Бајка из новог доба
(одломак)
ВИГИЛИЈА ПРВА
На Спасовдан, у три сата по подне, пројури неки млад човек у Дрездену кроз Црну капију и натрча на корпу с јабукама и колачима које је продавала нека стара ружна жена. Оно што, на срећу, није било згњечено испаде из корпе и улични мангупи весело поделише све што им је ужурбани господин и нехотице добацио. На старичино запомагање, пиљарице напустише своје тезге с колачима и ракијом, опколише младог човека и засуше га простачким грдњама у тој мери да он, занемевши од срџбе и срамоте, не могаде ништа паметније да уради већ да пружи свој мали прилично празан новчаник, који стара пожудно зграби и брзо метну у џеп. Чврст круг око њега сад се отвори, али док се младић удаљавао, стара му добаци:
''Да, јури, само јури, сатанско дете, да што пре сломиш врат у кристалу, у кристалу!''
Женин пискави, крештави глас имао је страшан призвук, и пролазници стадоше зачуђени; смех који се ширио наједанпут умукну. Студента Анзелмуса (јер тај младић је био он) обузе језа, мада никако није разумео чудновате женине речи, и он још више пожури да би се склонио испред очију радознале масе која га је посматрала. Док се он тако с муком пробијао кроз гомилу лепо обученог света, чуо је свуда тихе примедбе: ''Сиромах младић! Еј, што је проклета та жена!''
Старичине тајанствене речи придале су целом том смешном инциденту известан трагичан обрт, те је свет сада са саучешћем гледао на младића, кога раније није ни примећивао. Женски свет је опростио образованом лицу, чији је израз још појачавао жар притајене срџбе, као и снажном младићевом расту, што је био онако неспретан, као и што је носио одело које ни најмање није било по моди. Јер његов сивоплавкаст фрак био је тако скројен да је кројач који га је правио знао само по чувењу за модеран крој, а црне атласне очуване панталоне давале су целини известан магистарски стил с којим се никако нису слагали ход и држање.
Када је студент стигао скоро на крај алеје која води у Ликнишево купатило, замало што га не изневери дах. Морао је да успори корак, али једва се усудио да дигне главу, јер му се још чинило да види како се око њега котрљају јабуке и колачи, те му је сваки љубазан поглед понеке девојке изгледао као одраз злураде смејурије код Црне капије. Тако је дошао до улаза у Линкишево купатило; ред за редом свечано обучених људи улазио је унутра. Изнутра се зачу музика дувачких инструмената и све јача врева веселих гостију. Сиротом студенту Анзелмусу замало што не навреше сузе на очи, јер и он је хтео да учествује у блаженом расположењу Линкишевог раја, пошто му је Спасовдан увек био нарочито породични празник. И сада је пропало све што је понео јер је онако фатално нагазио на корпу с јабукама.
Он зато прође покуњен поред купатила и скрену најзад путем поред Елбе, на коме тада није било ни живе душе. Испод неке зове, која је била изникла из зида, нађе пријатан мали травњак. Ту седе и напуни лулу дуваном који му је поклонио његов пријатељ, конректор Паулман.
Сасвим близу њега запљускивали су и шумели златножути таласи лепе реке Елбе, иза ње је дивни Дрезден издизао смело и гордо своје светле торњеве у прозрачни хоризонт, који се спуштао на цветне ливаде и свеже зелене шуме... Студент Анзелмус пуштао је густе димове у ваздух, мрачно гледајући преда се и, најзад, зловољно говорећи: ''Нема никакве сумње да сам рођен само да се мучим и патим! Нећу ни да помињем да никад нисам постао краљ о Богојављењу, да сам увек грешио говорећи да ли је парно или непарно, да ми је хлеб намазан бутером увек падао на страну с бутером, да... О свој тој беди нећу ни да говорим. Али зар то није страшна судбина што сам, и кад сам упркос сатани постао студент, и даље остао неспретњаковић?...
Па, ето и ово данас! Хтео сам да лепо и пријатно прославим драги Спасовдан, хтео сам баш онако лепо да се проведем. И ја сам, као и сваки други гост у Линкишевом купатилу, могао с поносом да викнем: 'Келнер, боцу јаког пива, али од најбоље врсте, молим вас!' Могао сам да седим до касно увече, па још сасвим близу неког друштва сјајно дотераних, лепих девојака. Дабоме, осмелио бих се, постао сасвим други човек. Да, ишао бих чак тако далеко да бих, кад би која упитала: 'Колико може бити сати' или 'Шта је то што свирају? пристојно скочио, не претурајући чашу нити се спотичући о столицу, поклонио се на корак и по пред њом и рекао: 'Допустите, мадмазел, да вам будем на услузи, то је увертира из Дунавске женице', или, 'Само што није избило шест сати'. Зар би ико на свету могао да ми то замери? Не, велим, девојке би се погледале враголастим осмехом, као што то обично бива кад се усудим да покажем да и ја знам да се лепо опходим с дамама. Али ме ђаво нанесе на корпу с јабукама, и сад морам усамљен да...'''
Овде студента Анзелмуса прекиде у разговору са самим собом неко нарочито ромињање и шуштање, које се зачу одмах поред њега у трави, али које се убрзо пренесе у грање зове што се ширила над његовом главом. Ускоро као да вечерњи поветарац потресе лишће, час опет као да птичице помиловаше грање покретима малих крила у чилом облетању. Тада се зачу дошаптавање и ћућорење, и студенту се учини као да бехар одзвања звуком повешаних кристалних звончића. Анзелмус је слушао и ослушкивао. Тада му се, ни сам није знао како, шапат и ћућорење и звоњење претвори у тихе једва чујне речи:
Овамо... амо... кроз грање, кроз бујни бехар, ми лебдимо, пробијамо се, одбијамо... сестрице, сестрице, лебди у блеску... брзо, брзо, амо горе... доле... вечерње сунце шаље зраке, сикће вечерњи ветар... шушти роса - ... бехар пева... миче језичцима, ми певамо с бехаром и гранама... звезде ће ускоро засјати... мораће да сиђу... да прођу скроз, да уђу, ми се вијугамо, одавијамо, дижемо се, сестрице.
И тако се продужи бесмислени говор. Студент Анзелмус помисли: то је само вечерњи ветра, који данас шапће сасвим разумљиве речи. Али тога тренутка над његовом главом одјекну трозвук јасних кристалних звона, он погледа горе и спази три сјајне мале змије у зеленом злату како су се обавиле око грана и изложиле главице вечерњем сунцу. Тада се изнова зачуше шапат и ромор у оним речима, и змијице се промигољише нежно горе-доле кроз лишће и грање. Док су се оне брзо кретале, изгледало је као да зовин жбун посипа хиљаду блиставих смарагда кроз тамно лишће. ''То је вечерње сунце, које се игра у зовином жбуну'', помисли студент Анзелмо, али тада опет одјекнуше звона и Анзелмо виде како једна змија помаља главицу према њему. Цело тело као да му проже електрични удар и потресе га до дна душе, он нетремице погледа горе, и два сјајна тамноплава ока гледаху га са неисказаном чежњом, тако да му незнано осећање највећег блаженства и најдубљег бола раздираше груди. И што је он страсније гледао у бајне очи, све јаче су одјекивали акорди кристалних звона, и на њега се осуше блистави смарагди и окружише га, горећи око њега у хиљаду пламичака, играјући се блиставим златним концима. Зовин грм се покрену и рече: ''Ја се поиграх око твојих слепоочница, али ти ме ниси разумео. Дашак је мој говор кад га љубав распали.'' Сунчани зраци пробише се кроз облак, и сјај као да изрази свој жар речима. ''Ја те облих жарким златом, али ти ме ниси разумео. Жар је мој говор кад га љубав распали.''
Тонући све усрдније и топлије у поглед два сјајна ока, у њему се поче јављати све жаркија чежња, све ватренија жеља. Тада се као иза сна све крену и помаче весело и живо. Око њега замириса цвеће и бехар, и њихов мирис одјекну као дивна песма хиљаде флаута, а то што они запеваше понесе одјек златних вечерњих облака у покрету у далеке покрајине. Али кад се изгуби последњи сунчев зрак иза брда и сутон рашири над пределом своју копрену, тада као из неке дубине узвикну дубок, груб глас:
''Хеј, хеј, какво је то шапутање и ћућорење ту преко? Хеј, хеј, ко ми то тражи зрак иза брда? Доста је било сунчања, доста песме. Хеј, хеј, кроз грм и траву - кроз траву и реку! Хеј, хеј! Дол-е-е, дол-е-е''
Глас се изгуби у даљини као грмљавина, али кристална звона разбише се у оштром нескладу. Све умукну и Анзелмо виде како три змије блиставо и блештаво шмугнуше кроз траву према реци, шушкајући и шуштећи, склизнуше оне у Елбу, а изнад таласа, где се изгубише, лизну зелена ватра, која се расплину у сјају укосо према граду.
(превео Јован Богичевић)
Нема коментара:
Постави коментар