовао сам од Кине до Сиднеја, до сад бих био марешал (наредник) поморски, имао бих добру плату. Нешто значи бити марешал; и то је живот који нешто значи, који је за мене!
- Нисте могли убедити оца да попусти вашој жељи?
- О, све ми је то било досадно. Чак нисам ни покушао да убеђујем. Чим сам дошао мајка ми је нашла девојку, и одмах су рекли свима да сам верен. Они су се уплашили да неће имати ко да настави овај занат. Као да је то занат!
- Девојка вам се није свиђала?!
- Не, она није била ружна, али ја је нисам ни гледао, а кад сам је најзад погледао, имали смо већ двоје деце и била је стара.
- Али сада волите своју жену?
- Како могу да их волим, кад ми је цео живот упропашћен!...
Кад смо били на путу, он изненада напусти свој мирни говор и упита као у усхићењу:
- Мислите ли да то води чему: живети?
- О, кад размислим, не! Не верујем. Али има нечега дивног у томе што се живи и баш зато што не води ничему...
Али постоји она дивнија ствар: начинили сте једно познанство, измењали сте само неколико речи а увиђате да сте безразложно сазнали оно што је најбитније у том човеку. Ви га познајете исто тако добро или чак и боље од његовог брата, сина итд. Можете провести поред њега још двадесет година, ништа подробније о њему више немате да сазнате.
* * *
- Јесте ли верни, Ивона?
- Не, ја нећу да се удајем.
- Мислите можда да се заветујете?
- Нећу да се удајем, јер сам од детињства желела да пођем за једног младића одавде. Био је пет година старији. Иако сам била девојчица, пуштао је да се играм с њима, дечацима, и бранио ме. Када се вратио из марине, родитељи су га оженили.
- Је ли то скоро било?
- Има шест година.
- Је ли знао да желите да пођете за њега?
- Не знам. Ја нисам никад никоме то причала. Не бих ни вама да сте одавде, или да знам да нећете никоме рећи.
- Зашто његови родитељи нису вас запросили?
- Била сам доста млађа од њега. Имала сам седамнаест година. Да су његови родитељи знали да бих ја хтела, они би ме сигурно запросили; ја са својим везовима могу добро да зарадим; више но он риболовом.
- Верујте да ми вас је искрено жао! Али како мислите да останете заувек девојка? Мислим да је то тешко у овако малом месту. То вам може донети много патње.
- Удаћу се доцније, али сада још нећу.
- Мислите да вас је волео?
- Не знам, ја ништа не знам; ја савршено ништа не знам. Он се оженио и сада је све свршено.
- Не бих желео да више говоримо о томе, ако вам је тешко. Можда вам је лакше што можете да кажете.
- Лакше ми је.
- Ви?
- Ја? О, ја! Има шест година отада, и више и не бих, може бити, желела да се удам за њега да је слободан! Само још не могу да пођем за другога.
- Наћи ћете лако каквог красног момка који ће вас обожавати. Ви сте толико лепи.
- Кад будем решила запросиће ме, јер зарађујем својим рукама.
- Желим најискреније да имате много среће.
- Да сам живела у неком другом месту где бих видела још људи, можда би неки од њих учинио да на њега заборавим. Али ја сам од детињства само њега видела а од оно мало што је било других, неки су изгинули, неки се поженили, а неки отишли. Сигурно да у другим градовима живе људи који би ми, још пре, изгледали савршенији од њега. Сада ниједног више не желим. Можда ћу једанпут поћи за неког чија деца остану сирочад.
* * *
... Тај крик, који се, ево, апсолутно идентично понавља, исти је као ова муња у простору. Он осветљава нагло, одједном, нешто што ја на дану нисам уочио, јер је сувише много предмета било заједнички осветљено и звучно. Ја сам зано цео предео а ипак је само муња показала онај градић у другом плану, иза језера. Видео сам толико људи у овом месту али је било нужно да буде потпуна ноћ, тишина, па да ми један крик осветли одједном цело једно трпљење; трпљење у том човеку што виче, што је био загубљен у тој гомили и сада одједном звучно издвојен једини, једини је присутан, једини у овој природи, над црвеном крвљу коју губи, над водом, над биљем, у гашењу метеора...
Смешно је како људи говоре о животу. Сваки има свој суд о њему... Треба поклати све петлове. Чак ако би дан и заборавио да сване - каква глупост! То није да би певали, већ да би себе разбудили. Што ме се тиче шта ће мислити о животу. Шта мислим ја о животу? Ја говорим много о њему, али да ли заиста мислим о њему? Шта ће бити тај нови човек? Рибар? Можда и нешто сасвим друго! Можда ће ићи да живи на другој страни! Ми не можемо ништа да знамо о томе шта ће бити са животом једног човека. То може бити једна јединствена ствар: живот који тек почиње. Јединствена.
Ја? Не, ја не бих хтео да се може поново почети. То може бити јединствена ствар... Јединствена...
- Је ли то скоро било?
- Има шест година.
- Је ли знао да желите да пођете за њега?
- Не знам. Ја нисам никад никоме то причала. Не бих ни вама да сте одавде, или да знам да нећете никоме рећи.
- Зашто његови родитељи нису вас запросили?
- Била сам доста млађа од њега. Имала сам седамнаест година. Да су његови родитељи знали да бих ја хтела, они би ме сигурно запросили; ја са својим везовима могу добро да зарадим; више но он риболовом.
- Верујте да ми вас је искрено жао! Али како мислите да останете заувек девојка? Мислим да је то тешко у овако малом месту. То вам може донети много патње.
- Удаћу се доцније, али сада још нећу.
- Мислите да вас је волео?
- Не знам, ја ништа не знам; ја савршено ништа не знам. Он се оженио и сада је све свршено.
- Не бих желео да више говоримо о томе, ако вам је тешко. Можда вам је лакше што можете да кажете.
- Лакше ми је.
- Ви?
- Ја? О, ја! Има шест година отада, и више и не бих, може бити, желела да се удам за њега да је слободан! Само још не могу да пођем за другога.
- Наћи ћете лако каквог красног момка који ће вас обожавати. Ви сте толико лепи.
- Кад будем решила запросиће ме, јер зарађујем својим рукама.
- Желим најискреније да имате много среће.
- Да сам живела у неком другом месту где бих видела још људи, можда би неки од њих учинио да на њега заборавим. Али ја сам од детињства само њега видела а од оно мало што је било других, неки су изгинули, неки се поженили, а неки отишли. Сигурно да у другим градовима живе људи који би ми, још пре, изгледали савршенији од њега. Сада ниједног више не желим. Можда ћу једанпут поћи за неког чија деца остану сирочад.
* * *
... Тај крик, који се, ево, апсолутно идентично понавља, исти је као ова муња у простору. Он осветљава нагло, одједном, нешто што ја на дану нисам уочио, јер је сувише много предмета било заједнички осветљено и звучно. Ја сам зано цео предео а ипак је само муња показала онај градић у другом плану, иза језера. Видео сам толико људи у овом месту али је било нужно да буде потпуна ноћ, тишина, па да ми један крик осветли одједном цело једно трпљење; трпљење у том човеку што виче, што је био загубљен у тој гомили и сада одједном звучно издвојен једини, једини је присутан, једини у овој природи, над црвеном крвљу коју губи, над водом, над биљем, у гашењу метеора...
Смешно је како људи говоре о животу. Сваки има свој суд о њему... Треба поклати све петлове. Чак ако би дан и заборавио да сване - каква глупост! То није да би певали, већ да би себе разбудили. Што ме се тиче шта ће мислити о животу. Шта мислим ја о животу? Ја говорим много о њему, али да ли заиста мислим о њему? Шта ће бити тај нови човек? Рибар? Можда и нешто сасвим друго! Можда ће ићи да живи на другој страни! Ми не можемо ништа да знамо о томе шта ће бити са животом једног човека. То може бити једна јединствена ствар: живот који тек почиње. Јединствена.
Ја? Не, ја не бих хтео да се може поново почети. То може бити јединствена ствар... Јединствена...
1931.
Нема коментара:
Постави коментар