ИВО АНДРИЋ
ПРИЧА ТЕЧЕ ДАЉЕ И ПРИЧАЊУ КРАЈА НЕМА
(Одломак из Беседе поводом примања Нобелове награде 1961. године)
... На хиљаду разних језика, у најразноличнијим условима живота, из века увек, од древних патријархалних причања у колибама, поред ватре, па све до дела модерних приповедача која излазе у овом тренутку из издавачких кућа у великим светским центрима, испреда се прича о судбини човековој, коју без краја и прекида причају људи људима. Начини и облици тога причања мењају се с временом и приликама, али потреба за причом и причањем остаје, а прича тече даље и причању краја нема. Тако нам понекад изгледа да човечанство, од првог блеска свести, кроз векове, прича само о себи, у милион варијаната, упоредо с дахом својих плућа и ритмом својих била, стално исту причу. А та прича као да жели, попут причања легендарне Шехерезаде, да завара крвника, да одгоди неминовност трагичног удеса који нам прети и продужи илузију живота и трајања. Или, можда, приповедач својим делом треба да помогне човеку да се нађе и снађе? Можда је његов позив да говори у име свих оних који нису умели, или, оборени пре времена од живота - крвника, нису стигли да се изразе?
Или то приповедач можда прича сам себи своју причу, као дете које пева у мраку да би заварало страх? Или је циљ тог причања да нам осветли, бар мало, тамне путове на које нас често живот баца, и да нам о том животу, који живимо али који не видимо и не разумемо увек, каже нешто више него што ми, у својој слабости, можемо да сазнамо и схватимо. Тако да често из речи доброг приповедача сазнајемо шта смо учинили а шта пропустили, шта би требало чинити, а шта не. Можда је у тим причањима, усменим и писменим, и садржана права историја човечанства, и можда би се из њих могао бар наслутити, ако не сазнати, смисао те историје. И то без обзира на то да ли обрађује прошлост или садашњост.
Када је реч о проповедању које има за предмет прошлост, треба напоменути да има схватања према којима би писати о прошлости требало да значи пренебрегнути садашњицу и донекле окренути леђа животу. Мислим да се писци историјских приповедака и романа не би сложили с тим и да би пре били склони да признају да сами стварно и не знају како ни када се пребацују из оног што се зове садашњост у оно што сматрамо прошлошћу, да с лакоћом, као у сну, прелазе прагове столећа. Најпосле, зар се у прошлости, као и у садашњости, не суочавамо са сличним појавама истим проблемима: - БИТИ ЧОВЕК, рођен без свог знања и без своје воље, бачен у океан постојања. Морати пливати. Постојати. Носити идентитет. Издржати атмосферски притисак свега око себе, све сударе, непредвидљиве и непредвиђене поступке своје и туђе, који најчешће нису по мери наших снага. А поврх свега, треба још издржати и своју мисао о свему томе. Укратко: БИТИ ЧОВЕК...
Јер, приповедач и његово дело не служе ничем ако на један или на други начин не служе човеку или човечности.
Или то приповедач можда прича сам себи своју причу, као дете које пева у мраку да би заварало страх? Или је циљ тог причања да нам осветли, бар мало, тамне путове на које нас често живот баца, и да нам о том животу, који живимо али који не видимо и не разумемо увек, каже нешто више него што ми, у својој слабости, можемо да сазнамо и схватимо. Тако да често из речи доброг приповедача сазнајемо шта смо учинили а шта пропустили, шта би требало чинити, а шта не. Можда је у тим причањима, усменим и писменим, и садржана права историја човечанства, и можда би се из њих могао бар наслутити, ако не сазнати, смисао те историје. И то без обзира на то да ли обрађује прошлост или садашњост.
Када је реч о проповедању које има за предмет прошлост, треба напоменути да има схватања према којима би писати о прошлости требало да значи пренебрегнути садашњицу и донекле окренути леђа животу. Мислим да се писци историјских приповедака и романа не би сложили с тим и да би пре били склони да признају да сами стварно и не знају како ни када се пребацују из оног што се зове садашњост у оно што сматрамо прошлошћу, да с лакоћом, као у сну, прелазе прагове столећа. Најпосле, зар се у прошлости, као и у садашњости, не суочавамо са сличним појавама истим проблемима: - БИТИ ЧОВЕК, рођен без свог знања и без своје воље, бачен у океан постојања. Морати пливати. Постојати. Носити идентитет. Издржати атмосферски притисак свега око себе, све сударе, непредвидљиве и непредвиђене поступке своје и туђе, који најчешће нису по мери наших снага. А поврх свега, треба још издржати и своју мисао о свему томе. Укратко: БИТИ ЧОВЕК...
Јер, приповедач и његово дело не служе ничем ако на један или на други начин не служе човеку или човечности.
Нема коментара:
Постави коментар