ЗАНИМАЊА У СРБИЈИ КНЕЗА МИЛОША - Вук Караџић

Народ српски нема другијех људи осим сељака. Оно мало Срба што живе по варошима као трговци (готово све саме дућанџије) и мајстори, (понајвише ћурчије, терзије, јекменџије, туфегџије, кујунџије) зову се варошани; и будући да се турски носе и по турском обичају живе, а уз буне и ратове или се затворе с Турцима у градове или с новцима бјеже у Њемачку, зато они не само што се не броје међу народ српски него их још народ и презире. Срби као сељаци живе само од земље и стоке. Истина да и међу њима има трговаца који купе свиње и осталу стоку, као и звјериње, восак, мед и друге ситнице, али и они на кући живе као и остали сељаци.

Од сељака има ковача (који кују и клепљу сјекире, мотике и раонике, а котлове крпе и остале којекакве ситнице кују турски Цигани по варошима), туфегџија, терзија и ћурчија, качара, колара, дунђера, конопчара, по гдјекојим мјестима и лончара. Дунђерин је сваки зидар, као и ћурчија терзија. Терзија, као и качар и дунђерин, не раде занате код своје куће, него код онога коме раде. Сељаци и по градовима и по варошима највише граде куће и остале зграде. Ове древне занате зна готово сваки Србин, само што нема сваки алата, нпр. да начини изнова буре или кола; али обруч набити, око кола или у воденици што поправити, за то слабо ко тражи мајстора. Тако исто Срби сами грађу сијеку (особито сиромашни), куће и остале зграде праве; сваки Србин опанке сам себи гради, кашике, чанке и корита обично граде каравлашки Цигани, који се скитају по земљи па продају или дају за брашно или за што друго. Српкиње сију, реде и преду кудељу и лан, боје (чивитом, броћем, метвицом, зановијећу итд.) и преду вуну, ткају платно и сукно, везу, плету чарапе и рукавице. Осим овијех женских послова оне још раде и с људима у пољу, нпр. жању, копају, купе сијено и шљиве, беру кукурузе и винограде и др.

ПРОЉЕЋЕ - Исак Самоковлија

(Одломак из приповетке ''Од прољећа до прољећа'')

Дође у налету. Као преко ноћи просу се по махали, по авлијама, по башчама и по крововима. Ненадано су  пробехарале воћке, зазеленила се трава. Дјевојке су отвориле пенџере, одјекнула је пјесма, завриштала су дјеца.

И још се ово двоје опазило на бехару: као да се заруменио од узавреле пјесме дјевојачке и као да се зрео почео да руни од силног пискута и дјечјег вриска.

Дјеца су била помамна. Завитлало их прољеће па се гањају сокацима, прескачу плотове, тарабе, пењу се на кровове и никако да говоре тихо и паметно него све вриште и лудују. Кад се отисну низ сокаке, стоји их њиска и чини се као да су ждребад провалила из авлија па ћустеком промичу иза ћошкова.

Горе на врху сокака муслиманска дјеца пиште на врбове пиштаљке, а доље пред Садином чесмом хрпа јеврејске дјеце сплићу се у клупко и расплићу сва у живом покрету, вриште у стотину мемљивих кућица, топлу калдрму под табанима и на очи им ударио сјај. А с њима и сва махала оживјела. Као да додају уста устима један те исти поклик, тако се излијева по њој прољеће и све у његовој бујици утапа.

И у ороза што из авлије искачу на сокак црвени се кријеста као најздравија крв. Кукуријећу, окрећу се као избезумљени уокруг, залијећу се, испуштају сад десно, сад лијево крило, стружу чврстим перима по калдрми, а кокоши се купе, климају радосно главама, некоје су проквоцале, шире се и изгледа као да су им вољице пуне жита. Јавили се жути и бијели лептири у сокаку, љуљају се испред прозора, прелијећу у башче, а за њима се отискују врапци па хотимично промичу крај њих дотичући их само врховима крила.

И стари људи, сипљиви и пуни кашља, лакше дишу. И њиховим тврдим жилама прострујала је крв топлије и лакше.

- Ох... ох... ох... - радују се и подижу главе и исправљају погурена леђа.

А Сара, она најсиромашнија и најбучнија жена у махали, пошто истјера пред акшам своје петоро гладне дјечице на сокак, узме деф, сакрије га под свој дугачки шал и изиђе из кућице. Чим замакне у прву авлију, почне као луда да пјева и удара: Asuerico de quince anos... Пјева, уздиже се и тресе дефом, и сва се љуља. И у час задрхти мирисав ваздух, укажу се домаћице по прозорима, а народна севдалинка кликти, поигравају дамари, дјевојке се хватају за руке.

О ПРВИМ МАЈСТОРИМА - М. Иљин и Е. Сегал

Ви, млади мајстори, који сте тек недавно узели у руке секиру и брадву, чекић и сврдло.

Ви, будући металци и хемичари, градитељи машина и авиона, кућа и бродова! Ова књига написана је за вас који волите своје оруђе и свој рад.

Ви знате колико је тешка борба оруђа с материјалом и како је радосна победа.

Узевши у руке комадић дрвета, ви већ унапред видите предмет у који желите да претворите дрво. Изгледа да је све једноставно, овде треба само отестерити, тамо сврдлом пробушити, овде изрезати. Али материјал не слуша. Свом снагом се опире ножу у њега упире своју оштрицу.

Једно оруђе за другим улази у борбу. Кад је устукнуо нож, ушла је у борбу секира. Где је секира преслаба, упија се у дрво тестера с мноштвом оштрих ножева.

Већ је одбачен, претворен у струготине, отпатке и пиљевину, сав сувишни материјал који је сакривао потребан облик.

Ви сте победили. Али не сами. Заједно с вама победили су сви мајстори који су кроз дуги низ векова проналазили и побољшавали оруђе, нашли нов материјал и нов начин рада.

Овде, у овој књизи, већ сте се срели с првим мајсторима који су створили нож, и секиру и чекић.

Видели сте те људе при раду, који је - као и ваш - био тежак и радостан.

Ти први тесари, копачи земље и радници у каменоломима били су одевени у животињске коже. Њихово оруђе било је грубо отесано и неспретно израђено. Било им је потребно неколико месеци да начине чамац. Измоделовати од глине кухињски лонац било им је теже него вама данас кип.

Али од тих тесара, копача, лончара потичу сви градитељи, хемичари, металци, који сада својим радом мењају земљу.

Ево, на пример, древни лончари. Они су први из глине створили материјал који није постојао у природи. Пре, кад је првобитни мајстор израђивао од камења секиру или од кости остве, није стварао материјал, већ је само мењао његов облик. А код лончара се догодило оно чега пре никад није било. Човек је од глине измоделовао посуду и пекао је у ватри. Ватра је променила својстав глине; услед деловања ватре глина не може да се препозна.

Пре је глина била зелена, сада је постала смеђа. Пре се развачила: стављена у воду, претварла се у тесто. Прекаљена у ватри, престала је да се боји воде. У њу се могла налити вода а да она не промени свој облик, да не постане мека.

Помоћу ватре претворио је човек глину у нов материјал. Била је то двострука победа: победа над глином и победа над ватром. Истина, ватра је и пре служила човеку: бранила га од зиме, терала од њега дивље звери, помагала му да чисти шуму и долазила у помоћ секири када је ова градила чамац. Људи су већ добро научили да добијају ватру: она је послушно настајала пред њима кад су трли један комад дрвета о други.

Но сада је човек одредио ватри нов, још замршенији посао: да претвара једне материје у друге.

Упознавши својства ватре, човек ју је присилио да пече глину, кува јело, пече хлеб, топи бакар.

Данас нема фабрике где ватра не претвара једну материју у другу.

Ватра нам помаже да добијемо гвожђе из руде, стакло из песка, папир из дрвета. Читава војска металаца и хемичара управља ватром која гори у фабричким пећима. А све те пећи потичу од оног огњишта на коме је древни лончар пекао свој први неспретни лонац са шиљатим дном.

ПОЧЕТАК НАУКЕ - М. Иљин и Е. Сегал

Некад је цео свет за човека био бајка. Све је било несхватљиво и необјашњиво.

Сваки корак, сваки замах руке покретале су невидљиве силе које су могле човека упропастити или усрећити.

Искуство је било још тако слабо и немоћно да људи нису били никако уверени хоће ли после ноћи доћи дан, после зиме пролеће.

Да помогну сунцу дићи се на небо вршили су људи магичне обреде. У Египту је фараон, који је сматран утеловљењем сунца, сваки дан обилазио око храма да присили сунце да пређе одређени кружни пут. У јесен су Египћани славили празник ''сунчаног штапа''. Они су мислили да ослабљеном јесенском сунцу треба дати у руке штап да би могло наставити свој пут.

Но човек је радио, човек је све више упознавао свет и својства ствари.

Првобитни мајстор који је брусио и гладио КАМЕН проучавао је његова својства властитим рукама и властитим очима. Мајстор је знао да је КАМЕН тврд, да се КАМЕН може разбити ако га чврсто удариш, да од удараца неће крикнути. Истина, није све КАМЕЊЕ једнако. Овај КАМЕН не говори, али онај други може изненада проговорити. Таква мисао би нас натерала на смешак. Но првобитни човек није мислио као ми.

Првобитни човек још није знао да изводи правила, па је због тога сав његов живот био пун изузетака. Видео је да на свету нема два једнака КАМЕНА. Због тога му се чинило да и својства њихова могу бити различита. Кад је од КАМЕНА правио нову мотку, настојао је да начини исту онакву каква је била стара да би исто онако копала земљу.

Но пролазили су векови и столећа. Од многога КАМЕЊА различита изгледа које је прошло кроз човекове руке сабрао се мало помало појам о КАМЕНУ уопште. Све КАМЕЊЕ је тврдо, КАМЕН је дакле тврда ствар. Ниједан КАМЕН није проговорио, КАМЕЊЕ дакле не говори.

Тако су се појавила прва зрна науке - појмови о стварима. 

Кад мајстор каже да је кремен - тврд КАМЕН, он већ мисли на сваки кремен, а не само на онај који држи у рукама.

Он, дакле, већ зна неки природни закон, неко правило које постоји у свету.

''Након зиме долази пролеће''. Ни вас ни нас то не може зачудити. Та то се разуме само по себи да после зиме долази пролеће, а не јесен. Но за наше претке је промена годишњих доба била једно од првих научних открића које су учинили након дугог опажања. Године бројити научили су тек онда кад су схватили да се зима и лето не понављају случајно, да иза зиме увек долази пролеће, за пролећем лето и јесен.

У Египту су људи то открили проматрајући поплаве Нила. Онда се тако и рачунала година: од једне поплаве реке до друге.

Опажања о реци су водили жреци. Ти људи су веровали да је река божанство. До дана данашњега сачувале су се на зидовима храмова, који стоје на обали, црте којима су жреци обележавали висину воде. У време кад су поља пуцала од жеге, чекали су пољоделци нестрпљиво када ће по каналима потећи жута, муљевита вода Нила. Хоће ли уопште доћи? Шта ће ако се богови расрде на људе и не пошаљу воду на поља?

У храмове су са свију страна долазили дарови и жртве. Пољоделци су носили последње шаке зрња и давали их жрецима уз понизну молбу да се ови усрдније моле боговима.

Свако јутро о освиту спуштали су се жреци на реку да сазнају долази ли вода.

Свако вече пењали су се на водоравни кров храма и клечећи гледали у даљину - у звезде. Звездано небо било је њихов календар.

И напокон су свечано прогласили у храму: ''Бог се смиловао молитвама, за три ноћи натопиће вода поља''.

Полагано, корак за кораком, завладали су људи новим светом: не светом бајке, него светом знања. Кров на храму био је први астрономски опсерваториј. Лончарска радионица и ковачница биле су први лабораторији у којима су се вршили први опити.

Људи су научили молити, бројати, закључивати.

Та древна наука има мало сличности с нашом данашњом. Она је била још врло слична магији од које се није могла лако оделити. Људи су звезде не само гледали него су по њима гатали. Проучавајући небо и земљу, молили су се боговима неба и земље. Но, ипак се магла помало разилазила.

ЧОВЕК ДИВ - М. Иљин и Е. Сегал

На земљи живи див.

Његове су руке такве да без муке диже локомотиву.

Има такве ноге да у једном дану преваљује хиљаде километара.

Има таква крила да лети изнад облака много више од сваке птице.

Има такве пливаће опне да плива и на води и под водом боље од сваке рибе.

Има такве очи које виде невидљиво и уши које чују што се говори на другом континенту.

Тако је јак да пробија горе и зауставља водопаде.

По својој вољи преуређује земљу, сади шуме, спаја мора и натапа пустиње.

Па ко је тај див?

То је човек.

ЛУДА ЈАЊА - Владика Николај Велимировић

... У једном шумадијском селу појавила се једног дана непозната девојчица од својих непуних 15 година. Обучена у сељачко одело, боса, са једном корпицом са својим ручним радом, крстом и јеванђељем. Почела је да говори народу о Богу, о Његовој бескрајној доброти и људској грешности. Позивала је народ на покајање. Плакала је, и народ је плакао око ње. Није врачала, није гатала, и за своју проповед није тражила никакву надокнаду.  У томе селу нашао се неко, ко је рекао за њу, да је луда. Да ли је тај први неко био месни свештеник, не знам, но утврдило се, да је и свештеник био тог мишљења. Крај овог догађаја било је то, да је жандарм спровео девојчицу у београдску болницу за умоболне.

Прошло је 15 дана. Провиђење будно бди над праведницима. Један честити београђанин, побуђен Духом Божјим, сазна за овај случај, одмах оде у болницу, распита се за девојчицу, разговори с њом и нађе, да је потпуно паметна и нормална. Замоли лекаре, да је поново прегледају. Лекари је поново прегледају и пусте из болнице истога дана, давши јој уверење, да је душевно потпуно здрава и да је телесно virgo intacta. Дакле, савршено здраво, нормално и чедно створење.

Сазнавши за све ово, ја сам замолио неке београдске богомољце, да дођу с том девојчицом код мене. И они су је довели. Кад је ушла у моју собу, она је отишла прво пред икону, и ту је гласно очитала на српском језику: Оче наш, Богородице Дјево, и Вјерују.

Неписмена. Име јој је Јања.

- Шта имаш везано у тој марами?

- То је моје оружје, вели. - Одви мараму и показа јеванђеље и крст.

- Па ко ти чита, кад си ти неписмена?

- Читају ми добри људи, а Отац мој небески додаје ми.

Прочитао сам све њене исправе, прочитао сам и отпуст из болнице, питао је о њој самој подуже, о њеном раду и њеној проповеди. На сва моја питања она је одговарала брзо и радосно. Све што она каже било је ново и свеже као планинска роса. Одвело би ме далеко, кад бих изнео један део њене проповеди народу. Кад сам је замолио, да понови једну своју проповед, коју обично држи народу, она устаде, прекрсти се, очита неколике молитве, прекрсти руке на прсима и отпоче. Причала је најпре, како је два пута обамирала, премда никад није била болесна, како је у том стању обамрлости видела небо и ад; како ју је Богородица једном у сну научила, како да се моли Богу, итд. А други део њене проповеди била је опомена народу. И тај део гласи овако:

''Како ће нам добро бити, брале, кад ти сваки дан хулиш на Бога и на светиње Божје? Бог је милостив и даје ти хлеб, а ти се на Њега бацаш каменом. Немој тако, брале, немој тако, него свежи свој језик и не пуштај га на службу ђаволу. Употреби сваки језик на славу Бога. Покај се, брале, покај се из корена душе и реци:

алилуја, алилуја.

Господи помилуј.

Како ће нам добро бити, селе, кад ти убијаш живот у утроби својој? Бог те удостојио, да носиш живот Његов у утроби својој, а ти га убијаш. Како ће нам онда, селе киша пасти и пшеница родити? Немој тако, селе, немој тако, него клекни и захвали се Богу, што те је удостојио, да носиш Његов живот у своме телу. Покај се, селе, за грех, који си до сада чинила. Покај се и запевај Богу:

алилуја, алилуја.


Господи помилуј.

Како можемо, брале, зло радити и добру се надати? Не знаш ли, брале, кад крадеш, Бог је сведок; кад убијаш, Бог је сведок; кад опадаш, Бог је сведок? Не знаш ли, брале, да ће Бог кад тад објавити своју сведоџбу? Брале мој, добро ради па се добру надај. Пости посте, моли се Богу, и дели милостињу, и све певај:

алилуја, алилуја.


Господи помилуј.

Зло ће велико доћи на овај народ, брале, ако се брзо народ не покаје и не врати Богу. Мили Свети Сава ми је тако казао. Зло ће, вели, велико доћи на овај народ, и близу је, сасвим близу, ако се народ не покаје и не врати Богу. Неки црни душмани навалиће на ову земљу, брале, и биће веће сече него икада. Мили Свети Сава ће то одвратити, брале, само ако се народ брзо покаје, часним крстом прекрсти и светом водицом и мирисним босиљком покропи. За то нека се народ покаје и запева:

алилуја, алилуја.


Господи помилуј.

Помоли се, брале, јутром и вечером Пресветој Тројици и Пресветој и Предивној Богородици, па ће ти родити пшеница белица, и винова лозица. Али устежи, брале, језик од псовке и хуле на Бога и Божије светиње. Помоли се, селе, Светој Петки великомученици и Светој Недељи сјајнијој од сунца, па ће ти се родити чедо нерођено а порасти чедо рођено. Само остави се, селе, рђавих послова, и остави се, селе, рђавих начина, и остави се, селе, великога греха. Него се само моли и певај:

алилуја, алилуја.


Господи помилуј.

Ето, тако проповеда девојчица у 15 година, неписмена Јања. Њене речи, рекао би, најпре се окупају у сузама, па онда теку на језик. Зато, кад она проповеда, и она плаче и народ плаче око ње. А од суза, господо, нема јаче омилитике. Да ли сте икад у животу чули тако просту, тако ритмичну и тако дирљиву проповед? То је проповед једног невиног неуког и неписменог детета које су одрасли и зрели људи, силом власти, и у име реда и мира, отерали у лудницу. И нехотице да понови човек Спаситељеве речи: ''Хвала ти, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од премудрих и разумних а открио младенцима'' (Матеј 11, 25).

И ово су људи назвали ''верским лудилом!'' И ово је чак и један проповедник вере означио као ''верско лудило!'' Заиста су лажни појмови овога света напунили и мозак многих свештеника, те не суде духовно но телесно (Јован 8, 15).

Онима за које су наши богомољци увек још један необјашњиви феникс, ја бих се усудио рећи: не судите, господо, пре него добро промотрите и не испитате. Мерило за ово мерење и испитивање јесте Свето Писмо и Животи Светитеља. Погрешићете, ако будете мерили и ценили по лажним и злобним формулама света. Знајте, да од хиљаду примера такозваног ''верског лудила'' једва један случај да је истинит. Зато не гоните у лудницу оне, који вам по својој вери и чистоти могу бити судије у оба света.

ЉУДИ ГОВОРЕ - Растко Петровић

(одломци)

- Сигурно... Замислите, ја сам данас код вас, на вашем острву, које је јединствено у својој простоти и лепоти. Ничега на њему нема што би ми било туђе или што би ме чинило туђином. Ви бисте ноћас могли бити на некој мојој реци и осећати се исто тако присно и угодно као да сте у самом завичају. Не могу да појмим како се онда могу наћи два човека да се убијају, мрзећи земљу један другога и мислећи да је то земља која му жели зла.

- Нећете, ипак, рећи да нема никога који мрзи нашег човека и који му жели смрт.

- Можда! Докле год човек није видео, није разговарао са њим, док не може да га замисли; нарочито то док не може да замисли да и онај други има своје, знате, децу, бриге, да је углавном срећа и несрећа расподељена подједнако праведно и неправедно по свету, можда и уме да мрзи. Али кад су за истим

столом, нити може пожелети да убија, нити мрзети. Разлика у језику, у обичајима, отпада чим два човека почну да се споразумевају, макар се и не разумели. Разлика нешто значи само кад се каже: њих раздваја језик, обичаји. Ви сте видели у рату, ретко је да војник није осећао сажаљење према заробљенику. Сигурно је да свако од нас воли своју отаџбину више од иједне друге земље на свету. И са колико разлога! Али отаџбина од њега не тражи да убија, већ да је воли.  

- Отаџбина је једна велика лепа ствар.

- Ја мислим да је љубав за отаџбину, као љубав било за шта, још много већа и лепша ствар. Можемо да је волимо сви заједно, и нико ни на ког због тога да не буде љубоморан. Да волимо жене које су на њој рођене, свитања и заласке на њој, и уопште све.

- Ви сте или новинар или песник, господине.

''Тако бих волео једном да стварам, скупљајући оно што је најбоље у богатствима око мене, да прерадим то затим у једну јединствену хомогеност. На крају рада пчелиног је мед који садржи у себи срж свих цветова, а није чак ни скуп онога што су они, већ нешто ново и изванредно. То није овај, ни онај цвет, то је мед; и особине су толико друкчије да то чак није ни мирис пре свега, већ укус. Доћи једног дана на једно језеро као ово, приступити свему, свакоме, слушати све и гледати све и после, не то описати, већ из тога начинити нешто што ће имати своју боју, свој укус, свој тон, свој парфем, своју судбинску поетичност. Не, не, не мислим то, већ нешто што отприлике одговара тој идеји. У сваком случају, требало би написати нешто имитујући пчеле, нешто страховито савремено, а што ипак не би било: као пчеле''!...

Осећам се огроман, јер сам средиште свога посматрања и своје мисли а све то дуго, иако живот као и ја, остаје минускулно и сићушно око мене до у бескрај. Међутим, све је игра и заблуда личности; перспективе се уређују око мене а ја нисам господар чак ни њих. Нисам господар ничега, ничега, чак ни себе. Примичем и размичем прсте и барке настављају да плове у једном неосетљивом азуру.

* * *

- Како се зовете?

-Пипо.

- А ваш отац?

- Кортец.

- Отац вам изгледа изврстан тип, весељак и румен.

- О, да!

- Ви сте најстарији?

- Да, ја имам двадесет и осам година а мој брат је за две године млађи од мене. Он воли свој занат.

- Зар га ви не волите!

- То је била жеља мог оца; да овде останем. Ја сам служио у марини. Путовао сам од Кине до Сиднеја, до сад бих био марешал (наредник) поморски, имао бих добру плату. Нешто значи бити марешал; и то је живот који нешто значи, који је за мене!

- Нисте могли убедити оца да попусти вашој жељи?

- О, све ми је то било досадно. Чак нисам ни покушао да убеђујем. Чим сам дошао мајка ми је нашла девојку, и одмах су рекли свима да сам верен. Они су се уплашили да неће имати ко да настави овај занат. Као да је то занат!

- Девојка вам се није свиђала?!

- Не, она није била ружна, али ја је нисам ни гледао, а кад сам је најзад погледао, имали смо већ двоје деце и била је стара.

- Али сада волите своју жену?

- Како могу да их волим, кад ми је цео живот упропашћен!... 

Кад смо били на путу, он изненада напусти свој мирни говор и упита као у усхићењу:

- Мислите ли да то води чему: живети?

- О, кад размислим, не! Не верујем. Али има нечега дивног у томе што се живи и баш зато што не води ничему...

Али постоји она дивнија ствар: начинили сте једно познанство, измењали сте само неколико речи а увиђате да сте безразложно сазнали оно што је најбитније у том човеку. Ви га познајете исто тако добро или чак и боље од његовог брата, сина итд. Можете провести поред њега још двадесет година, ништа подробније о њему више немате да сазнате.

* * *

- Јесте ли верни, Ивона?

- Не, ја нећу да се удајем.

- Мислите можда да се заветујете?

- Нећу да се удајем, јер сам од детињства желела да пођем за једног младића одавде. Био је пет година старији. Иако сам била девојчица, пуштао је да се играм с њима, дечацима, и бранио ме. Када се вратио из марине, родитељи су га оженили.


- Је ли то скоро било?


- Има шест година.


- Је ли знао да желите да пођете за њега?


- Не знам. Ја нисам никад никоме то причала. Не бих ни вама да сте одавде, или да знам да нећете никоме рећи.


- Зашто његови родитељи нису вас запросили?


- Била сам доста млађа од њега. Имала сам седамнаест година. Да су његови родитељи знали да бих ја хтела, они би ме сигурно запросили; ја са својим везовима могу добро да зарадим; више но он риболовом.


- Верујте да ми вас је искрено жао! Али како мислите да останете заувек девојка? Мислим да је то тешко у овако малом месту. То вам може донети много патње.


- Удаћу се доцније, али сада још нећу.


- Мислите да вас је волео?


- Не знам, ја ништа не знам; ја савршено ништа не знам. Он се оженио и сада је све свршено.


- Не бих желео да више говоримо о томе, ако вам је тешко. Можда вам је лакше што можете да кажете.


- Лакше ми је.


- Ви?


- Ја? О, ја! Има шест година отада, и више и не бих, може бити, желела да се удам за њега да је слободан! Само још не могу да пођем за другога.


- Наћи ћете лако каквог красног момка који ће вас обожавати. Ви сте толико лепи.


- Кад будем решила запросиће ме, јер зарађујем својим рукама.


- Желим најискреније да имате много среће.


- Да сам живела у неком другом месту где бих видела још људи, можда би неки од њих учинио да на њега заборавим. Али ја сам од детињства само њега видела а од оно мало што је било других, неки су изгинули, неки се поженили,  а неки отишли. Сигурно да у другим градовима живе људи који би ми, још пре, изгледали савршенији од њега. Сада ниједног више не желим. Можда ћу једанпут поћи за неког чија деца остану сирочад.




* * *


... Тај крик, који се, ево, апсолутно идентично понавља, исти је као ова муња у простору. Он осветљава нагло, одједном, нешто што ја на дану нисам уочио, јер је сувише много предмета било заједнички осветљено и звучно. Ја сам зано цео предео а ипак је само муња показала онај градић у другом плану, иза језера. Видео сам толико људи у овом месту али је било нужно да буде потпуна ноћ, тишина, па да ми један крик осветли одједном цело једно трпљење; трпљење у том човеку што виче, што је био загубљен у тој гомили и сада одједном звучно издвојен једини, једини је присутан, једини у овој природи, над црвеном крвљу коју губи, над водом, над биљем, у гашењу метеора...


Смешно је како људи говоре о животу. Сваки има свој суд о њему... Треба поклати све петлове. Чак ако би дан и заборавио да сване - каква глупост! То није да би певали, већ да би себе разбудили. Што ме се тиче шта ће мислити о животу. Шта мислим ја о животу? Ја говорим много о њему, али да ли заиста мислим о њему? Шта ће бити тај нови човек? Рибар? Можда и нешто сасвим друго! Можда ће ићи да живи на другој страни! Ми не можемо ништа да знамо о томе шта ће бити са животом једног човека. То може бити једна јединствена ствар: живот који тек почиње. Јединствена.


Ја? Не, ја не бих хтео да се може поново почети. То може бити јединствена ствар... Јединствена...

1931.

ДВА ПРИЈАТЕЉА - Ги Де Мопасан

(одломак)

(У опкољеном, изнуреном и гладном Паризу срећу се два познаника - пријатеља, страсни пецачи, који, и поред смртне опасности, одлазе на Сену да доживе тренутак среће у заносу своје пецарошке страсти.)

Г. Соваж, показујући прстом на узвишења, прошапута: ''Онамо горе су Пруси!'' И немир је обузимао два пријатеља пред том пустом земљом.

''Пруси!'' Никад их нису видели, али су осећали месецима да су ту, око Париза, да харају по Француској, да пљачкају, убијају, да море глађу, невидљиви и свемоћни. И нека врста сујеверног страха мешала се с мржњом коју су осећали према овом непознатом и победничком народу.

Морисо промуца: ''А кад би искрсли?''

Г. Соваж, с оном париском подругљивошћу која је избијала упркос свему одговори: ''Понудили бисмо им пржене рибе.''

Али су се колебали да се упуте даље; мир са свих страна уливао им је страх.

Најзад се г. Соваж одлучи: ''Но, кренимо! Али опрезно.'' И спустише се у један виногрда, сагнувши се, пузећи, заклањајући се иза жбуња, с немиром у очима, начуљених ушију.

Остало им је да пређу још један комад голе земље док стигну на реку. Затрчаше се, и чим приспеше на обалу, прилегоше у сувом шипражју.

Морисо прислони ухо на земљу и ослушну да не иде ко у близини. Ништа се није чуло. Били су сами, потпуно сами.

Успокојише се и почеше пецати.

Наспрам њих, пусто острво Морант сакривало их је од друге обале. Мала гостионичарска кућа била је затворена, и као да је била годинама напуштена.

Г. Соваж упеца прву кркушу, Морисо одмах другу, и сваки час су трзали удице са сребрикастим животињицама које су висиле и праћакале се: право чудо од лова.

Увлачили су пажљиво рибе у густо оплетену мрежу, замочену у воду пред њима. Нека слатка милина освајала их је, она милина која вас обузме кад осетите опет неко уживање које волите и којега сте већ дуго времена били лишени.

Топлота благословеног сунца клизила им је низ леђа; ништа више нису чули; ни на шта нису мислили; све су на свету заборавили; пецали су.

Али одједном неки потмули тутањ као из дубина затресе земљом. Топ је опет почео да грува.

Морисо окрену главу, и сагледа, изнад обале, у даљини, с леве стране, крупну силуету Мон Валеријана, изнад чијег врха се лепршала бела кићанка, магла од праха који је тог часа избљувао.

Одмах се други дим изви с врха тврђаве, а неколико тренутака потом одјекну нови пуцањ.

Затим избише и други, и брдо је на махове испуштало свој смртни дах, издисало своју млечну пару која се полако издизала у мирно небо, стварала облак у висини.

Г. Соваж слегну раменима и рече: ''Опет су почели.''

Морисо, који је са стрепњом гледао како му сваки час тоне пловак на врху удице, разљути се изненада, љутњом мирна човека, на оне лудаке који су се тамо били, и прогунђа: ''Само тупави људи могу тако убијати један другога.''

Г. Соваж додаде: ''Горе но животиње.''

А Морисо, који је био ухватио једну беовицу, изјави: ''Кад човек помисли да ће тако бити док је год влада на управи земље.''

Г. Соваж га прекиде: ''Република не би објавила рат.''

Морисо га прекиде: ''С краљевима имате рат споља; с Републиком унутра.''

И мирно почеше расправљати, распредати велике политичке проблеме здравим разумом питомих и ограничених људи, слажући се у томе да никад неће бити слободе. А Мон Валеријан је грувао без одмора, рушећи ђуладима француске куће, ломећи животе, сатирући људска бића, прекидајући заувек многе снове, многе очекиване радости, многе наде у срећу, отварајући у срцима жена, у срцима девојака, у срцима мајки, овуда и у другим крајевима, патње којима неће бити краја.

- Такав је живот, - изјави г. Соваж.

- Боље рећи, таква је смрт, - дочека уз осмех Морисо.

Али се стресоше од ужаса кад осетише да неко иде иза њих, па,     окренувши главу, приметише, баш иза себе, четири човека, четири крупна, наоружана, брадата човека, обучена као слуге у ливрејама и с ониским качкетима на глави, како их пушкама држе на нишан.

Две им се удице отргоше из руку и отпловише низ воду.

За трен ока их шчепаше, свезаше, однесоше, стрпаше у чамац и превезоше на острво.

Иза куће, за коју су мислили да је пуста, опазише двадесетак немачких војника.

Један прави рутави див, који је био објахао столицу и пушио једну велику порцуланску лулу, запита их одличним француским језиком: ''Но, господо, је ли био добар лов?''

Тада један војник спусти пред официрове ноге пуну мрежу риба, коју није заборавио да узме. Прус се насмеши: ''Е! е, види се да није рђаво ишло. Али у питању је нешто друго. Слушајте ме и не узбуђујте се.''

''За мој рачун, ви сте два шпијуна које су послали да ме уходе. Ја сам вас ухватио и ја ћу вас стрељати. Ви сте се правили да ловите да бисте боље сакрили оно што сте наумили. Пали сте ми у руке, утолико горе за вас; такав је рат.''

''Али пошто сте прошли кроз предстраже, имате сигурно лозинку за повратак. Дајте ми ту лозинку па ћу вас помиловати.''

Два пријатеља, бледи као крпа, један поред другог, с рукама које су немирно подрхтавале, ћутали су.

Официр настави: ''Нико за то неће знати, отићи ћете мирно. Тајна ће с вама нестати. Ако одбијете, смрт вам не гине, и то одмах. Бирајте.''

Стајали су непомично и нису отварали уста.

Прус, увек миран, настави пружајући руку према води: ''Помислите да ћете кроз пет минута бити на дну ове реке. Кроз пет минута! Мора да имате родбине?''

С Мон Валеријана још увек је грувало.

Два пецача стајала су ћутке. Немац је издавао заповест на свом језику. Затим премести столицу на друго место да не би био сувише близу заробљеника; а дванаест људи се сврсташе, с пушкама к нози.

Официр ће тада: ''Дајем вам једну минуту, ни две секунде више.''

Затим устаде нагло, приближи се двојици Француза, узе Морисоа испод руке, повуче га мало у страну, и рече му тихо: ''Брзо, лозинка? Друг вам неће ништа знати, правићу се да ми се сажалило.''

Морисо не одговори ни речи.

Прус тада повуче г. Соважа и постави му исто питање.

Г. Соваж не одговори ни речи.

Нађоше се опет један уз другог.

Официр поче издавати заповести. Војници узеше пушке на готовс.

Тада се Морисоов поглед заустави случајно на пуној мрежи кркуша, која је остала у трави, на неколико корака од њега.

На сунчаном зраку светлуцала се гомила риба које су још мрдале. И обузе га слабост. Иако се бранио, очи му се напунише сузама.

Промуца: ''Збогом, господине Соважу!''

Г. Соваж одговори: ''Збогом, господине Морисо!''

Стегоше један другом руку, док су неодољиво целим телом дрхтали.

Официр узвикну: ''Пали!''

Дванаест пуцњева слише се у један једини. Г. Соваж паде пљоштимице. Морисо, виши стасом, занесе се, заврте и стропошта попречке преко свога друга, лицем к небу, а млаз крви му је избијао из копорана пробушеног на грудима.

Немац издаде нове заповести.

Његови се људи растурише, вратише с ужетима и камењем које привезаше за ноге двојице погинулих, затим их однесоше на обалу.

С Мон Валеријана није престајало да грми, и сад га је обавијао високи густи дим.

Два војника ухватише Морисоа за главу и ноге; два друга шчепаше на исти начин г. Соважа. Тела, завитлана прво снажно па бачена далеко, описаше лук, затим потонуше усправно у реку, јер је камење вукло најпре ноге.

Вода шикну, ускипе, затрепери, затим се умири, док су сасвим мали таласи запљускивали обалу.

Мало крви је пловило.

Официр, увек миран, рече полугласно: ''Сад нека рибе почну своје.''

Упути се затим кући.

И изненада опази мрежу с кркушама у трави. Диже је, загледну је, насмеши се, повика: ''Вилхелме!''

Дотрча један војник у белој прегачи. А Прус, бацивши му лов двојице стрељаних, заповеди: ''Испржи ми одмах ове рибице док су још живе. Изврсне ће бити.''

Затим продужи да пуши лулу.

Превео Никола Банашевић

ЗЛАТНИ ЛОНАЦ - Ернст Теодор Амадеус Хофман

Бајка из новог доба 

(одломак)

ВИГИЛИЈА ПРВА

На Спасовдан, у три сата по подне, пројури неки млад човек у Дрездену кроз Црну капију и натрча на корпу с јабукама и колачима које је продавала нека стара ружна жена. Оно што, на срећу, није било згњечено испаде из корпе и улични мангупи весело поделише све што им је ужурбани господин и нехотице добацио. На старичино запомагање, пиљарице напустише своје тезге с колачима и ракијом, опколише младог човека и засуше га простачким грдњама у тој мери да он, занемевши од срџбе и срамоте, не могаде ништа паметније да уради већ да пружи свој мали прилично празан новчаник, који стара пожудно зграби и брзо метну у џеп. Чврст круг око њега сад се отвори, али док се младић удаљавао, стара му добаци:

''Да, јури, само јури, сатанско дете, да што пре сломиш врат у кристалу, у кристалу!''

Женин пискави, крештави глас имао је страшан призвук, и пролазници стадоше зачуђени; смех који се ширио наједанпут умукну. Студента Анзелмуса (јер тај младић је био он) обузе језа, мада никако није разумео чудновате женине речи, и он још више пожури да би се склонио испред очију радознале масе која га је посматрала. Док се он тако с муком пробијао кроз гомилу лепо обученог света, чуо је свуда тихе примедбе: ''Сиромах младић! Еј, што је проклета та жена!''

Старичине тајанствене речи придале су целом том смешном инциденту известан трагичан обрт, те је свет сада са саучешћем гледао на младића, кога раније није ни примећивао. Женски свет је опростио образованом лицу, чији је израз још појачавао жар притајене срџбе, као и снажном младићевом расту, што је био онако неспретан, као и што је носио одело које ни најмање није било по моди. Јер његов сивоплавкаст фрак био је тако скројен да је кројач који га је правио знао само по чувењу за модеран крој, а црне атласне очуване панталоне давале су целини известан магистарски стил с којим се никако нису слагали ход и држање.

Када је студент стигао скоро на крај алеје која води у Ликнишево купатило, замало што га не изневери дах. Морао је да успори корак, али једва се усудио да дигне главу, јер му се још чинило да види како се око њега котрљају јабуке и колачи, те му је сваки љубазан поглед понеке девојке изгледао као одраз злураде смејурије код Црне капије. Тако је дошао до улаза у Линкишево купатило; ред за редом свечано обучених људи улазио је унутра. Изнутра се зачу музика дувачких инструмената и све јача врева веселих гостију. Сиротом студенту Анзелмусу замало што не навреше сузе на очи, јер и он је хтео да учествује у блаженом расположењу Линкишевог раја, пошто му је Спасовдан увек био нарочито породични празник. И сада је пропало све што је понео јер је онако фатално нагазио на корпу с јабукама.

Он зато прође покуњен поред купатила и скрену најзад путем поред Елбе, на коме тада није било ни живе душе. Испод неке зове, која је била изникла из зида, нађе пријатан мали травњак. Ту седе и напуни лулу дуваном који му је поклонио његов пријатељ, конректор Паулман.

Сасвим близу њега запљускивали су и шумели златножути таласи лепе реке Елбе, иза ње је дивни Дрезден издизао смело и гордо своје светле торњеве у прозрачни хоризонт, који се спуштао на цветне ливаде и свеже зелене шуме... Студент Анзелмус пуштао је густе димове у ваздух, мрачно гледајући преда се и, најзад, зловољно говорећи: ''Нема никакве сумње да сам рођен само да се мучим и патим! Нећу ни да помињем да никад нисам постао краљ о Богојављењу, да сам увек грешио говорећи да ли је парно или непарно, да ми је хлеб намазан бутером увек падао на страну с бутером, да... О свој тој беди нећу ни да говорим. Али зар то није страшна судбина што сам, и кад сам упркос сатани постао студент, и даље остао неспретњаковић?...

Па, ето и ово данас! Хтео сам да лепо и пријатно прославим драги Спасовдан, хтео сам баш онако лепо да се проведем. И ја сам, као и сваки други гост у Линкишевом купатилу, могао с поносом да викнем: 'Келнер, боцу јаког пива, али од најбоље врсте, молим вас!' Могао сам да седим до касно увече, па још сасвим близу неког друштва сјајно дотераних, лепих девојака. Дабоме, осмелио бих се, постао сасвим други човек. Да, ишао бих чак тако далеко да бих, кад би која упитала: 'Колико може бити сати' или 'Шта је то што свирају? пристојно скочио, не претурајући чашу нити се спотичући о столицу, поклонио се на корак и по пред њом и рекао: 'Допустите, мадмазел, да вам будем на услузи, то је увертира из Дунавске женице', или, 'Само што није избило шест сати'. Зар би ико на свету могао да ми то замери? Не, велим, девојке би се погледале враголастим осмехом, као што то обично бива кад се усудим да покажем да и ја знам да се лепо опходим с дамама. Али ме ђаво нанесе на корпу с јабукама, и сад морам усамљен да...'''

Овде студента Анзелмуса прекиде у разговору са самим собом неко нарочито ромињање и шуштање, које се зачу одмах поред њега у трави, али које се убрзо пренесе у грање зове што се ширила над његовом главом. Ускоро као да вечерњи поветарац потресе лишће, час опет као да птичице помиловаше грање покретима малих крила у чилом облетању. Тада се зачу дошаптавање и ћућорење, и студенту се учини као да бехар одзвања звуком повешаних кристалних звончића. Анзелмус је слушао и ослушкивао. Тада му се, ни сам није знао како, шапат и ћућорење и звоњење претвори у тихе једва чујне речи:

Овамо... амо... кроз грање, кроз бујни бехар, ми лебдимо, пробијамо се, одбијамо... сестрице, сестрице, лебди у блеску... брзо, брзо, амо горе... доле... вечерње сунце шаље зраке, сикће вечерњи ветар... шушти роса - ... бехар пева... миче језичцима, ми певамо с бехаром и гранама... звезде ће ускоро засјати... мораће да сиђу... да прођу скроз, да уђу, ми се вијугамо, одавијамо, дижемо се, сестрице.

И тако се продужи бесмислени говор. Студент Анзелмус помисли: то је само вечерњи ветра, који данас шапће сасвим разумљиве речи. Али тога тренутка над његовом главом одјекну трозвук јасних кристалних звона, он погледа горе и спази три сјајне мале змије у зеленом злату како су се обавиле око грана и изложиле главице вечерњем сунцу. Тада се изнова зачуше шапат и ромор у оним речима, и змијице се промигољише нежно горе-доле кроз лишће и грање. Док су се оне брзо кретале, изгледало је као да зовин жбун посипа хиљаду блиставих смарагда кроз тамно лишће. ''То је вечерње сунце, које се игра у зовином жбуну'', помисли студент Анзелмо, али тада опет одјекнуше звона и Анзелмо виде како једна змија помаља главицу према њему. Цело тело као да му проже електрични удар и потресе га до дна душе, он нетремице погледа горе, и два сјајна тамноплава ока гледаху га са неисказаном чежњом, тако да му незнано осећање највећег блаженства и најдубљег бола раздираше груди. И што је он страсније гледао у бајне очи, све јаче су одјекивали акорди кристалних звона, и на њега се осуше блистави смарагди и окружише га, горећи око њега у хиљаду пламичака, играјући се блиставим златним концима. Зовин грм се покрену и рече: ''Ја се поиграх око твојих слепоочница, али ти ме ниси разумео. Дашак је мој говор кад га љубав распали.'' Сунчани зраци пробише се кроз облак, и сјај као да изрази свој жар речима. ''Ја те облих жарким златом, али ти ме ниси разумео. Жар је мој говор кад га љубав распали.''

Тонући све усрдније и топлије у поглед два сјајна ока, у њему се поче јављати све жаркија чежња, све ватренија жеља. Тада се као иза сна све крену и помаче весело и живо. Око њега замириса цвеће и бехар, и њихов мирис одјекну као дивна песма хиљаде флаута, а то што они запеваше понесе одјек златних вечерњих облака у покрету у далеке покрајине. Али кад се изгуби последњи сунчев зрак иза брда и сутон рашири над пределом своју копрену, тада као из неке дубине узвикну дубок, груб глас:

''Хеј, хеј, какво је то шапутање и ћућорење ту преко? Хеј, хеј, ко ми то тражи зрак иза брда? Доста је било сунчања, доста песме. Хеј, хеј, кроз грм и траву - кроз траву и реку! Хеј, хеј! Дол-е-е, дол-е-е''

Глас се изгуби у даљини као грмљавина, али кристална звона разбише се у оштром нескладу. Све умукну и Анзелмо виде како три змије блиставо и блештаво шмугнуше кроз траву према реци, шушкајући и шуштећи, склизнуше оне у Елбу, а изнад таласа, где се изгубише, лизну зелена ватра, која се расплину у сјају укосо према граду.

(превео Јован Богичевић)

ДЕРВИШ И СМРТ - Меша Селимовић

(Одломак)

1.

Бисмилахир-рахманир-рахим!

Позивам за свједока мастионицу и перо и оно што се пером пише;

Позивам за свједока несигурну таму сумрака и ноћ и све што она оживи;

Позивам за свједока мјесец кад наједра и зору кад забијели;

Позивам за свједока судњи дан, и душу што сама себе кори;

Позивам за свједока вријеме, почетак и свршетак свега - да је сваки човјек увијек на губитку.

Почињем ову своју причу, низашто, без користи за себе и за друге, из потребе која је јача од користи и разума, да остане запис мој о мени, записана мука разговора са собом, с далеком надом да ће се наћи неко рјешење кад буде рачун сведен, ако буде, кад оставим траг мастила на овој хартији што чека као изазов. Не знам шта ће бити забиљежено, али ће у кукама слова оставити нешто од онога што је бивало у мени, па се више неће губити у ковитлацима магле, као да није ни било, или да не знам шта је било. Тако ћу моћи да видим себе какав постајем, то чудо које не познајем, а чини ми се да је чудо што увијек нисам био оно што сам сад. Свјестан сам да пишем заплетено, рука ми дрхти због отплитања што ми предстоји, због суђења које отпочињем, а све сам је на том суђењу, и судија и свједок и тужени. Све ће бити поштено колико могу, колико ико може, јер почињем да сумњам да су искреност и поштење исто, искреност је увјереност да говоримо истину (а ко у то може бити увјерен?), а поштења има много, и не слажу се међу собом.

Име ми је Ахмед Нурудин, дали су ми га и узео сам понуђено, с поносом, а сад мислим о њему, послије дугог низа година што су прирасле уза ме као кожа, с чуђењем и понекад с подсмијехом, јер свјетло вјере то је охолост коју нисам ни осјећао а сад је се помало и стидим. Какво сам ја свјетло? Чиме сам просвијетљен? Знањем? вишом поуком? чистим срцем? правим путом? несумњањем? Све је дошло у питање, и сада сам само Ахмед, ни шејх ни Нурудин. Све спада с мене, као хаљина, као оклоп, и остаје оно што је било прије свега, гола кожа и го човјек.

Четрдесет ми је година, ружно доба: човјек је још млад да би имао жеља а већ стар да их остварује. Тада се у свакоме гасе немири, да би постао јак навиком и стеченом сигурношћу у немоћи што долазе. А ја тек чиним што је требало учинити давно, у бујном цвјетању тијела, кад су сви безбројни путови добри, а све заблуде корисне колико и истине. Штета што немам десет година више па би ме старост чувала од побуна, или десет година мање па би ми било свеједно. Јер тридесет година је младост, то сад мислим, кад сам се неповратно удаљио од ње, младост која се ничега не боји, па ни себе.

Рекох чудну ријеч: побуна. И зауставих перо над равним ретком у ком је остала утиснута једна недоумица, прелако изречена. Први пут сам тако назвао своју муку, а никад раније нисам о њој мислио, нисам је звао тим именом. Одакле је дошла опасна ријеч? И је ли само ријеч? Упитао сам се, не би ли било боље прекинути ово писање, да све буде теже него што јест. Јер ако оно необјашњивим путовима извлачи из мене чак и што нисам хтио да кажем, што није била моја мисао, или је моја непозната мисао што се скривала у мраку мене, уловљена узбуђењем, осјећањем које ме више не слуша, ако је све то тако, онда је писање немилосрдно исљеђење, шејтански посао, и можда би најбоље било сломити тршчано перо пажљиво зарезано на врху, просути дивит на камену плочу пред текијом, нека ме црном мрљом подсјећа да се никад више не прихватим магије што буди зле духове. Побуна! Је ли то само ријеч, или је мисао? Ако је мисао, онда је моја мисао, или моја заблуда. Ако је заблуда, тешко мени; ако је истина, тешко мени још више.

Али ја немам другог пута, никоме не могу да кажем осим себи и хартији. Зато сам наставио да повлачим незауставне редове, с десна на лијево, од провалије до провалије руба, од провалије до провалије мисли, у дугим низовима који остају као свједочанство, или оптужба. Чија оптужба, велики Боже, што си ме оставио највећој људској муци, да се забавим о себи, чија? против кога? Против мене, или против других? Али више нема спаса, ово писање је неминовност, као живљење, или као умирање. Биће оно што мора, а моја је кривица да сам оно што сам, ако је кривица. Чини ми се да се све стубоком мијења, јер је и он без реда ако је неред у мени, а опет, и ово што се дешава, и оно што је било, из истог је разлога: што хоћу и морам себе да поштујем. Без тога не бих имао снаге да живим као човјек. Смијешно је можда, био сам човјек с оним од јуче, и хоћу да будем човјек с овим од данас, друкчијим, можда и супротним, али ме то не буни, јер човјек је промјена, а зло је ако не послушамо савјест кад се јави.

Шејх сам текије мевлевијског реда, најбројнијег и најчистијег, а текија у којој живим налази се на изласку из касабе, међу црним и сурим гудурама што заклањају ширину неба, остављајући само плаву просјеклину над собом, као шкрту милост и сјећање на пространство огромног неба дјетињства. Не волим га, то далеко сјећање, мучи ме све више, као пропуштена могућност, иако не знам каква. Сасвим нејасно упоређујем сочне шуме изнад очеве куће, поља и воћњаке око језера, са каменим тјеснацем у коју смо ухваћени ја и текија, и чини ми се да има много сличности између тог стјешњавања у мени и око мене.

Текија је лијепа и пространа, наднесена над рјечицом што се пробија кроз камен, из планина, с башчом и ружичњаком, с одрином над верандом, са дугим диван-ханом у којој је тишина мекана као памук, још тиша због ситног жубора рјечице испод ње. Кућу, некадашњи харем предака, поклонио је реду богати Алијага Џанић, да буде стјециште дервиша и склониште сиромаха ''јер су они сломљена срца''. Молитвама и тамјаном спрали смо гријех с те куће, и текија је стекла славу светог мјеста, иако нисмо потпуно истјерали сјенке младих жена. Понекад се чинило да пролазе одајама и да се осјећа њихов мирис.

Свако је знао, зато и не кријем, друкчије би ово писање било лаж коју знам (за лаж коју не зна, којом се несвјесно вара, нико није крив), текија и њена слава и њена светост, то сам био ја, њен темељ и њен кров. Без мене она би била кућа са пет одаја, иста као и остале, са мном је постала бедем вјере. Као да је била одбрана касабе од знаних и незнаних зала, заштитница њена, јер других кућа послије текије није било. Густи мушепци и дебели зид око башче чинили су нашу самотност тврђом и сигурнијом, али је капија увијек отворена, да уђе свако коме је потребна утјеха очишћења од гријеха, и дочекивали смо људе лијепом ријечју кад су долазили, иако их је било мање него невоља и много мање него гријехова. Нисам охол због те своје службе, а то је заиста служба вјери, искрена и потпуна. Сматрао сам дужношћу и срећом да себе и друге чувам од гријеха. И себе, узалуд је крити. Гријешне мисли су као вјетра, ко ће их зауставити? И не мислим да је то велико зло. У чему је побожност, ако нема искушења која се савладавају? Човјек није Бог, и његова снага је баш у томе да сузбија своју природу, тако сам мислио, а ако нема шта да сузбија, у чему је онда заслуга? Сад о томе мислим друкчије, али да не помињем оно што ће доћи кад буде потребно. Биће времена за све. На кољену ми је хартија која мирно чека да прими мој терет, не скидајући га сама, преда мном је дуга ноћ без сна, и многе дуге ноћи, на све ћу стићи, све ћу учинити што морам, и да се оптужим и да се одбраним, журба није потребна, а видим да има ствари о којима могу писати сада, и послије можда никад више. Кад дође вријеме, и жеља да се кажу друге, и оне ће доћи на ред. Осјећам како стоје нагомилане у магазама мога мозга, и вуку једна другу, јер су повезане, ниједна не живи сама за себе, а опет има неког реда у тој гужви, и увијек једна, не знам како, искаче између других и излази на свјетло, да се покаже, да ошине или утјеши. Понекад се гурају, насрћу једна на другу, нестрпљиве, као да се боје да ће остати неречене. Полако, за све има времена, дао сам га сам себи, а суђење има суочења и свједочења, нећу их мимоићи, и моћи ћу на крају да донесем пресуду сам себи, јер сам само ја у питању, нико други, само ја. Свијет ми је одједном постао тајна, и ја свијету, стали смо један према другоме, зачуђено се гледамо, не распознајемо се, не разумијемо се више.

Да се опет вратим себи и текији. Волио сам је и волим је. Тиха је, чиста, моја, мирише на калопер љети, на љут снијег и вјетар зими, волим је и зато што је постала позната због мене, и што зна моје тајне које никоме нисам казивао, које сам крио и од себе. Топла је, мирна, голубови гучу на крову у рано јутро, киша пада по ћерамиди, и шобоњи, и сад пада, упорна, дуготрајна, иако је љето, отиче дрвеним олуцима у ноћ што је злослутна легла на свијет, бојим се да се никад неће дићи а надам се да ће сунце ускоро сванути, волим је што сам заштићен миром мојих двију соба, у којима могу да будем сам кад се одмарам од људи.

Рјечица је слична мени, бујна и плаха понекад, а чешће тиха, нечујна. Криво ми је било кад су је загатили испод текије и јарком натјерали да буде послушна и корисна, да кроз бадањ тјера воденички точак, а радовао се кад је, набујала, разрушила уставу и потекла слободно. А знао сам да само укроћена меље жито.

Али ево, голубови на тавану се јављају тихим гакањем, киша још лије, тако већ данима, и не могу да изађу испод стрехе, то је наговјештај дана кога још нема. Укочила ми се рука којом држим перо, свијећа тихо кашљуца и прска ситним варницама бранећи се од смрти, а ја гледам у дуге редове слова, у нишане мисли, и не знам да ли сам их убио или оживио.