ЗАНИМАЊА У СРБИЈИ КНЕЗА МИЛОША - Вук Караџић

Народ српски нема другијех људи осим сељака. Оно мало Срба што живе по варошима као трговци (готово све саме дућанџије) и мајстори, (понајвише ћурчије, терзије, јекменџије, туфегџије, кујунџије) зову се варошани; и будући да се турски носе и по турском обичају живе, а уз буне и ратове или се затворе с Турцима у градове или с новцима бјеже у Њемачку, зато они не само што се не броје међу народ српски него их још народ и презире. Срби као сељаци живе само од земље и стоке. Истина да и међу њима има трговаца који купе свиње и осталу стоку, као и звјериње, восак, мед и друге ситнице, али и они на кући живе као и остали сељаци.

Од сељака има ковача (који кују и клепљу сјекире, мотике и раонике, а котлове крпе и остале којекакве ситнице кују турски Цигани по варошима), туфегџија, терзија и ћурчија, качара, колара, дунђера, конопчара, по гдјекојим мјестима и лончара. Дунђерин је сваки зидар, као и ћурчија терзија. Терзија, као и качар и дунђерин, не раде занате код своје куће, него код онога коме раде. Сељаци и по градовима и по варошима највише граде куће и остале зграде. Ове древне занате зна готово сваки Србин, само што нема сваки алата, нпр. да начини изнова буре или кола; али обруч набити, око кола или у воденици што поправити, за то слабо ко тражи мајстора. Тако исто Срби сами грађу сијеку (особито сиромашни), куће и остале зграде праве; сваки Србин опанке сам себи гради, кашике, чанке и корита обично граде каравлашки Цигани, који се скитају по земљи па продају или дају за брашно или за што друго. Српкиње сију, реде и преду кудељу и лан, боје (чивитом, броћем, метвицом, зановијећу итд.) и преду вуну, ткају платно и сукно, везу, плету чарапе и рукавице. Осим овијех женских послова оне још раде и с људима у пољу, нпр. жању, копају, купе сијено и шљиве, беру кукурузе и винограде и др.

ПРОЉЕЋЕ - Исак Самоковлија

(Одломак из приповетке ''Од прољећа до прољећа'')

Дође у налету. Као преко ноћи просу се по махали, по авлијама, по башчама и по крововима. Ненадано су  пробехарале воћке, зазеленила се трава. Дјевојке су отвориле пенџере, одјекнула је пјесма, завриштала су дјеца.

И још се ово двоје опазило на бехару: као да се заруменио од узавреле пјесме дјевојачке и као да се зрео почео да руни од силног пискута и дјечјег вриска.

Дјеца су била помамна. Завитлало их прољеће па се гањају сокацима, прескачу плотове, тарабе, пењу се на кровове и никако да говоре тихо и паметно него све вриште и лудују. Кад се отисну низ сокаке, стоји их њиска и чини се као да су ждребад провалила из авлија па ћустеком промичу иза ћошкова.

Горе на врху сокака муслиманска дјеца пиште на врбове пиштаљке, а доље пред Садином чесмом хрпа јеврејске дјеце сплићу се у клупко и расплићу сва у живом покрету, вриште у стотину мемљивих кућица, топлу калдрму под табанима и на очи им ударио сјај. А с њима и сва махала оживјела. Као да додају уста устима један те исти поклик, тако се излијева по њој прољеће и све у његовој бујици утапа.

И у ороза што из авлије искачу на сокак црвени се кријеста као најздравија крв. Кукуријећу, окрећу се као избезумљени уокруг, залијећу се, испуштају сад десно, сад лијево крило, стружу чврстим перима по калдрми, а кокоши се купе, климају радосно главама, некоје су проквоцале, шире се и изгледа као да су им вољице пуне жита. Јавили се жути и бијели лептири у сокаку, љуљају се испред прозора, прелијећу у башче, а за њима се отискују врапци па хотимично промичу крај њих дотичући их само врховима крила.

И стари људи, сипљиви и пуни кашља, лакше дишу. И њиховим тврдим жилама прострујала је крв топлије и лакше.

- Ох... ох... ох... - радују се и подижу главе и исправљају погурена леђа.

А Сара, она најсиромашнија и најбучнија жена у махали, пошто истјера пред акшам своје петоро гладне дјечице на сокак, узме деф, сакрије га под свој дугачки шал и изиђе из кућице. Чим замакне у прву авлију, почне као луда да пјева и удара: Asuerico de quince anos... Пјева, уздиже се и тресе дефом, и сва се љуља. И у час задрхти мирисав ваздух, укажу се домаћице по прозорима, а народна севдалинка кликти, поигравају дамари, дјевојке се хватају за руке.

О ПРВИМ МАЈСТОРИМА - М. Иљин и Е. Сегал

Ви, млади мајстори, који сте тек недавно узели у руке секиру и брадву, чекић и сврдло.

Ви, будући металци и хемичари, градитељи машина и авиона, кућа и бродова! Ова књига написана је за вас који волите своје оруђе и свој рад.

Ви знате колико је тешка борба оруђа с материјалом и како је радосна победа.

Узевши у руке комадић дрвета, ви већ унапред видите предмет у који желите да претворите дрво. Изгледа да је све једноставно, овде треба само отестерити, тамо сврдлом пробушити, овде изрезати. Али материјал не слуша. Свом снагом се опире ножу у њега упире своју оштрицу.

Једно оруђе за другим улази у борбу. Кад је устукнуо нож, ушла је у борбу секира. Где је секира преслаба, упија се у дрво тестера с мноштвом оштрих ножева.

Већ је одбачен, претворен у струготине, отпатке и пиљевину, сав сувишни материјал који је сакривао потребан облик.

Ви сте победили. Али не сами. Заједно с вама победили су сви мајстори који су кроз дуги низ векова проналазили и побољшавали оруђе, нашли нов материјал и нов начин рада.

Овде, у овој књизи, већ сте се срели с првим мајсторима који су створили нож, и секиру и чекић.

Видели сте те људе при раду, који је - као и ваш - био тежак и радостан.

Ти први тесари, копачи земље и радници у каменоломима били су одевени у животињске коже. Њихово оруђе било је грубо отесано и неспретно израђено. Било им је потребно неколико месеци да начине чамац. Измоделовати од глине кухињски лонац било им је теже него вама данас кип.

Али од тих тесара, копача, лончара потичу сви градитељи, хемичари, металци, који сада својим радом мењају земљу.

Ево, на пример, древни лончари. Они су први из глине створили материјал који није постојао у природи. Пре, кад је првобитни мајстор израђивао од камења секиру или од кости остве, није стварао материјал, већ је само мењао његов облик. А код лончара се догодило оно чега пре никад није било. Човек је од глине измоделовао посуду и пекао је у ватри. Ватра је променила својстав глине; услед деловања ватре глина не може да се препозна.

Пре је глина била зелена, сада је постала смеђа. Пре се развачила: стављена у воду, претварла се у тесто. Прекаљена у ватри, престала је да се боји воде. У њу се могла налити вода а да она не промени свој облик, да не постане мека.

Помоћу ватре претворио је човек глину у нов материјал. Била је то двострука победа: победа над глином и победа над ватром. Истина, ватра је и пре служила човеку: бранила га од зиме, терала од њега дивље звери, помагала му да чисти шуму и долазила у помоћ секири када је ова градила чамац. Људи су већ добро научили да добијају ватру: она је послушно настајала пред њима кад су трли један комад дрвета о други.

Но сада је човек одредио ватри нов, још замршенији посао: да претвара једне материје у друге.

Упознавши својства ватре, човек ју је присилио да пече глину, кува јело, пече хлеб, топи бакар.

Данас нема фабрике где ватра не претвара једну материју у другу.

Ватра нам помаже да добијемо гвожђе из руде, стакло из песка, папир из дрвета. Читава војска металаца и хемичара управља ватром која гори у фабричким пећима. А све те пећи потичу од оног огњишта на коме је древни лончар пекао свој први неспретни лонац са шиљатим дном.

ПОЧЕТАК НАУКЕ - М. Иљин и Е. Сегал

Некад је цео свет за човека био бајка. Све је било несхватљиво и необјашњиво.

Сваки корак, сваки замах руке покретале су невидљиве силе које су могле човека упропастити или усрећити.

Искуство је било још тако слабо и немоћно да људи нису били никако уверени хоће ли после ноћи доћи дан, после зиме пролеће.

Да помогну сунцу дићи се на небо вршили су људи магичне обреде. У Египту је фараон, који је сматран утеловљењем сунца, сваки дан обилазио око храма да присили сунце да пређе одређени кружни пут. У јесен су Египћани славили празник ''сунчаног штапа''. Они су мислили да ослабљеном јесенском сунцу треба дати у руке штап да би могло наставити свој пут.

Но човек је радио, човек је све више упознавао свет и својства ствари.

Првобитни мајстор који је брусио и гладио КАМЕН проучавао је његова својства властитим рукама и властитим очима. Мајстор је знао да је КАМЕН тврд, да се КАМЕН може разбити ако га чврсто удариш, да од удараца неће крикнути. Истина, није све КАМЕЊЕ једнако. Овај КАМЕН не говори, али онај други може изненада проговорити. Таква мисао би нас натерала на смешак. Но првобитни човек није мислио као ми.

Првобитни човек још није знао да изводи правила, па је због тога сав његов живот био пун изузетака. Видео је да на свету нема два једнака КАМЕНА. Због тога му се чинило да и својства њихова могу бити различита. Кад је од КАМЕНА правио нову мотку, настојао је да начини исту онакву каква је била стара да би исто онако копала земљу.

Но пролазили су векови и столећа. Од многога КАМЕЊА различита изгледа које је прошло кроз човекове руке сабрао се мало помало појам о КАМЕНУ уопште. Све КАМЕЊЕ је тврдо, КАМЕН је дакле тврда ствар. Ниједан КАМЕН није проговорио, КАМЕЊЕ дакле не говори.

Тако су се појавила прва зрна науке - појмови о стварима. 

Кад мајстор каже да је кремен - тврд КАМЕН, он већ мисли на сваки кремен, а не само на онај који држи у рукама.

Он, дакле, већ зна неки природни закон, неко правило које постоји у свету.

''Након зиме долази пролеће''. Ни вас ни нас то не може зачудити. Та то се разуме само по себи да после зиме долази пролеће, а не јесен. Но за наше претке је промена годишњих доба била једно од првих научних открића које су учинили након дугог опажања. Године бројити научили су тек онда кад су схватили да се зима и лето не понављају случајно, да иза зиме увек долази пролеће, за пролећем лето и јесен.

У Египту су људи то открили проматрајући поплаве Нила. Онда се тако и рачунала година: од једне поплаве реке до друге.

Опажања о реци су водили жреци. Ти људи су веровали да је река божанство. До дана данашњега сачувале су се на зидовима храмова, који стоје на обали, црте којима су жреци обележавали висину воде. У време кад су поља пуцала од жеге, чекали су пољоделци нестрпљиво када ће по каналима потећи жута, муљевита вода Нила. Хоће ли уопште доћи? Шта ће ако се богови расрде на људе и не пошаљу воду на поља?

У храмове су са свију страна долазили дарови и жртве. Пољоделци су носили последње шаке зрња и давали их жрецима уз понизну молбу да се ови усрдније моле боговима.

Свако јутро о освиту спуштали су се жреци на реку да сазнају долази ли вода.

Свако вече пењали су се на водоравни кров храма и клечећи гледали у даљину - у звезде. Звездано небо било је њихов календар.

И напокон су свечано прогласили у храму: ''Бог се смиловао молитвама, за три ноћи натопиће вода поља''.

Полагано, корак за кораком, завладали су људи новим светом: не светом бајке, него светом знања. Кров на храму био је први астрономски опсерваториј. Лончарска радионица и ковачница биле су први лабораторији у којима су се вршили први опити.

Људи су научили молити, бројати, закључивати.

Та древна наука има мало сличности с нашом данашњом. Она је била још врло слична магији од које се није могла лако оделити. Људи су звезде не само гледали него су по њима гатали. Проучавајући небо и земљу, молили су се боговима неба и земље. Но, ипак се магла помало разилазила.

ЧОВЕК ДИВ - М. Иљин и Е. Сегал

На земљи живи див.

Његове су руке такве да без муке диже локомотиву.

Има такве ноге да у једном дану преваљује хиљаде километара.

Има таква крила да лети изнад облака много више од сваке птице.

Има такве пливаће опне да плива и на води и под водом боље од сваке рибе.

Има такве очи које виде невидљиво и уши које чују што се говори на другом континенту.

Тако је јак да пробија горе и зауставља водопаде.

По својој вољи преуређује земљу, сади шуме, спаја мора и натапа пустиње.

Па ко је тај див?

То је човек.

ЛУДА ЈАЊА - Владика Николај Велимировић

... У једном шумадијском селу појавила се једног дана непозната девојчица од својих непуних 15 година. Обучена у сељачко одело, боса, са једном корпицом са својим ручним радом, крстом и јеванђељем. Почела је да говори народу о Богу, о Његовој бескрајној доброти и људској грешности. Позивала је народ на покајање. Плакала је, и народ је плакао око ње. Није врачала, није гатала, и за своју проповед није тражила никакву надокнаду.  У томе селу нашао се неко, ко је рекао за њу, да је луда. Да ли је тај први неко био месни свештеник, не знам, но утврдило се, да је и свештеник био тог мишљења. Крај овог догађаја било је то, да је жандарм спровео девојчицу у београдску болницу за умоболне.

Прошло је 15 дана. Провиђење будно бди над праведницима. Један честити београђанин, побуђен Духом Божјим, сазна за овај случај, одмах оде у болницу, распита се за девојчицу, разговори с њом и нађе, да је потпуно паметна и нормална. Замоли лекаре, да је поново прегледају. Лекари је поново прегледају и пусте из болнице истога дана, давши јој уверење, да је душевно потпуно здрава и да је телесно virgo intacta. Дакле, савршено здраво, нормално и чедно створење.

Сазнавши за све ово, ја сам замолио неке београдске богомољце, да дођу с том девојчицом код мене. И они су је довели. Кад је ушла у моју собу, она је отишла прво пред икону, и ту је гласно очитала на српском језику: Оче наш, Богородице Дјево, и Вјерују.

Неписмена. Име јој је Јања.

- Шта имаш везано у тој марами?

- То је моје оружје, вели. - Одви мараму и показа јеванђеље и крст.

- Па ко ти чита, кад си ти неписмена?

- Читају ми добри људи, а Отац мој небески додаје ми.

Прочитао сам све њене исправе, прочитао сам и отпуст из болнице, питао је о њој самој подуже, о њеном раду и њеној проповеди. На сва моја питања она је одговарала брзо и радосно. Све што она каже било је ново и свеже као планинска роса. Одвело би ме далеко, кад бих изнео један део њене проповеди народу. Кад сам је замолио, да понови једну своју проповед, коју обично држи народу, она устаде, прекрсти се, очита неколике молитве, прекрсти руке на прсима и отпоче. Причала је најпре, како је два пута обамирала, премда никад није била болесна, како је у том стању обамрлости видела небо и ад; како ју је Богородица једном у сну научила, како да се моли Богу, итд. А други део њене проповеди била је опомена народу. И тај део гласи овако:

''Како ће нам добро бити, брале, кад ти сваки дан хулиш на Бога и на светиње Божје? Бог је милостив и даје ти хлеб, а ти се на Њега бацаш каменом. Немој тако, брале, немој тако, него свежи свој језик и не пуштај га на службу ђаволу. Употреби сваки језик на славу Бога. Покај се, брале, покај се из корена душе и реци:

алилуја, алилуја.

Господи помилуј.

Како ће нам добро бити, селе, кад ти убијаш живот у утроби својој? Бог те удостојио, да носиш живот Његов у утроби својој, а ти га убијаш. Како ће нам онда, селе киша пасти и пшеница родити? Немој тако, селе, немој тако, него клекни и захвали се Богу, што те је удостојио, да носиш Његов живот у своме телу. Покај се, селе, за грех, који си до сада чинила. Покај се и запевај Богу:

алилуја, алилуја.


Господи помилуј.

Како можемо, брале, зло радити и добру се надати? Не знаш ли, брале, кад крадеш, Бог је сведок; кад убијаш, Бог је сведок; кад опадаш, Бог је сведок? Не знаш ли, брале, да ће Бог кад тад објавити своју сведоџбу? Брале мој, добро ради па се добру надај. Пости посте, моли се Богу, и дели милостињу, и све певај:

алилуја, алилуја.


Господи помилуј.

Зло ће велико доћи на овај народ, брале, ако се брзо народ не покаје и не врати Богу. Мили Свети Сава ми је тако казао. Зло ће, вели, велико доћи на овај народ, и близу је, сасвим близу, ако се народ не покаје и не врати Богу. Неки црни душмани навалиће на ову земљу, брале, и биће веће сече него икада. Мили Свети Сава ће то одвратити, брале, само ако се народ брзо покаје, часним крстом прекрсти и светом водицом и мирисним босиљком покропи. За то нека се народ покаје и запева:

алилуја, алилуја.


Господи помилуј.

Помоли се, брале, јутром и вечером Пресветој Тројици и Пресветој и Предивној Богородици, па ће ти родити пшеница белица, и винова лозица. Али устежи, брале, језик од псовке и хуле на Бога и Божије светиње. Помоли се, селе, Светој Петки великомученици и Светој Недељи сјајнијој од сунца, па ће ти се родити чедо нерођено а порасти чедо рођено. Само остави се, селе, рђавих послова, и остави се, селе, рђавих начина, и остави се, селе, великога греха. Него се само моли и певај:

алилуја, алилуја.


Господи помилуј.

Ето, тако проповеда девојчица у 15 година, неписмена Јања. Њене речи, рекао би, најпре се окупају у сузама, па онда теку на језик. Зато, кад она проповеда, и она плаче и народ плаче око ње. А од суза, господо, нема јаче омилитике. Да ли сте икад у животу чули тако просту, тако ритмичну и тако дирљиву проповед? То је проповед једног невиног неуког и неписменог детета које су одрасли и зрели људи, силом власти, и у име реда и мира, отерали у лудницу. И нехотице да понови човек Спаситељеве речи: ''Хвала ти, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од премудрих и разумних а открио младенцима'' (Матеј 11, 25).

И ово су људи назвали ''верским лудилом!'' И ово је чак и један проповедник вере означио као ''верско лудило!'' Заиста су лажни појмови овога света напунили и мозак многих свештеника, те не суде духовно но телесно (Јован 8, 15).

Онима за које су наши богомољци увек још један необјашњиви феникс, ја бих се усудио рећи: не судите, господо, пре него добро промотрите и не испитате. Мерило за ово мерење и испитивање јесте Свето Писмо и Животи Светитеља. Погрешићете, ако будете мерили и ценили по лажним и злобним формулама света. Знајте, да од хиљаду примера такозваног ''верског лудила'' једва један случај да је истинит. Зато не гоните у лудницу оне, који вам по својој вери и чистоти могу бити судије у оба света.

ЉУДИ ГОВОРЕ - Растко Петровић

(одломци)

- Сигурно... Замислите, ја сам данас код вас, на вашем острву, које је јединствено у својој простоти и лепоти. Ничега на њему нема што би ми било туђе или што би ме чинило туђином. Ви бисте ноћас могли бити на некој мојој реци и осећати се исто тако присно и угодно као да сте у самом завичају. Не могу да појмим како се онда могу наћи два човека да се убијају, мрзећи земљу један другога и мислећи да је то земља која му жели зла.

- Нећете, ипак, рећи да нема никога који мрзи нашег човека и који му жели смрт.

- Можда! Докле год човек није видео, није разговарао са њим, док не може да га замисли; нарочито то док не може да замисли да и онај други има своје, знате, децу, бриге, да је углавном срећа и несрећа расподељена подједнако праведно и неправедно по свету, можда и уме да мрзи. Али кад су за истим

столом, нити може пожелети да убија, нити мрзети. Разлика у језику, у обичајима, отпада чим два човека почну да се споразумевају, макар се и не разумели. Разлика нешто значи само кад се каже: њих раздваја језик, обичаји. Ви сте видели у рату, ретко је да војник није осећао сажаљење према заробљенику. Сигурно је да свако од нас воли своју отаџбину више од иједне друге земље на свету. И са колико разлога! Али отаџбина од њега не тражи да убија, већ да је воли.  

- Отаџбина је једна велика лепа ствар.

- Ја мислим да је љубав за отаџбину, као љубав било за шта, још много већа и лепша ствар. Можемо да је волимо сви заједно, и нико ни на ког због тога да не буде љубоморан. Да волимо жене које су на њој рођене, свитања и заласке на њој, и уопште све.

- Ви сте или новинар или песник, господине.

''Тако бих волео једном да стварам, скупљајући оно што је најбоље у богатствима око мене, да прерадим то затим у једну јединствену хомогеност. На крају рада пчелиног је мед који садржи у себи срж свих цветова, а није чак ни скуп онога што су они, већ нешто ново и изванредно. То није овај, ни онај цвет, то је мед; и особине су толико друкчије да то чак није ни мирис пре свега, већ укус. Доћи једног дана на једно језеро као ово, приступити свему, свакоме, слушати све и гледати све и после, не то описати, већ из тога начинити нешто што ће имати своју боју, свој укус, свој тон, свој парфем, своју судбинску поетичност. Не, не, не мислим то, већ нешто што отприлике одговара тој идеји. У сваком случају, требало би написати нешто имитујући пчеле, нешто страховито савремено, а што ипак не би било: као пчеле''!...

Осећам се огроман, јер сам средиште свога посматрања и своје мисли а све то дуго, иако живот као и ја, остаје минускулно и сићушно око мене до у бескрај. Међутим, све је игра и заблуда личности; перспективе се уређују око мене а ја нисам господар чак ни њих. Нисам господар ничега, ничега, чак ни себе. Примичем и размичем прсте и барке настављају да плове у једном неосетљивом азуру.

* * *

- Како се зовете?

-Пипо.

- А ваш отац?

- Кортец.

- Отац вам изгледа изврстан тип, весељак и румен.

- О, да!

- Ви сте најстарији?

- Да, ја имам двадесет и осам година а мој брат је за две године млађи од мене. Он воли свој занат.

- Зар га ви не волите!

- То је била жеља мог оца; да овде останем. Ја сам служио у марини. Путовао сам од Кине до Сиднеја, до сад бих био марешал (наредник) поморски, имао бих добру плату. Нешто значи бити марешал; и то је живот који нешто значи, који је за мене!

- Нисте могли убедити оца да попусти вашој жељи?

- О, све ми је то било досадно. Чак нисам ни покушао да убеђујем. Чим сам дошао мајка ми је нашла девојку, и одмах су рекли свима да сам верен. Они су се уплашили да неће имати ко да настави овај занат. Као да је то занат!

- Девојка вам се није свиђала?!

- Не, она није била ружна, али ја је нисам ни гледао, а кад сам је најзад погледао, имали смо већ двоје деце и била је стара.

- Али сада волите своју жену?

- Како могу да их волим, кад ми је цео живот упропашћен!... 

Кад смо били на путу, он изненада напусти свој мирни говор и упита као у усхићењу:

- Мислите ли да то води чему: живети?

- О, кад размислим, не! Не верујем. Али има нечега дивног у томе што се живи и баш зато што не води ничему...

Али постоји она дивнија ствар: начинили сте једно познанство, измењали сте само неколико речи а увиђате да сте безразложно сазнали оно што је најбитније у том човеку. Ви га познајете исто тако добро или чак и боље од његовог брата, сина итд. Можете провести поред њега још двадесет година, ништа подробније о њему више немате да сазнате.

* * *

- Јесте ли верни, Ивона?

- Не, ја нећу да се удајем.

- Мислите можда да се заветујете?

- Нећу да се удајем, јер сам од детињства желела да пођем за једног младића одавде. Био је пет година старији. Иако сам била девојчица, пуштао је да се играм с њима, дечацима, и бранио ме. Када се вратио из марине, родитељи су га оженили.


- Је ли то скоро било?


- Има шест година.


- Је ли знао да желите да пођете за њега?


- Не знам. Ја нисам никад никоме то причала. Не бих ни вама да сте одавде, или да знам да нећете никоме рећи.


- Зашто његови родитељи нису вас запросили?


- Била сам доста млађа од њега. Имала сам седамнаест година. Да су његови родитељи знали да бих ја хтела, они би ме сигурно запросили; ја са својим везовима могу добро да зарадим; више но он риболовом.


- Верујте да ми вас је искрено жао! Али како мислите да останете заувек девојка? Мислим да је то тешко у овако малом месту. То вам може донети много патње.


- Удаћу се доцније, али сада још нећу.


- Мислите да вас је волео?


- Не знам, ја ништа не знам; ја савршено ништа не знам. Он се оженио и сада је све свршено.


- Не бих желео да више говоримо о томе, ако вам је тешко. Можда вам је лакше што можете да кажете.


- Лакше ми је.


- Ви?


- Ја? О, ја! Има шест година отада, и више и не бих, може бити, желела да се удам за њега да је слободан! Само још не могу да пођем за другога.


- Наћи ћете лако каквог красног момка који ће вас обожавати. Ви сте толико лепи.


- Кад будем решила запросиће ме, јер зарађујем својим рукама.


- Желим најискреније да имате много среће.


- Да сам живела у неком другом месту где бих видела још људи, можда би неки од њих учинио да на њега заборавим. Али ја сам од детињства само њега видела а од оно мало што је било других, неки су изгинули, неки се поженили,  а неки отишли. Сигурно да у другим градовима живе људи који би ми, још пре, изгледали савршенији од њега. Сада ниједног више не желим. Можда ћу једанпут поћи за неког чија деца остану сирочад.




* * *


... Тај крик, који се, ево, апсолутно идентично понавља, исти је као ова муња у простору. Он осветљава нагло, одједном, нешто што ја на дану нисам уочио, јер је сувише много предмета било заједнички осветљено и звучно. Ја сам зано цео предео а ипак је само муња показала онај градић у другом плану, иза језера. Видео сам толико људи у овом месту али је било нужно да буде потпуна ноћ, тишина, па да ми један крик осветли одједном цело једно трпљење; трпљење у том човеку што виче, што је био загубљен у тој гомили и сада одједном звучно издвојен једини, једини је присутан, једини у овој природи, над црвеном крвљу коју губи, над водом, над биљем, у гашењу метеора...


Смешно је како људи говоре о животу. Сваки има свој суд о њему... Треба поклати све петлове. Чак ако би дан и заборавио да сване - каква глупост! То није да би певали, већ да би себе разбудили. Што ме се тиче шта ће мислити о животу. Шта мислим ја о животу? Ја говорим много о њему, али да ли заиста мислим о њему? Шта ће бити тај нови човек? Рибар? Можда и нешто сасвим друго! Можда ће ићи да живи на другој страни! Ми не можемо ништа да знамо о томе шта ће бити са животом једног човека. То може бити једна јединствена ствар: живот који тек почиње. Јединствена.


Ја? Не, ја не бих хтео да се може поново почети. То може бити јединствена ствар... Јединствена...

1931.