БАЈКА О ВОДЕЊАЦИМА - Карел Чапек

Ако ви, децо, мислите да нема водењака, онда вам велим да они ипак постоје. И те какви водењаци! Ето, управо код нас, где смо се ми, као, родили, становао је један у реци Упи испод бране, а један је опет био у Хавловцима код дрвеног моста, други се задржавао у Радечском Потоку, но тај је био прави, правцати Немац, није умео ни једне речи чешки. Једном је дошао к мом оцу да му отац ишчупа зуб, и за то му је донео котарицу сребрнастих и ружичастих пастрмки, лепо обложених копривама да би остале свеже; а да је то био водењак видело се по томе што је столица иза њега била мокра. Један водењак становао је код дедина млина у Хронову; он је испод бране, под водом имао шеснаест коња; зато су инжењери говорили да река Матује на том месту има шеснаест коњских снага. Тих шеснаест коња стално су вукли и вукли, па се и млин покретао; а кад је једне ноћи наш дедица умро, водењак је отишао и тихо испрегао свих шеснаест коња, па се млин три дана није покретао. На великим рекама су водењаци који имају још више коња, рецимо педесет или стотину; али неки од њих су такви сиромаси да немају ни дрвене козе.

Разуме се да је велики водењак у Прагу, на Влтави, силно богат и велики господин; он, рецимо, има и моторни чамац, а лети путује на море. У Прагу и обичан водењак има понекад новца као плеве, па јури у аутомобилу, само чини ту-ту-ту, а блато штрца на све стране. Али постоје и такви јадни водењаци који имају свега по једну барицу као длан велику, а у њој једну жабу, три комарца и две бубе гњурца, или им је радња у тако бедном јарку, да у њој ни миш не би могао трбуха оквасити; неки од њих у току читаве године ухвате свега неколико папирнатих лађица и дечију пеленицу која је мамици отпловила при прању. Дабоме, све је то тако јадно. А на другој страни, рожембершки водењак има, рецимо двеста двадесет хиљада шарана, и још к томе лињаке, мрене и понеку зубату штуку.

Водењаци живе усамљено, али једном или двапут годишње, кад буде велика вода, сакупе се из читавог краја и држе, како се то каже, среску конференцију. Из нашег краја сакупљали су се увек кад је велика вода на ливадама код Краљичина Храдеца, зато што је тамо дивна равница, вода достигне лепу дубину, има затока и мртвих рукаваца, који су покривени најфинијим муљем, нулерицом. То мора да буде жут муљ, који се тек мало прелива у мрк; ако је црвен или сив, онда више није тако фин и мек, постаје као маст. На мокром лепом месту заседну, дакле, водењаци и причају један другом шта има ново: људи у Суховршицама праве регулацију, па се због тога тамошњи водењак, стари Јирчек, мора оданде отселити, затим, лончићи и гајтани су страшно поскупили, па водењак, ако хоће да неког улови, мора за тридесет круна купити гајтана и за три круне лончић; па и то је рђава роба. Најбоље би било да водењаци обесе занат о клин и да се прихвате неког другог посла. Водењаци онда причају како се водењак Фалтис из Јаромњержа бацио у трговину, па продаје минералну воду, а ћопави Слепанек постао је инсталатер те намешта водоводе, а и други се испомажу разним занатима. Разуме се, децо, да се водењак може бавити само оним занатом у којем има посла с водом; он може да буде за-вод-ник или вод-ник, може бити вод-ичем, или споро-вод-ником, може се издавати за вој-воду или власника великог за-вода. Једном речју, некаква вода мора у томе бити!

Као што видите, за водењака има доста заната; зато се они пребројавају на својим годишњим скуповима и говоре тужно: - Опет нас је за петоро мање; другови, овај наш занат ускоро ће изумрети.

- Дабоме, - каже стари Кројцман, водењак из Трутнова, - није то више као што је некада било. Драги моји, прошло је отада на хиљаде и хиљаде година; тада је још читава Чешка била под водом, а човек, односно водењак - јер тада још није било људи - дабоме, то су била друга времена, их, дођавола, где сам оно стао?

- Да читава је Чешка била под водом, - помогао му је водењак Зелинка из Скалице.

- А да, - настави Кројцман. - Тада је читава Чешка била под водом, те су планине Жалтман, Червена Хура и Кракорка и остале горе биле под водом: а наш човек је могао лепо мокром ногом да иде испод воде, рецимо до Брна па све до Прага. Један лакат изнад Сњешке била је вода! Људи моји, то су била друкчија времена!

- Па дабоме, - присећао се водењак из Ратиборжица, Кулда. - Тада ми, водењаци, нисмо још били такви усамљеници и пустињаци као данас. Тада смо имали подводне градове, зидане од водених цигала, а намештај је био начињен од тврде воде, перине су биле од меке кишнице, грејање је било топлом водом; није било ни дна воде, нити обале, нити површине - свуда је била само вода и ми.

- Дабоме, - рекао је Лишка, названи Хејкавец, водењак из жабокречке мочваре, - и каква је само то вода онда била! Могао си је сећи као бутер, правити од ње кугле, упредати од ње нити, увртати од ње ужад; била је у исти мах као челик и као лан, као стакло и као паперје, густа као скоруп, чврста као храст, а грејала је као бунда. Све је било начињено од воде. Драги моји, такве воде нема више ни у Америци: све којешта! - Стари Лишка отпљуну, те се од свега начини велика дубина на том месту.

- Беше то некада, - рече Кројцман замишљено, - била је то силно лепа вода, али је тада била потпуно нема.

- Како то? - зачуђено запита Зелинка, који није био тако стар као други.

- Дабоме, вода је била нема, - рекао је Лишка Хејкавец. - Није имала никакав глас. Није још умела говорити. Била је тако тиха и нема као што је сада кад се замрзне. Или као кад падне снег па дође поноћ, а ништа се ни не макне; тада настане таква тишина, потпуно нема тишина, да ти постане тескобно те онда пружаш главу из воде и ослухнеш. Стегне ти се тада срце од те страшне тишине. Таква тишина била је онда кад је вода била још нема.

- Како то? - упита Зелинка, којем је било само седам хиљада година, - како то да она није више нема?

- То је настало овако, - рече Лишка. - Мени је то причао мој прадеда; говорио је да томе има неки милион година. Тада је живео један водењак - како ли се оно само звао? - Ракосњик, не, нијеРакосњик; Минаржик, не, није ни тако; Хампл - није ни Хампл; Павласек, није ни тако, дођавола, како се само звао?

- Арион, - рече Кројцман.

- Арион, - потврди Лишка. - Било ми је управо на језику. Звао се Арион. А тај Арион имао је тако чудан дар, дабоме, имао је таленат, је л` тако? Он је умео тако лепо говорити и певати, да би човеку срце заиграло и опет потом заплакало кад би он запевао. Такав је то био певач.

- Песник, - примети Кулда.

- Певач или песник, - рече Лишка, - али је у томе био вешт. Деда је причао да би сви плакали кад би он запевао. Јер Арион је имао велики бол у срцу. Нико не зна какав. Нико не зна шта му се то рђаво догодило. Али морао је то бити страшан бол кад је тако лепо и тужно певао. А кад би тако под водом запевао и нарицао, дрхтала би свака капљица воде као да је то суза. А у свакој капљици остало је нешто од његовог певања, док је оно продирало кроз воду. У свакој капљици био је делић његова гласа. Зато вода више није нема. Зато она звони, звечи, шапуће и шапће, жубори и ромори, жамори, шуми, хучи, бучи, јауче и цвили, стење и уздише и смеје се, свира као оргуље, свира као ловачки рог и говори као човек у радости или жалости. Од тог времена вода говори све језике на свету и прича ставри које више нико не разуме колико су оне дивне и лепе. А понајмање их разумеју људи. Али док није дошао Арион и док није научио воду да пева, она је била исто тако нема као што је било немо небо.

- Али то није био Арион који је донео у воду небо, - примети стари Кројцман. - То је био тек касније, у време мог оца. Учинио је то водењак Квакваквокоакс, и то из љубави.

- А како је то било? - запита водењак Зелинка.

- То је било овако.  Квакваквокоакс се заљубио. Квакваквокоакс је видео принцезу Куакуакунку и плануо према њој љубављу, квак. Куакуакунку је била дивна. Имала је жут жабљи трбух, жабље ножице, и жабља уста од ува до ува. Била је сва мокра и студена: таква је то била лепотица.

- А шта даље? - запита радознало Зелинка.

- Но па шта би било даље? Куакуакунку је била дивна и горда. Само се надимала и говорила ''квак''. Квакваквокоакс је био као луд. Ако ме узмеш за мужа, говорио јој је, донећу ти и даћу ти шта хоћеш. А она на то рече: донеси ми плаветнило с неба, ква ква.

- Па шта је урадио Квакваквокоакс? - запита Зелинка.

- Но па шта је требало да уради? Седео је под водом и кукао: ква , ква ква, ква ква, ква ква ква.  А онда је хтео да одузме себи живот, па је скочио из воде у ваздух да се у њему утопи, квак. Нико пре њега није још скочио у ваздух. Квакваквокоакс је био први.

- А шта је урадио у ваздуку?

- Ништа. Погледао је горе, а над њим је било модро небо. Погледао је доле, а под њим је било исто тако модро небо. Квакваквокоакс се задивио. Тад још нико није знао да се небо огледа у води. Кад је Квакваквокоакс видео да је на води плави небески свод, крикнуо је од чуда ''квак'' и опет пао у воду. А онда је узео Куакуакунку на леђа и скочио с њом у ваздух. Куакуакунку је видела у води модро небо па је викнула од радости ''Кваква''. Јер јој је Квакваквокоакс скинуо плаветнило с неба.

-  А шта је било даље?

- Па ништа. Живели су после срећно те им се родило много икре. А од тог времена водењаци излазе из воде да виде да ли је и небо тамо где је њихова кућа. Кад неко напусти кућу, па био то не знам ко, и осврне се опет унатраг, као што је и Квакваквокоакс опет погледао у воду, онда види да му је код куће то право небо. Знаш, оно право и дивно небо. Квак.

- А ко је то доказао?

- Квакваквокоакс.

- Живео Квакваквокоакс!

- И Куакуакунку!

У тај мах пролазио је туда један човек и помислио: ала те жабе данас крекећу! И узме камен и баци га у бару! Вода је високо пљуснула, бућнуло је и опет је настала тишина: сви водењаци скочише у воду,  а тек идуће године имаће опет конференцију.

ПТИЧЈА БАЈКА - Карел Чапек

Не, децо, не знате ви какве разговоре воде птице међу собом. Јер оне причају једне с другима људским језиком само рано изјутра, при изласку сунца, кад ви још спавате. Доцније, током дана, немају више времена за разговре - трка је то, брате, велика, кад мораш ту кљуцнути зрно, тамо ишчепркати глисту, а онде ћапнути у ваздуху муву. Један птичји отац мора просто да поломи крила од пустог летења, док мајка мора код куће да негује децу. Зато птице воде разговре само рано изјутра кад на својим гнездима отварају прозоре, стављају на њих перине да се мало проветре и кувају доручак.

- `Бро ј`тро! - довикује кос из свог гнезда на грани бора комшији врапцу који станује под стрехом. - Диж` се, време је!

- Знам, знам, знам, - вели врабац. - Треба да летуцнем, па да штогод кљуцнем, кљуц, кљуц, да се што поједе.

- Дабоме, дабоме, - загугуче голуб на крову. - Богме је то, друже, мука права. Мало зрневља, мало зрневља.

- Јест, јест, - зацвркуће врабац дижући се из своје постељице. - То су криви они аутомобили, је ли! Док је било више коња, беше свуда просутога зрневља, али сад? Сад ауто пројури и за собом не остави ама баш ништа, ништа!

- Само смрди, само смрди, - гуче голуб. - Проклети живот, ух, најрадије бих послао све дођавола! Колико се ја налећем и нагугучем, а шта имам од свега тога? Ни шаку зрневља! Страшан живот...

- Мислиш ли да је врапцима боље? - шепури се врабац. - Да ме не везује породица, ја бих већ некуда одлетео...

- Као онај врабац из Дејвица у Прагу? - јави се у грму царић.

- Из Дејвица? - упита врабац. - Тамо имам једног познаника, зове се Фића.

- То није тај, - одврати царић. - Онај врабац што је одлетео звао се  Пепик. Беше то нека чупава врапчина, није се како треба ни умивао ни чешљао, и цео боговетни дан само је грдио: ''Досадно је, вели, на Дејвицама дозлабога; лако је, вели, другим птицама, оне преко зиме одлете на југ, рецимо на Ривијеру, или у Египат, као чворци, и роде, и ластавице, и славуји; само врабац мора целог века да се мучи на Дејвицама. А не може то више тако! - грдио је тај врабац по имену Пепик. ''Кад може да лети у Египат једна ластавица која станује негде на Рогу, е, људи божји, што не бих могао и ја? А богме и хоћу, да знате, само колико да спакујем за пут четкицу за зубе, и спаваћицу, и рекет, и лоптице, да бих тамо могао да играм тенис. Хеј, запржићу ја чорбу оном Кошеу, Кожелуху и Тилдену; спремио сам ја за њих већ једно лукавство и трик; правићу се као да бацам лопту, али уместо лопте полетећу сам па кад ме буду хтели дохватити рекетом, ја ћу им отпирнути или шмугнути, знаш? знаш? знаш? А кад их све потучем, оженићу се једном богатом Американком, па ћу да купим Валдштејнску палату, па ћу на њеном крову да начиним гнездо, али не од макар какве сламе, него од пиринчане, и од марзолана, и ратафије, и морске траве, и од коњске длаке, и веверичиних репова, ију ху!'' Тако је претио тај врапчина и сваког јутра грдио како су му Дејвице дошле већ наврх главе и како ће одлетети на Ривијеру.

- А је ли одлетео? - упита с бора кос.

- Јесте, - продужио је у грму царић. - Сачекао је само до 28 октобра да чује војну музику, коју је нарочито волео - и одмах изјутра пошао је на пут к југу. Само што врапци никад не лете на југ и не знају прави пут. А врабац Пепик није ни имао доста перја, односно пара, да би могао да заноћи гдегод у гостионици. Знато како је, врапци су одвајкада бескућници, јер по цео дан само прелећу с крова на кров. Једном речју, врабац Пепик доспео је само до Кардашеве Речице, и даље није могао, јер није имао ни кршене паре. Морао је бити задовољан што му је врапчији кнез у Кардашевој Речици пријатељски рекао: ''Скитнице једна белосветска, никоговићу ниједан, зар ти мислиш да ми у Кардашевој Речици имамо на путу на претек коњских јабука и балега, па да можемо хранити којекакве протуве, скитнице, бадаваџије и битанге? Ако хоћеш да ти дамо дозволу за боравак у Кардашевој Речици, не смеш да зобљеш ни пред крчмом, ни на друму, као што то чинимо ми, староседеоци, већ само на гумнима. А за стан ти се у име власти одређује снопић сламе у шупи кућног броја педесет и седам. Потпиши ову пријаву и губи ми се испред очију да те више не видим!'' И тако се десило да врабац Пепик с Дејвица, уместо да одлети на Ривијеру, остане у Кардашевој Речици.

- Па је л` и данас тамо? - упита голуб.

- Јесте и данас, - рече царић. - Ја имам тамо тетку, и она ми је о њему причала. Руга се, вели, тамошњим врапцима и псује: досадно је то дозлабога, вели, бити врабац у Кардашевој Речици. Ни трамваја, вели, немају, као на Дејвицама, ни толико аутомобила, ни игралишта ''Славије'' и ''Спарте'', ама баш ништа. И, вели, није му ни крај памети да овде остане и да у овој Кардашевој Речици скапа од пусте досаде; има он, вели, позив да дође на Ривијеру, и само чека да му стигну из Дејвица паре. И толико је ставри натртљао о Дејвицама и Ривијери, да су и у Кардашевој Речици врапци почели да верују да би им негде на другом месту било боље, и зато су баталили своје кљуцање и само џивџикају и вичу и мрморе, као што то већ чине врапци у целом свету: ''Свугде другде живот лепши, лепши, лепши!''

- Богме баш, - јави се сеница која је седела у дреновом грму, - има у свету баш чудних птица. Ено, близу Колина, у оном плодном крају, живела једна ластавица, и прочитала једном у новинама да се код нас ради све наопако, али зато у Америци, господине мој, тамо су друкчији мајстори, шта ти они, вели, све не знају, те ово те оно. И ластавица увртела себи у главу да мора поћи у Америку. Богме је и отишла.

- Како? - упита брзо царић.

- То не знам, - одговори сеница, - вероватно паробродом. А можда и ваздушном лађом. У том случају могла је на трбуху ваздушне лађе начинити гнездо или кабину с прозорчетом, да би могла напоље промолити главу, па и да пљуцне. Тек кроз годину дана она се опет вратила и вели да је била у Америци и да је тамо све друкчије него код нас. ''О, вели, - то се не да ни замислити какав је тамо напредак; тамо, на пример, и нема шева, а куће су тамо, - вели, - тако страшно високе да кад би на крову врабац имао гнездо, па му из гнезда испало јаје, то би јаје, - каже, - толико дуго падало да би се за то време путем излегао мали врабац, одрастао и оженио се, и имао пуно деце и оматорио и умро у дубокој старости, тако да би доле на плочник уместо јајета пао стар, мртва врабац. Тако су, - вели, - високе куће тамо.''

И још је та ласта причала како се у Америци све гради од бетона и како је она то научила; нека дођу, вели, све ластавице, она ће им показати како се гради ластавичије гнездо од бетона, а не теко нако од блата, како су то досад чиниле глупе ластавице.

Сјатило се ту, дакле, пуно ластавица, било их је чак из Мњихова Храдишта и Часлава и Пшелоуча, из Чешког Брода и из Нимбурка, па чак и из Соботке и Челаковица; било је толико ластавица да су за њих људи морали да разапну седамдесет хиљада три стотине четрдесет и девет метара телефонске и телеграфске жице, да би ластавице имале где да поседају. И кад су све биле на окупу, рече она американска ластавица:

''Е сад, момци и девојке, гледајте како се у Америци граде куће и гнезда од бетона. Најпре се начини гомила цемента. Онда се довезе гомила песка. После се преко тога наспе вода, и измеша као каша, а од те каше гради се модерно гнездо. Али кад немате цемента, нећете градити гнездо од бетона, већ само од малтера. Измеша се каша од креча и песка; креч, дакако, мора да буде гашен. Најпре ћу вам показати како се гаси креч.'' То рече, и пррр! - одлете по негашени креч на грађевину, на којој су радили зидари. Узе зрнце креча у кљун и пррр! - полете опет назад. Али како је креч у кљуну дошао на пљувачку, почео је да се гаси, те шишти и пече. Ласта се уплаши, испусти зрнце креча и узвикну:

''Е, сад већ знате како се гаси креч. Ајој, ајој, што пече! Триста му громова, ала штипа! Сто му мука, јујују да те бог сачува, охохох, ау, лала, ла, уха, ахахах, гром те спалио, уф, јао, мајко моја, леле, људи божји, тешко мени, јујују, охохох, црна ти сам, еле, овако се, дакле, гаси креч!'' Кад су је друге ластавице чуле како лелече и кука, нису ни сачекале шта ће бити даље, него махнуше репом и полетеше кући. 

''Још нам само то треба, - рекоше, - па да и ми себи испржимо кљунове!'' И зато ластавице још и данданас граде гнездо од блата, а не од бетона, како је хтела да их научи она ластавица из Америке.

Али сад, људи моји, доста разговора, морам да идем да прибавим штогод за јело.

- Кумо сенице, - замоли госпа косова, - кад већ летите на пијацу, купите и мени килограм глиста, али лепих, дугачких; немам данас времена, морам да учим децу како се лети.

- О, врло радо, драга сусетко, - рече сеница. - Знам ја, пријо моја, колико човек има муке док научи децу да лете како треба.

- А чик погодите, - рече чворак на брези, - ко је научио нас птице да летимо? Е, ја ћу да вам кажем; то ми је причао гавран са Карлштејна, који је био долетео овамо кад су оно били велики мразеви. Томе гаврану има већ сто година, а чуо је од свога деде, коме је то причао његов прадеда, а овај је то опет сазнао од прастрица своје бабе с мајчине стране, тако да је то жива живцата истина. Као што, дакле, знате, каткад се ноћу може видети како пада звезда. Али погдекоја од тих звезда није права звезда, већ златно јаје. А како то јаје пада чак с неба, ужари се од дугог падања и светли као ватра, и то је жива истина, јер ми је то причао онај гавран с Карлштејна. Само што људи та јаја зову некако друкчије, некако као метар, монтер, како ли, ментор или мотор, шта ли?

- Метеор, - на то ће кос.

- Тако је, - потврди чворак. - У оно време птице још нису умеле да лете, него су трчкарале по земљи како кокоши. А кад су виделе како с неба пада такво јаје, пожелеше да седе на њему, па да виде каква ће се птица излећи. И то је права правцата истина, јер ми је то тако причао онај гавран. Једног дана увече они тако баш о томе разговарају, кад одједном, потпуно близу иза шуме: трас! Паде с неба златно и сјајно јаје, и све шишти. Појурише тамо све одједном, али прва је била рода, јер има најдуже ноге. Нађе златно јаје и узе да међу прсте; од пада је оно било потпуно усијано, тако да је рода опрљила обе ручице, али је ипак стигла да птицама донесе још ужарено јаје. Онда одједном: хоп! -  и скочи у воду да расхлади опрљене ручице. Зато се од тога времена роде брчкају по води и хладе своје краке. Све ми је то причао онај гавран...

- А шта је још причао? - питао је царић.

- Онда се догегала дивља гуска, - продужи чворак, - она ће, вели, да излеже ватрено јаје. Али јаје је било још потпуно ужарено, тако да је гуска спржила трбух и морала да скочи у рибњак да се расхлади. Зато и данас гуске пливају с трбухом у води. И онда су дошле редом све птице, и свака је села на златно јаје да га леже.

- Зар и царић? - упита царић.

- И он, - рече чворак. - Све птице на свету седеле су на том јајету да га излегу. Само кад рекоше кокошки да је сад на њу ред да седи, она рече: ''Како? Како? Како? Немам за то кад, немам кад! Кљуцати морам. Јок ја, јок ја! Никако нисам глупа тако!'' И није хтела да леже златно јаје. А кад су се све птице изређале на том златном јајету, излегла се из њега златна птица. А кад се излегла, није почела да кљуца и пишти као што то чине друге птице, већ се винула право к небу. Онда рече: ''Птице моје, како да вас наградим за љубав што сте ме излегле? Ето, зато ћете од данас летети као ја. Гледајте, морате овако да замахнете крилима, и пррр! Већ се лети. Пазите добро: - један, два, три!'' А кад је изговорила - три! Почеле су све птице да лете, и лете још и данас. Само кокошка не уме да лети, јер није хтела да седи на златном јајету. А то је све жива истина, јер је то тако причао гавран с Карлштејна.

- Пазите добро, - рече кос. - Један, два, три!

И у тај час птице мрднуше реповима, махнуше крилима и узлетеше, свака са својом песмом и својим начином живота.

ЗАНИМАЊА У СРБИЈИ КНЕЗА МИЛОША - Вук Караџић

Народ српски нема другијех људи осим сељака. Оно мало Срба што живе по варошима као трговци (готово све саме дућанџије) и мајстори, (понајвише ћурчије, терзије, јекменџије, туфегџије, кујунџије) зову се варошани; и будући да се турски носе и по турском обичају живе, а уз буне и ратове или се затворе с Турцима у градове или с новцима бјеже у Њемачку, зато они не само што се не броје међу народ српски него их још народ и презире. Срби као сељаци живе само од земље и стоке. Истина да и међу њима има трговаца који купе свиње и осталу стоку, као и звјериње, восак, мед и друге ситнице, али и они на кући живе као и остали сељаци.

Од сељака има ковача (који кују и клепљу сјекире, мотике и раонике, а котлове крпе и остале којекакве ситнице кују турски Цигани по варошима), туфегџија, терзија и ћурчија, качара, колара, дунђера, конопчара, по гдјекојим мјестима и лончара. Дунђерин је сваки зидар, као и ћурчија терзија. Терзија, као и качар и дунђерин, не раде занате код своје куће, него код онога коме раде. Сељаци и по градовима и по варошима највише граде куће и остале зграде. Ове древне занате зна готово сваки Србин, само што нема сваки алата, нпр. да начини изнова буре или кола; али обруч набити, око кола или у воденици што поправити, за то слабо ко тражи мајстора. Тако исто Срби сами грађу сијеку (особито сиромашни), куће и остале зграде праве; сваки Србин опанке сам себи гради, кашике, чанке и корита обично граде каравлашки Цигани, који се скитају по земљи па продају или дају за брашно или за што друго. Српкиње сију, реде и преду кудељу и лан, боје (чивитом, броћем, метвицом, зановијећу итд.) и преду вуну, ткају платно и сукно, везу, плету чарапе и рукавице. Осим овијех женских послова оне још раде и с људима у пољу, нпр. жању, копају, купе сијено и шљиве, беру кукурузе и винограде и др.

ПРОЉЕЋЕ - Исак Самоковлија

(Одломак из приповетке ''Од прољећа до прољећа'')

Дође у налету. Као преко ноћи просу се по махали, по авлијама, по башчама и по крововима. Ненадано су  пробехарале воћке, зазеленила се трава. Дјевојке су отвориле пенџере, одјекнула је пјесма, завриштала су дјеца.

И још се ово двоје опазило на бехару: као да се заруменио од узавреле пјесме дјевојачке и као да се зрео почео да руни од силног пискута и дјечјег вриска.

Дјеца су била помамна. Завитлало их прољеће па се гањају сокацима, прескачу плотове, тарабе, пењу се на кровове и никако да говоре тихо и паметно него све вриште и лудују. Кад се отисну низ сокаке, стоји их њиска и чини се као да су ждребад провалила из авлија па ћустеком промичу иза ћошкова.

Горе на врху сокака муслиманска дјеца пиште на врбове пиштаљке, а доље пред Садином чесмом хрпа јеврејске дјеце сплићу се у клупко и расплићу сва у живом покрету, вриште у стотину мемљивих кућица, топлу калдрму под табанима и на очи им ударио сјај. А с њима и сва махала оживјела. Као да додају уста устима један те исти поклик, тако се излијева по њој прољеће и све у његовој бујици утапа.

И у ороза што из авлије искачу на сокак црвени се кријеста као најздравија крв. Кукуријећу, окрећу се као избезумљени уокруг, залијећу се, испуштају сад десно, сад лијево крило, стружу чврстим перима по калдрми, а кокоши се купе, климају радосно главама, некоје су проквоцале, шире се и изгледа као да су им вољице пуне жита. Јавили се жути и бијели лептири у сокаку, љуљају се испред прозора, прелијећу у башче, а за њима се отискују врапци па хотимично промичу крај њих дотичући их само врховима крила.

И стари људи, сипљиви и пуни кашља, лакше дишу. И њиховим тврдим жилама прострујала је крв топлије и лакше.

- Ох... ох... ох... - радују се и подижу главе и исправљају погурена леђа.

А Сара, она најсиромашнија и најбучнија жена у махали, пошто истјера пред акшам своје петоро гладне дјечице на сокак, узме деф, сакрије га под свој дугачки шал и изиђе из кућице. Чим замакне у прву авлију, почне као луда да пјева и удара: Asuerico de quince anos... Пјева, уздиже се и тресе дефом, и сва се љуља. И у час задрхти мирисав ваздух, укажу се домаћице по прозорима, а народна севдалинка кликти, поигравају дамари, дјевојке се хватају за руке.

О ПРВИМ МАЈСТОРИМА - М. Иљин и Е. Сегал

Ви, млади мајстори, који сте тек недавно узели у руке секиру и брадву, чекић и сврдло.

Ви, будући металци и хемичари, градитељи машина и авиона, кућа и бродова! Ова књига написана је за вас који волите своје оруђе и свој рад.

Ви знате колико је тешка борба оруђа с материјалом и како је радосна победа.

Узевши у руке комадић дрвета, ви већ унапред видите предмет у који желите да претворите дрво. Изгледа да је све једноставно, овде треба само отестерити, тамо сврдлом пробушити, овде изрезати. Али материјал не слуша. Свом снагом се опире ножу у њега упире своју оштрицу.

Једно оруђе за другим улази у борбу. Кад је устукнуо нож, ушла је у борбу секира. Где је секира преслаба, упија се у дрво тестера с мноштвом оштрих ножева.

Већ је одбачен, претворен у струготине, отпатке и пиљевину, сав сувишни материјал који је сакривао потребан облик.

Ви сте победили. Али не сами. Заједно с вама победили су сви мајстори који су кроз дуги низ векова проналазили и побољшавали оруђе, нашли нов материјал и нов начин рада.

Овде, у овој књизи, већ сте се срели с првим мајсторима који су створили нож, и секиру и чекић.

Видели сте те људе при раду, који је - као и ваш - био тежак и радостан.

Ти први тесари, копачи земље и радници у каменоломима били су одевени у животињске коже. Њихово оруђе било је грубо отесано и неспретно израђено. Било им је потребно неколико месеци да начине чамац. Измоделовати од глине кухињски лонац било им је теже него вама данас кип.

Али од тих тесара, копача, лончара потичу сви градитељи, хемичари, металци, који сада својим радом мењају земљу.

Ево, на пример, древни лончари. Они су први из глине створили материјал који није постојао у природи. Пре, кад је првобитни мајстор израђивао од камења секиру или од кости остве, није стварао материјал, већ је само мењао његов облик. А код лончара се догодило оно чега пре никад није било. Човек је од глине измоделовао посуду и пекао је у ватри. Ватра је променила својстав глине; услед деловања ватре глина не може да се препозна.

Пре је глина била зелена, сада је постала смеђа. Пре се развачила: стављена у воду, претварла се у тесто. Прекаљена у ватри, престала је да се боји воде. У њу се могла налити вода а да она не промени свој облик, да не постане мека.

Помоћу ватре претворио је човек глину у нов материјал. Била је то двострука победа: победа над глином и победа над ватром. Истина, ватра је и пре служила човеку: бранила га од зиме, терала од њега дивље звери, помагала му да чисти шуму и долазила у помоћ секири када је ова градила чамац. Људи су већ добро научили да добијају ватру: она је послушно настајала пред њима кад су трли један комад дрвета о други.

Но сада је човек одредио ватри нов, још замршенији посао: да претвара једне материје у друге.

Упознавши својства ватре, човек ју је присилио да пече глину, кува јело, пече хлеб, топи бакар.

Данас нема фабрике где ватра не претвара једну материју у другу.

Ватра нам помаже да добијемо гвожђе из руде, стакло из песка, папир из дрвета. Читава војска металаца и хемичара управља ватром која гори у фабричким пећима. А све те пећи потичу од оног огњишта на коме је древни лончар пекао свој први неспретни лонац са шиљатим дном.

ПОЧЕТАК НАУКЕ - М. Иљин и Е. Сегал

Некад је цео свет за човека био бајка. Све је било несхватљиво и необјашњиво.

Сваки корак, сваки замах руке покретале су невидљиве силе које су могле човека упропастити или усрећити.

Искуство је било још тако слабо и немоћно да људи нису били никако уверени хоће ли после ноћи доћи дан, после зиме пролеће.

Да помогну сунцу дићи се на небо вршили су људи магичне обреде. У Египту је фараон, који је сматран утеловљењем сунца, сваки дан обилазио око храма да присили сунце да пређе одређени кружни пут. У јесен су Египћани славили празник ''сунчаног штапа''. Они су мислили да ослабљеном јесенском сунцу треба дати у руке штап да би могло наставити свој пут.

Но човек је радио, човек је све више упознавао свет и својства ствари.

Првобитни мајстор који је брусио и гладио КАМЕН проучавао је његова својства властитим рукама и властитим очима. Мајстор је знао да је КАМЕН тврд, да се КАМЕН може разбити ако га чврсто удариш, да од удараца неће крикнути. Истина, није све КАМЕЊЕ једнако. Овај КАМЕН не говори, али онај други може изненада проговорити. Таква мисао би нас натерала на смешак. Но првобитни човек није мислио као ми.

Првобитни човек још није знао да изводи правила, па је због тога сав његов живот био пун изузетака. Видео је да на свету нема два једнака КАМЕНА. Због тога му се чинило да и својства њихова могу бити различита. Кад је од КАМЕНА правио нову мотку, настојао је да начини исту онакву каква је била стара да би исто онако копала земљу.

Но пролазили су векови и столећа. Од многога КАМЕЊА различита изгледа које је прошло кроз човекове руке сабрао се мало помало појам о КАМЕНУ уопште. Све КАМЕЊЕ је тврдо, КАМЕН је дакле тврда ствар. Ниједан КАМЕН није проговорио, КАМЕЊЕ дакле не говори.

Тако су се појавила прва зрна науке - појмови о стварима. 

Кад мајстор каже да је кремен - тврд КАМЕН, он већ мисли на сваки кремен, а не само на онај који држи у рукама.

Он, дакле, већ зна неки природни закон, неко правило које постоји у свету.

''Након зиме долази пролеће''. Ни вас ни нас то не може зачудити. Та то се разуме само по себи да после зиме долази пролеће, а не јесен. Но за наше претке је промена годишњих доба била једно од првих научних открића које су учинили након дугог опажања. Године бројити научили су тек онда кад су схватили да се зима и лето не понављају случајно, да иза зиме увек долази пролеће, за пролећем лето и јесен.

У Египту су људи то открили проматрајући поплаве Нила. Онда се тако и рачунала година: од једне поплаве реке до друге.

Опажања о реци су водили жреци. Ти људи су веровали да је река божанство. До дана данашњега сачувале су се на зидовима храмова, који стоје на обали, црте којима су жреци обележавали висину воде. У време кад су поља пуцала од жеге, чекали су пољоделци нестрпљиво када ће по каналима потећи жута, муљевита вода Нила. Хоће ли уопште доћи? Шта ће ако се богови расрде на људе и не пошаљу воду на поља?

У храмове су са свију страна долазили дарови и жртве. Пољоделци су носили последње шаке зрња и давали их жрецима уз понизну молбу да се ови усрдније моле боговима.

Свако јутро о освиту спуштали су се жреци на реку да сазнају долази ли вода.

Свако вече пењали су се на водоравни кров храма и клечећи гледали у даљину - у звезде. Звездано небо било је њихов календар.

И напокон су свечано прогласили у храму: ''Бог се смиловао молитвама, за три ноћи натопиће вода поља''.

Полагано, корак за кораком, завладали су људи новим светом: не светом бајке, него светом знања. Кров на храму био је први астрономски опсерваториј. Лончарска радионица и ковачница биле су први лабораторији у којима су се вршили први опити.

Људи су научили молити, бројати, закључивати.

Та древна наука има мало сличности с нашом данашњом. Она је била још врло слична магији од које се није могла лако оделити. Људи су звезде не само гледали него су по њима гатали. Проучавајући небо и земљу, молили су се боговима неба и земље. Но, ипак се магла помало разилазила.

ЧОВЕК ДИВ - М. Иљин и Е. Сегал

На земљи живи див.

Његове су руке такве да без муке диже локомотиву.

Има такве ноге да у једном дану преваљује хиљаде километара.

Има таква крила да лети изнад облака много више од сваке птице.

Има такве пливаће опне да плива и на води и под водом боље од сваке рибе.

Има такве очи које виде невидљиво и уши које чују што се говори на другом континенту.

Тако је јак да пробија горе и зауставља водопаде.

По својој вољи преуређује земљу, сади шуме, спаја мора и натапа пустиње.

Па ко је тај див?

То је човек.