ПОХВАЛА КНЕЗУ ЛАЗАРУ - ЈЕФИМИЈА

Јефимија, ћерка господара Драме

и жена деспота Угљеше, у миру,

Далеко од света, пуна верске таме,

Везе свилен покров за дар манастиру.

М. Ракић

У свему што је красно овога света васпитао си се од младости своје, о нови мучениче кнеже Лазаре, и крепка рука Господња међу свом господом земаљском крепка и славна показе се. Господствовао си земљом отачаства свога, и свим што је добро развеселио си уручене ти хришћане, и мужанственим срцем и жудњом побожности изишао си на змију и непријатеља божанствених цркава, расудив да не може трпети срце твоје да гледа хришћане отачаства ти потчињене Исмаилћанима, па ако у том не успеш, да се и обагриш крвљу својом и да се придружиш војницима цара небеског. Тиме су ти се обе жеље испуниле: и змију си убио, и мучења венац примио си од бога.

И сада не баци у заборав драга ти чеда, која си сироте оставио одласком твојим. Јер, пошто си отишао у вечна небеска насеља,       много туге и бољке обузеше драга ти чеда, и у великој тузи живот проводе, јер владају њима Исмаилћани, и треба нам свима помоћи твоје. Зато те молимо, моли се општем владици за драга ти чеда и за све који им с љубављу и вером служе, јер су великим јадима спутана драга ти чеда.

Јер они који једу хлеб њихов дигоше на њих велику заверу, а твоја добра у заборав бацише, о мучениче. Ако си и прешао од живота овога, тугу и бољке чеда својих знаш, а као мученик слободе имаш (пут) ка Господу. Преклони колена твоја ка Господу, који те венчао мучења венцем, проси да драга ти чеда богоугодно проводе у добру дуговечни живот, моли да православна вера богато стоји у отачаству ти, проси да победилац бог да победу драгим ти чедима, кнезу Стефану и Вуку над видљивим и невидљивим непријатељима, јер, ако примимо помоћ од бога, теби ћемо хвалу и захвалност одати. Сабери збор својих сабеседника, светих мученика, и са свима помоли се богу који те је прославио: јави Ђорђу, покрени Димитрија, увери оба Теодора, узми Меркурија и Прокопија, и четрдесет мученика севастијских не остави, јер у њихову мучењу војују драга ти чеда, кнез Стефан и Вук, моли да им се да од бога помоћи. Дођи нам, дакле, на помоћ, ма где да си.

На моје мале приносе погледај и за велике их сматрај, јер ти не принесох похвалу колико ти припада, већ колико ми је сила малога ми разума, зато и малу награду очекујем. Али ниси ти, о мили мој господине и мучениче, мало податљив био ни међу трошнима и маловечним, а колико више међу непролазним и великим, што си од бога примио, јер си мене, телесно туђинку међу туђинцима, хранио изобилно, а данас те молим да ме двоструко храниш и да утешиш буру љуте душе моје и тела мојега. Јефимија усрдно приноси ово теби, Свети.

(1402)

СЛОВО ЉУБВЕ - Деспот Стефан Лазаревић

Стефан деспот најслађему и најљубазнијему и срца мојега нераздвојноме и много, двоструко жељеном и у премудрости обилноме, царства мојега искреноме (име рекав) у Господу љубазан целов, уједно и милости наше неоскудно даровање.

Лето и пролеће Господ сазда, као што и певац рече, у којима и красоте многе: птицама брзо и весељем испуњено прелетање, горама врхове, и луговима пространства и пољске ширине, и ваздуха танкога дивним неким гласовима оглашење, земаљске дароносе од цветова блага мириса и травоносне, но и самога човечанскога јестаства обнављање и раздраганост достојно ко да искаже?

Ово се ипак и друга чудна дела божја, која ни оштровидни ум сагледати не може, љубав превасходи, и није чудо, јер бог се љубав зове, као што рече Јован Громов.

Већ свака лажа места у љубави нема, јер Каин, туђ љубави, рече Авељу ''Изиђимо у поље''.

Оштро некако и бистротечно је дело љубави које сваку врлину превазићи може.

Љупко ову Давид украшава ''Као миро - рече - са главе силази на барду Аронову и као роса аермонска која слази на Горе сионске''.

Узљубите љубав, младићи и девојке, љубави прикладни, но право и незазорно, да не бисте како младићство и девојаштво повредили, којим јестаство наше к божанственоме приања, те да божанство узнегодује. Не растужујте - рече апостол - Духа Светога божјег којим се знаменовасте јавно као у крштењу.

Бејасмо заједно и близу један другоме, или телом или духом, но да ли горе, да ли реке одвојише нас, Давид да рече: ''Горе Гелвујске, да не сиђе на вас ни дажд ни роса, јер Саула и Јонатана не сачувасте!''. О безлобља Давидова, чујте! Саула ли оплакујеш, нађени? Јер нађох - рече бог - Давида, човека по срцу мојем.

Ветрови да се сукобе с рекама и да исуше, као за Мојсија море, као за Исуса судије, ћивота ради, Јордан.

Еда се опет састанемо, опет да се видимо, опет љубављу да се сјединимо у том самом Христу, богу нашем, коме слава са оцем и са Светим Духом у бесконачне веке. Амин!

(1409)

НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ - МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ, 8

СВЕТОВИ СЕ РОЈЕ око Тебе, Господе, као пчеле око цветале трешње. Један свет потискује други; један другом оспорава очевину; један гледа на другог као на уљеза у свој дом. Сви полажу веће право на Тебе од Тебе самог.

Од преливања твоје пуноће ројеви се хране, Сладости Неисцрпна. Сви се преједају, и сви одлазе гладни.

Од свих ројева рој људи одлази најгладнији. Не зато, Домаћине, што Ти немаш јела за људе него зато што они не познају своју храну, па се отимају с гусеницама о исти брст.

Пре свих створења, и пре времена и жалости, Ти си, Господе, уобличио човека у срцу своме. Прво си човека смислио, мада си га последњег објавио на бројаницама стварања. Као што вртар све време мисли о цвету руже док копа и сади суве шипове. Као што зидар планирајући храм најпре ужива у кубетима, мада ово последње зида.

Прво си родио човека у срцу своме, пре него си почео стварање.

Помози моме смртном језику именовати тога човека, тај сјај Твоје славе, и ту песму Твога блаженства. Да га именујем Свечовеком? Јер као што се он садржао у срцу Твоме, тако се у његовом уму садржао сав објављени свет, са човеком и весницима човека.

И нико не знаде Оца осим Син, нити ко знаде Сина осим Отац. Као Нирвана био си, Господе, док се Син у Теби не заче; без броја и без имена био си.

Како да Те величам из сред роја гладних гусеница, што један ветар доноси на цветалу трешњу а други односи, и чији је сав век између два ветра?

О Господе, сну мој даноноћни, помози ми, да Те величам. Да ништа не би постало велико срцу моме осим Тебе.

Нека Те величају сва створења, Господе, не да би учинила великим Тебе но себе.

Заиста, превелики си Ти, Господе, да би Те све наше химне могле учинити већим.

И кад се сви ројеви инсеката одувају од цветале трешње, трешња остаје иста у величини и пролећној лепоти својој.

НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ - МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ, 101

ПРИМИ ЖРТВУ РЕЧИ МОЈЕ, Оче мој, - тепање детета покајаног прими, Оче мој!

Исправи реч моју истином Твојом, и прими је на подножју ногу Твојих.

Окади жртву моју благомиром светитељске молитве, и не одбаци је, Тросунчани владико светова.

Речитију Ти жртву приносе ангелски кругови, но њихова реч струји к њима од Тебе, и враћа се к Теби, непомешана с немилом таме и незагрцнута у грлу грехом.

Убог сам, и ништа друго немам да изнесем, на жртвеник Твој осим речи ове.

О кад бих Ти ствари приносио, приносио бих речи. Јер шта су ствари друго до речи? Сву си васиону испунио језицима, који су пламенови када теби хвалу уздижу, вода - када себи Твоје хвале шапћу.

И кад бих Ти јагње принео, принео бих Ти једну реч.

И кад бих Ти тицу принео, принео бих Ти једну реч.

Зашто да приносим туђу реч Господу моме, зашто туђу а не своју?

Ко ме учини господаром туђег живота и туђе песме, туђег пламена и туђе жртве; ко?

Моја реч је мој живот и моја песма, мој пламен и моја жртва. Од Твога узех и Теби приносим, - прими и не одбаци, Мајко препуна милоште.

Одабрах шаку пшенице са њиве кукоља, прими ма и једно зрно из моје шаке и учинићеш ме срећним.

Од једног зрна Ти можеш умесити хлеба, довољно за народе.

Прими лепту моју, Сине Васкрситељу, прими и не одбаци лепту сиромашка.

Прими жртву моју не за мене него за некога, ко је још сиромашнији од мене; има ли таквога?

Ко нема ни толико колико ја, за њега прими жртву моју; постоји ли такав?

Као хармонику згњечио ме свет; једва сам узео даха, и јекнуо. Нека ангели Твоји даду благозвучности моме јеку, и изнесу га преда Те, љубави моја.

Опомињем се свију добара, што си ми учинио за живота неуморни Пратиоче мој, и приносим Ти једно уздарје од себе.

Не приносим Ти целог себе, јер цео нисам достојан сагорети на Твом пречистом жртвенику. Оно што је намењено смрти и трулежи, не могу принети Бесмртноме на жртвеник.

Приносим Ти само оно, што је под Твојом светлошћу узрасло у мени, што је од Твоје Речи спасено у мени.

Прими жртву речи моје Троједина Кито Цвећа; тепање детета новорођеног прими.

Кад запевају хорови ангелски око престола Твога, кад затреште трубе архангелске, кад мученици Твоји заридају од радости, и светитељи Твоји зајецају молитве за спасење цркве на земљи, не презри жртву речи моје, Господе Боже мој.

Не пречуј, но чуј.

Молим Ти се и поклоним Ти се, сада и кроз све време, и кроз сву вечност. Амин.

На Охридском језеру, 1921-1922. године

О СМИСЛУ УМЕТНИЧКОГ КАЗИВАЊА

ИВО АНДРИЋ

ПРИЧА ТЕЧЕ ДАЉЕ И ПРИЧАЊУ КРАЈА НЕМА

(Одломак из Беседе поводом примања Нобелове награде 1961. године)

... На хиљаду разних језика, у  најразноличнијим условима живота, из века  увек, од древних патријархалних причања у колибама, поред ватре, па све до дела модерних приповедача која излазе у овом тренутку из издавачких  кућа у великим светским центрима, испреда се прича о судбини човековој, коју без краја и прекида причају људи људима. Начини и облици тога причања мењају се с временом и приликама, али потреба за причом и причањем остаје, а прича тече даље и причању краја нема. Тако нам понекад изгледа да човечанство, од првог блеска свести, кроз векове, прича само о себи, у милион варијаната, упоредо с дахом својих плућа и ритмом својих била, стално исту причу. А та прича као да жели, попут причања легендарне Шехерезаде, да завара крвника, да одгоди неминовност трагичног удеса који нам прети и продужи илузију живота и трајања. Или, можда, приповедач својим делом треба да помогне човеку да се нађе и снађе? Можда је његов позив да говори у име свих оних који нису умели, или, оборени пре времена од живота - крвника, нису стигли да се изразе?


Или то приповедач можда прича сам себи своју причу, као дете које пева у мраку да би заварало страх? Или је циљ тог причања да нам осветли, бар мало, тамне путове на које нас често живот баца, и да нам о том животу, који живимо али који не видимо и не разумемо увек, каже нешто више него што ми, у својој слабости, можемо да сазнамо и схватимо. Тако да често из речи доброг приповедача сазнајемо шта смо учинили а шта пропустили, шта би требало чинити, а шта не. Можда је у тим причањима, усменим и писменим, и садржана права историја човечанства, и можда би се из њих могао бар наслутити, ако не сазнати, смисао те историје. И то без обзира на то да ли обрађује прошлост или садашњост.


Када је реч о проповедању које има за предмет прошлост, треба напоменути да има схватања према којима би писати о прошлости требало да значи пренебрегнути садашњицу и донекле окренути леђа животу. Мислим да се писци историјских приповедака и романа не би сложили с тим и да би пре били склони да признају да сами стварно и не знају како ни када се пребацују из оног што се зове садашњост у оно што сматрамо прошлошћу, да с лакоћом, као у сну, прелазе прагове столећа. Најпосле, зар се у прошлости, као и у садашњости, не суочавамо са сличним појавама  истим проблемима: - БИТИ ЧОВЕК, рођен без свог знања и без своје воље, бачен у океан постојања. Морати пливати. Постојати. Носити идентитет. Издржати атмосферски притисак свега око себе, све сударе, непредвидљиве и непредвиђене поступке своје и туђе, који најчешће нису по мери наших снага. А поврх свега, треба још издржати и своју мисао о свему томе. Укратко: БИТИ ЧОВЕК...


Јер, приповедач и његово дело не служе ничем ако на један или на други начин не служе човеку или човечности.

НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ - МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ, 7

ДА МОГУ ОД КАМЕЊА да створим свираче, и од песка језерског играче, и од лишћа свих гора певаче, да ми помогну славити Господа. Те да се и глас земље чује међу хоровима ангелским.

Синови човечји наклопили се на трпезу одсутног Домаћина, те не певају никоме до себи и својим залогајима, које ће најзад морати повратити земљи.

Прежалосно је слепило синова човечјих што не виде силу и славу Господњу. Тица живи у гори, и не види гору. Риба плива у води, и не види воду. Кртица рови под земљом, и не види земљу. У истини, прежалосна је једнакост човека са тицама, и рибама, и кртицама.

Људи, као и живина, не обраћају пажњу на оно чега има сувише, но уздижу трепавице своје само пред реткостима, пред изузетцима.

Сувише Те има, Господе, дисање моје, зато Те људи не виде. Сувише си очигледан, Господе, уздисање моје, зато је пажња људи окренута од Тебе и управљена на поларне медведе, на реткости у даљини.

Сувише служиш слугама својим, верности моја слатка, зато си изложен презрењу. Сувише рано устајеш, да упалиш сунце над језером, зато те спавала не трпе. Сувише си ревностан у зажигању ноћних кандила на своду небеском, ревности моја ненадмашна, а лењо срце људи много више говори о нехатном слузи но о ревносном.

О љубави моја, да ми је све становнике земље, воде и ваздуха покренути да забрује химну Теби. Да ми је, да се скине лепра са очију земље, и да распутница опет постане девојком, каквом си је створио.

Ваистину, велики си, Боже мој, исто и без света.

Подједнако си велики и кад Те свет слави и кад Те свет хули. Но кад Те свет хули, већи изгледаш у очима светитеља Твојих.

НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ - МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ, 43

НИКАКВО МИ ЗЛО људи не могу учинити, ако у мени нема рањавог места.

Видех две пећине, од којих једна одаваше ехо, а друга беше нема. И прву посећиваху многа радознала деца и несташно се надвикиваху с пећином. А из друге се посетиоци брзо враћаху, јер им не одговараше ехом.

Ако је душа моја рањава, свако зло светско одјекиваће у њој. И људи ће ми се смејати, и наваљиваће све јаче са својом виком.

А заиста неће ми нахудити злореци људи, ако је језик мој заборавио изговарати зле речи.

Нити ће ме ожалостити пакост споља, ако нема пакости у срцу мом, да одјекује као козји бубањ.

Нити ћу моћи гневом одговарати на гнев, ако је гнездо гнева у мени испражњено, те нема шта да се буди.

Нити ће ме страсти људске заголицати, ако су страсти у мени претворене у пепео.

Нити ће ме ожалостити неверство пријатеља, ако сам ја Тебе изабрао за сво пријатеља.

Нити ће ме неправда светска моћи скрушити, ако је неправда истерана из мисли мојих.

Нити ће ме замамити преварни духови светске сласти, части и власти, ако је душа моја као пречиста невеста, која само Светог Духа прима и за Њиме чезне.

Никога људи не могу у пакао отиснути, ако се сам не отисне. Нити људи могу некога дићи на раменима својим до престола Божјег, ако се сам не дигне.

Ако душа моја нема отворених прозора, никакво се блато у њу не може убацити.

Нека устане сва природа против мене, ништа ми не може учинити до једино што пре постати гробом тела мога.

Сваки светски усев заспе се ђубретом, да што пре никне и боље расте. Ако је душа моја, авај, напустила девичанство своје и примила семе овога света у себе, онда ће морати примити и ђубре, што свет баца на своју њиву.

Али ја Тебе призивам дан и ноћ: настани се у души мојој и затвори све улазе за непријатеље моје. Учини пећину душе моје празном и немом, да нико од света не пожели ући у њу.

Душо моја, једина бриго моја, буди на стражи и разликуј гласове, што ударају о тебе. Па кад познаш глас Господина свога, напусти немило и одјекни свом снагом.

Душо моја, пећино вечности, не допусти временим разбојницима да уђу у тебе и наложе свој огањ у теби буди нема, кад те вичу. Буди непокретна, кад ударају о тебе. И стрпљиво чекај Домаћина свога. Заиста доћи ће.

НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ - МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ, 27

ТИЦЕ МЕ ТВОЈЕ БУДЕ изјутра, а шум језера успављује увече. Не буде ме тице, нити ме успављује језеро но Ти, Гласодршче Господе.

Ти позајмљујеш тицама глас Свој и језеру шумор поноћни. Свакоме грлу Ти позајми глас, и у сваку твар затвори аваз. Окружен сам гласоношама Твојим, као ученик многим учитељима, и слушам их неуморно од зоре до месеца.

Гласодршче Господе, говори јасније кроз гласоноше Твоје.

Сунце ми говори о сјају лица Твога, а звезде о хармонији бића твога. Иним језиком говори сунце, а иним језицима говоре звезде, но сви језици налевају се из истих гласница. У Тебе су гласнице, и Ти пусти први глас што задрхта у глувилу и безобличју ничега, и разби се у безбројне гласове и гласоноше као громовни облак у капље кише.

Гласодршче Господе, говори јасније кроз гласоноше Твоје!

Један усклик оте се из груди Богоневесте кад спази Сина Свога - један глас препуњене љубави, која се није могла задржати у ћутању. И тај усклик одјекну у срцу Сина, и одјек тај - тај одговор Мајци на љубав - растури Дух Свети снажним рукама по васцелом простору. Отуда је сав простор испуњен гласоношама Твојим, Песмо моја и љубави моја.

Гласодршче Господе, говори јасније кроз гласоноше Твоје!

Зато си Ти и говорио у причама, Сине Божји, и тумачио ставри и догађаје као приче о Богу Свевишњему. Ти си лечио речима и оживљавао речима, јер си познавао тајну љубави. А тајна љубави тајна је речи. Кроз сва бића, као кроз трубе танане и пламене, излиле су се речи а кроз речи Љубав Неба.

Гласодршче Господе, научи ме Љубави Твојој кроза све гласоноше Твоје.

НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ - МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ, 15

БЕЛИ ГАЛЕБОВИ лете над мојим плавим језером, као бели ангели над плавим небом. Нити би галебови били бели ни језеро плаво, да велико сунце није отворило своје око над њим.

Мајко моја небесна, отвори Твоје око у души мојој, да видим шта је шта. Да видим, ко обитава у души мојој, и какви плодови расту у њој.

Без Твога ока ја тумарам безнадежно по души својој као путник по поноћи, по поноћној безразличности. И пада, и диже се поноћни путник, и оно што срета на путу назива догађајима.

Ти си једини догађај живота мога, светило душе моје. Када дете јури мајци својој у наручја, за њега не постоје догађаји. Када невеста трчи своме женику у сретање, она не види цвеће у ливади, нити чује брујање олује, нити осећа мирис кипариса ни вољу зверова, - она види само лице женика; чује само музику са усана његових; мирише само душу његову. Кад љубав љубави ходи у сусрет, ништа јој се не догађа. Време и простор измичу се с пута љубави.

Бесциљни путници и безљубавни имају догађаје, и имају историју. Љубав нема историје, нити историја љубави.

Кад се неко котрља низ гору или пуже уз гору не знајући куда иде, догађаји му се намећу као циљ његовог пута. Заиста, догађаји су циљ бесциљноме и историја беспутноме.

Зато се бесциљни и беспутни заустављају код догађаја, и препиру с догађајима. А ја се молчаљиво журим к Теби и уз гору и низ гору, и презрени догађаји срдито се уклањају испред мојих стопа.

Кад бих ја био камен и котрљао се низ гору, ја не бих мислио о камењу, о које се лупам но о понору на дну стрмени.

Кад бих ја био поток планински, не бих мислио о свом неравном путу но о језеру, које ме чека.

Страшан је у истини понор оних који су заљубљени у догађаје, што их вуку наниже.

Мајко небесна, љубави моја једина, ослободи ме робовања догађајима, и учини ме својим робом.

Најбељи Дане свани у души мојој, да видим циљ замршеног пута што привлачи срце моје, обасјај унутрашњост моју, да видим, ко се усудио обитавати у њој осим Тебе. Да искореним из ње све плодове, што сладе споља, а срце им мирише гнилином.

О СРБИМА И СРПСКОЈ ПОБОЖНОСТИ - Владика Николај Велимировић

1. Шта каже један странац. - Константин Филозоф описујући српску земљу као земљу ''којој се у целој васељени не може наћи равне да има сва добра сабрана'', овако описује Србе у времену Стевана Високог, цар Лазиног сина:

''Храбри су тако, да таки глас у васељени нико други нема, од чега часнијега, по Соломону, нема међу људима. А доброћудни су и у послушности, да им нема равна у свету. Где је потреба, брзи су на послушност, а спори на говор. А где је нека противност, брзи су на одговор свакоме. А телесном чистотом превазилазе друге народе, а исто тако лаком и светлом крвљу. Још су уз то милостиви и дружељубиви. Ако би ко од њих осиротео у потребама, остали му дају све потребито, сваком свагда, и не само давањем потребног но двоструком милостињом.

Живот пак у целој тој земљи је као црква Божија, а не као остали народи скотски и против природе, нити се сваки час спомиње (Божанство), но уређена је код њих (молитва) од малог до великог два пута на дан и више. Часно је, да син, мада је у своме дому, када је са родитељима, као слуга стоји пред њима. А ово се може видети како код богатих, тако и код најпростијих и последњих сиромаха. Где се чуло код њих да је неко увредио оца или матер? Заиста нигде. Но по Христу врше закон чинећи један другог већим од себе, господином именујући гологлави, као у старини, и као сада у источним земљама. Изуј обућу са ногу твојих, земља на којој стојиш света је; што ће рећи поштуј земљу обичајем; а свети апостол Павле заповеда људима да се моле одткривене главе. Отуда је код њих (Срба) заиста све изванредно, па и остало све, сходно Павлу, што је часно и побожно и избрано (Филиб. 4,8), а особито љубав која је глава свих врлина''.

ПРАВИ ПАТРИОТИЗАМ - Владика Николај Велимировић

Патриотизам је незнабожачка реч, и буквално означава љубав према земљи својих отаца. Интересантно је, да од свих хришћанских народа, чини ми се, једино Срби имају за патриотизам реч родољубље, која је по смислу ближа Хришћанству. Јер једна је ствар волети своју земљу а друга волети свој род, то јест људе блиске себи по разним особинама и ознакама. Родољубље значи ограничено човекољубље; оно није у пуној мери хришћанско човекољубље, али с друге стране није ни земљољубље.

Право родољубље је школа за широко хришћанско човекољубље. Ми се морамо школовати прво да волимо ближње, да бисмо се доцније научили волети и даљне. Нажалост, родољубље у Европи данас више долази до негативна израза него до позитивна, тј. више се изражава мржњом према суседним народима него љубављу према своме сопственом народу. Право родољубље не укључује ни мало мржње према суседном народу. Није највећи родољуб француски онај ко највише мрзи Немце, ни јапански онај ко највише мрзи Американце. Родољубље треба ценити по величини љубави а не по величини мржње, иначе промашава циљ, и обраћа се у мрачни шовинизам, тешку болест Европљана којој се Азијати ругају.

Знај, млади човече, да твој народ с правом очекује твоју љубав према њему. Не заборави ни свој дуг благодарности према народу, кроз чији си језик, обичај, установе и искуство и ти дошао до индивидуалног израза као човечија личност. Но не заборави, с друге стране, да је твој народ само једна грана на дрвету човечијег рода, на дрвету које је једна и иста Рука посадила. Та рука држи сунце, којим обасјава цело дрво, очекујући од сваке гране плод свој и време своје.

СРНА У ИЗГУБЉЕНОМ РАЈУ - Отац Јустин Поповић

СРНА сам. У васиони ја сам чуло туге. Давно - давно, Неко је протерао на земљу све што је тужно у свим световима и од тога салио моје срце. И отад ја сам чуло туге. Живим тиме што из свих бића и твари сишем тугу. По црну кап туге спусти у моје срце свако биће чим му приступим. И црна роса туге као танки поточић струју кроз моје вене. И тамо, у моме срцу, црна роса туге прерађује се у бледу и плавичасту.

По мом бићу разливена је нека магнетска сила туге. И све што је тужно у свету она неодољиво привлачи и слаже у моме срцу. Зато сам тужнија од свих створења. И имам сузе за свачију бол... Не смејте ми се, о насмејани! Ја сам запрепашћена сазнањем: у овом тужном свету има бића што се смеју. О, проклети и најпроклетији дар: смејати се у свету у коме врви туга, кључа бол!... Ја се од туге никад не смејем. Како бих се смејала када сте тако груби и сурови, ви насмејани! Када сте тако зли и ружни! А ружни сте од зла. Јер само зло наружи лепоту земаљских и небеских створова... Сећам се, присећам: ова је земља некада била рај, а ја - рајска срна. О, сећања од кога усхићено посрћем из радости у радост, из бесмртности у бесмртност, из вечности у вечност!...

А сада? - Мрак је попао све моје очи. На све путеве, којима се крећем, полегла је густа тама. Моје мисли капљу сузама. А осећања вру тугама. Цело моје биће захватио је неки неугасиви пожар туге. Све у мени тугом гори, али никако да сагори. И ја јадна само једно јесам: вечна жртва паљеница на васионском жртвенику туге. А васионски жртвеник туге је земља, сива и уморна, бледа и сумрачна планета...

Моје срце је неприступачно острво у бескрајном океану туге. Неприступачно за радост. Да ли је свако срце - неприступачно острво? Реците ви што срце имате! Знате ли чиме су све опкољена ваша срца? Моје - све самим океанским понорима и безданима. И стално се давим у њима. Никако да се извуче из њих, да изађе из њих. Све чега се дохвати меко је као вода. Зато су ми очи замагљене од суза, а срце разривено од уздаха. Болне су ми зенице, јер су многе поноћи заноћиле у њима. Синоћ је сунце зашло у оку моме,  а јутрос се није родило. Удавило се у тминама моје туге. Нешто страшно и језиво проходи моје биће. Плаши ме све што је око мене и изнад мене. О, да бих побегла од страхота овога света! А постоји ли неки свет без стархота? Зазидана сма муком, опијена пеленом, пресићена чемером. Ја усплахирено будим срце своје од пијанства тугом, а оно се све више опија. Душу своју, поплашену и разјурену страхотама овога света, вичем да ми се врати, а она све безобзирније бежи од мене, тужне и сетне...

Срна сам. Али чиме? - Не знам. Видим, али како, и то не разумем. Живим, али шта је то живот, не схватам. Волим, али шта је то љубав, не појимам. Патим, али како у мени ниче, расте и сазрева патња, то никако не разумем. Уопште, врло мало разумем од онога што је у мени и око мене. И живот, и љубав, и патња, све је то шире и дубље и бескрајније од мога знања и разумевања и схватања. Неко ме је спустио у овај свет, и у моје биће ставио мало разума, зато и разумем мало од света око себе и од света у себи. Све нешто несхватљиво и необично гледа у мене из сваке ствари, зато се и плашим. А моје крупне очи, да ли су зато крупне, да би што више сместиле несхватљивог, и обухватиле необухватљивог, и сагледале несагледног?

Крај туге, неко је разлио у мени, и обесмртио и овековечио нешто што је веће од осећања и јаче од мисли, нешто што је трајно као бесмртност и огромно као вечност. То је - инстинкт љубави. У њему има нечег свемоћног и неодољивог. Он се разлива кроз сва моја осећања, кроз све моје мисли, и влада свецелим мојим бићем. Као мало, мајушно острвце, тако је моје биће, а око њега се бескрајно протеже, разлива и прелива она - загонетка моје душе: љубав. Ма куда кренула по своме бићу, свуда наиђем на њу. То је нешто свудаприсутно у мени, али и најприсније. У мени: ја јесам, равно је са: ја волим. Љубављу јесам оно што јесам. Бити, постојати за мене је исто што и волети, љубити. И зар може бити бића без љубави? За такво биће не зна моје срнино срце.

Не вређајте љубав у мени. Јер вређате моју једину бесмртност и моју једину вечност. А усто, моју једину бесмртну и вечну вредност. Јер шта је вредност, ако не оно што је бесмртно и вечно? А ја сам само љубављу бесмртна и вечна. То ми је све. Ја тиме и осећам, и мислим, и гледам, и чујем, и видим, и знам, и живим, и бесмртујем. Кад кажем: волим, - ја тиме обухватам све своје бесмртне мисли, сва своја бесмртна осећања, све своје бесмртне чежње, све своје бесмртне животе. Са тим - ја сам изнад свих смрти и изнад свих небића; ја: срна сребрнаста, срна нежна, срна усплахирена...

Кроз језиве урвине и страшилне поноре пролази љубав моја ка теби - плаво небо, ка теби - благи човече, ка теби - цветна дубраво, ка теби мирисна траво, ка теби - Сведобри и Свенежни! Кроз безброј смрти пробија се љубав моја ка теби, о моја слатка Бесмртности! Зато је туга мој стални сапутник. Свака грубост - читава је смрт за мене. Највише сам у овом свету доживела грубости од једног бића што се зове - човек. О, понекад је он - смрт за све моје радости. Очи моје, гледајте преко њега  и изнад њега ка оном - Сведобром и Свенежном! Доброта и нежност, то је живот за мене, то - бесмртност, то - вечност. Без доброте и нежности - живот је пакао. Осећајући доброту Сведоброг и нежност Свенежног, ја сам сва у рају. Нагрне ли грубост људска на мене, о! то пакао нагрне са свима својим страхотама. Зато се плашим човека, сваког човека, осим доброг и нежног.

Крај потока сам, чије обале реси плаво цвеће. А поток је од мојих суза. Ранише ме људи у срце, и место крви потекоше сузе. Нежна небеса, ево вам казујем своју тајну: место крви у срцу имам сузе. У томе је мој живот, у томе моја тајна. Зато плачем за све тужне, за све недужне, за све понижене, за све увређене, за све гладне, за све беспризорне, за све уцвељене, за све намучене, за све ојађене. Моје мисли се од туге брзо загрцну и претворе у осећања, а осећања се излију у сузе. Да, осећања су ми бескрајна, и сузе безбројне. И готово свако моје осећање тугује и плаче, јер чим крене из мене у свет око мене, наиђе на понеку грубост људску. О, има ли грубљег и суровијег бића од човека?...

Зашто ли сам бачена у овај свет, међу људе? Ох, некада, давно - давно, када у својим густим и бескрајним шумама нисам знала за људе, свет је био за мене радост и рај. И ја сам своја рајска расположења и усхићења радосно ткала између мирисавог цвећа и витких бреза, између питомих дубрава и плавих небеса. Но у мој рај крочио је он: груб, суров и охол, он - човек. Згазио ми цвеће, посекао дрвеће, замрачио небо. И тако, мој рај претворио у пакао... О, не мрзим ја њега због тога, већ га жалим. Жалим га што нема осећања за рај. А од тога нема већег ужаса за створење, за ма које створење. Знате, срна не може да мрзи; она може само да жали и сажаљева. Све увреде, све грубости она одбија тугом и сажаљењем. Туга, то је њена освета. Туга, праћена сажаљењем... О, људи, како сте сурови и груби! Чула сам да постоје демони. Зар је могуће да су гори од људи? Само једно молим, само једно желим: да не будем душа у човеку, осећање у човеку, мисао у човеку...

Сваку грубост људску ја доживљујем као тежак ударац по срцу. Од тога се јавио тумор на срцу. О, колико модрица имам на срцу! О, колико удараца!... Ах, да! та ја сам у изгубљеном рају: срна у изгубљеном рају! Ох, смилуј се на мене, Сведобри и Свенежни! Гомиле модрица, једна до друге, једна на другој, и тако се направио тумор на срцу! Ох, спаси ме од људи, од грубих и злих људи! тиме ћеш мој свет претворити у рај и моју тугу у радост...

Више од свега што волим, волим - слободу. Она се састоји у доброти, у нежности, у љубави. А зло, а грубост, а мржња, - то је ропство најгоре врсте. Робујући њима, робује се смрти. А има ли од смрти страшнијег ропства? У такво ропство одводе људи, ти измишљачи и творци зла, грубости и мржње. А мене послали у свет, рекли и прорекли, одредили и предодредили: буди туга и љубав. И ја свим бићем испуњујем своје назначење: тугујем и волим. Тугујем кроз љубав, љубим кроз тугу. И зар могу другачије у свету који је насељен људима? Мој живот је у томе оквиру, у томе раму. Сва сам срце, - сва око, сва - туга. сва - љубав, зато ме потреса страх, онај мили страх, за који зна само - тужна срна...

У охолости својој људи и не слуте каква раскошна и чудесна осећања носимо у себи ми, срне. Између нас и вас, људи, зјапи провалија, те ми не можемо к вама ни ви к нама. Ви немате чуло за наше светове. Када бисмо ми срне срцем прешле у вас, прешле бисмо у пакао. Некада, ми смо биле у рају. Ви нам га људи претвористе у пакао. Што су ђаволи за вас, то сте ви људи за нас. Причале нам брезе: видесмо Сатану где паде с неба на земљу, паде међу људе и - остаде. Он, отпадник неба, објавио је: најпријатније ми је међу људима; и ја имам свој рај, то су они људи...

Знам и предосећам: мене очекује бесмртност, боља од људске. За вас људе, тамо у оном свету, постоји и пакао. А за нас срне - само рај. Јер ви сте људи свесно и добровољно измислили грех, зло и смрт, па сте и нас, без нашег пристанка, повукли у њих својом пакошћу и злобом, пошто сте имали власти над нама. Зато ћете и одговарати за нас: за све наше муке, невоље, патње и смрти. Ви ћете и испаштати за нас и због нас... Слушала сам, плаво небо шапутало је црној земљи ову вечну истину: људи ће на дан Суда дати одговор за све муке, за све патње, за све невоље, за све смрти земаљских бића и твари. Све животиње, све птице, све биљке, устаће и оптужиће род људски за све болове, за све увреде, за сва зла, за све смрти што им је причинио у гордом грехољубљу свом. Јер са родом људским, пред њим, и за њим иду грех, смрт и пакао.

Када бих бирала међу створењима, пре бих изабрала ТИГРА него човека, јер је мање крвожедан од човека; пре бих изабрала ЛАВА него човека, јер је мање крволочан од човека; пре бих изабрала ХИЈЕНУ него човека, јер је мање одвратна од човека; пре бих изабрала РИСА него човека, јер је мање љут од човека; пре бих изабрала ЗМИЈУ него човека, јер је мање лукава од човека, пре бих изабрала СВАКО ЧУДОВИШТЕ него човека, јер је и најстрашније чудовиште мање страшно од човека... О, истину говорим, из срца говорим. Јер човек је измислио и створио: грех, смрт и пакао. А то је горе и од најгорега, чудовишније и од најчудовишнијега, страшније и од најстрашнијега у свим мојим световима.

Начула сам, роморио је поток од суза: људи се хвале некаквом интелигенцијом. А ја их гледам из њихових главних дела: греха, зла и смрти. И изводим закључак: ако се њихова интелигенција састоји у томе што су измислили и саздали грех, зло и смрт, онда то није дар него проклетство. Интелигенција која живи и изражава себе грехом, злом и смрћу, казна је Божја. Велика интелигенција - велика казна. Мене би увредили, када би ми рекли да сам интелигентна, на људски начин интелигентна. Ако је таква интелигенција једина одлика људи, онда - ја је се не само одричем него је и проклињем. Када би од ње зависио чак и мој рај и моја бесмртност, ја бих се занавек одрекла раја и бесмртности. Интелигенција без доброте је казна Божја. А велика интелигенција без велике доброте је неподношљиво проклетство.

Са интелигенцијом, без доброте и нежности, човек је готово ђаво. Слушала сам од небеских анђела, када су крила прали у мојим сузама: ђаво је велика интелигенција без имало доброте и љубави. А и човек је то, ако нема доброте и љубави. Човек интелигентан, а без доброте и самилости, пакао је за моју нежну душу, пакао за моје тужно срце, пакао за моје безазлене очи, пакао за моје кротко биће. Ка једној жељи душа се пропиње: да не живим ни у овом ни у оном свету крај човека који је интелигентан а нема доброте ни самилосне нежности. Само тако пристајем на бесмртност и вечност. Ако не, уништи ме, Боже, и претвори у небиће!

У давна времена причале су беле срне: земљом је прошао Он: Свеблаги и Свемилостиви, и земљу у рај претворио. Где је стао, ту је рај настао. На сва бића и на сву твар из Њега се лила бескрајна доброта, и љубав, и нежност, и милост, и благост, и мудрост. По земљи је ходио, и небо на земљу сводио. Звали су га ИСУС. О, ми смо у Њему виделе да човек може бити диван и прекрасан, само кад је безгрешан. Он је и нашом тугом туговао и са нама плакао због зала што нам их људи починише. Био је са нама, а против творевина људских: греха, зла и смрти. Волео је сва створења нежно и самилосно; миловао их неком божанском сетом; и бранио од људског греха, од људског зла, од људске смрти. Био је, и заувек остао - Бог наш, Бог тужних и уцвељених створова, од најмањих до највећих.

Само они људи који личе на Њега - мили су нам. Ону су род наш, и бесмртност наша, и љубав наша. Душа је тих људи саткана од Његове доброте, и самилости, и љубави, и нежности, и благости, и праведности, и мудрости. Њихова је интелигенција божански мудра, божански добра, божански кротка, божански самилосна. И они личе на светле и свете анђеле. Јер велика интелигенција и велика доброта, спојене у једно, и јесте анђео.

Зато наша љубав сва хита ка ИСУСУ свеблагом, сведобром, свемилостивом, свенежном. Он је - Бог наш, и Бесмртност наша, и Вечност наша. Његово Еванђеље је више наше него људско, јер је у нама више Његове доброте, Његове љубави, Његове нежности... Он, о! благословен Он у свима срцима и у свима нашим световима! Он - Господ и Бог наш! Он - наша слатка утеха у овом горком свету који пролази, и наша вечна радост у оном бесмртном свету који наилази...

ИЗМЕЂУ ЛЕВИЦЕ И ДЕСНИЦЕ - Владика Николај Велимировић

Јесте ли интернационалист или фашист? То је данас посведневно питање.

Шта ћеш ти одговорити на ово питање, скромни читаоче наш? Ти не можеш рећи, да си интернационалист, пошто интернационализам означава одрицање народности, то јест одрицање оне природне групације човечанства по језику, крвном сродству, историји и традицији. Одговори, дакле: ја нисам интернационалист.

Но ти не можеш рећи ни да си фашист, пошто фашизам значи себичност и мржњу. Фашист је ставио себи у дужност да обожава своју нацију изнад свих народа и изнад Бога, и да презире и мрзи све остале народе као ниже и безначајније. Одговори, дакле: ја нисам фашист.

Одговори јасно и гласно: ја нисам ни интернационалист ни фашист. За мене су интернационализам и фашизам два опасна запаљења, која воде неминовној смрти, ако се благовремено не излечи. Интернационализам је запаљење мозга, а фашизам запаљење плућа. Мој мозак би био у запаљењу, кад бих ја презрео очигледну индивидуалност појединих народа. Моја плућа била би у запаљењу, кад бих ја дисао мржњом против свих народа изван свога народа. Ви ме питате: које запаљење више волим? Ја одговарам оно што би ми сви лекари у свету саветовали да одржим: ја не волим ни једно запаљење. Јер свако запаљење јесте смртоносно.

- Па шта си ти онда? Кад ниси ни интернационалист ни фашист - шта си и шта треће можеш бити?

- Ја сам средњи човек, осредњи, каквих је већина у свету, какви су многи милиони Божијег народа на кугли земљиној. Ја  нисам никакав лудачки геније, који вуче лево или десно у крајност, у јендек, у пропаст. Ја сам обичан човек Божији, који идем средином пута, утабаног вековима, опробаног покољењима, чувајући се опрезно од крајности, од пропасти, од обронка, од јендека лево или десно украј пута. Ја волим свој народ, али га не обожавам. Ја сам уверен, да су и други народи добри као и мој народ. Ја знам, да је један исти Творац створио све народе, и да он у свакоме народу има обилату жетву добрих људи. На своме народу ја се не учим мрзети остале народе него, напротив, на своме народу, као у некој школи, ја се учим и вежбам волети све народе на земљи. Моја љубав према свима народима ипак не чини ме интернационалним, јер интернационализам негира све народе, сваку народност, сваку националну индивидуалност, а ја утврђујем и потврђујем својом љубављу све народе, сваку народност и сваку националну индивидуалност. Ја сам човек средњи и осредњи, као сваки сељак, сваки занатлија; не желим да ме ко назове генијем, нити да будем геније. Јер видим, да они који то желе, вуку човечанство са средине пута не на тротоар него у јендек, да ће све крајности, и левице и деснице, проћи као суви облаци, и да ће се род људски вратити опет на средину пута и наставити своје путовање средином пута. Овај пут, овај средњи пут назвали су оци наши православни: Царски пут. Јер га је просекао велики Цар и Господ наш.

ВЕЛИКА ДОГМА - Владика Николај Велимировић

Неразум нас сатре, Господе боже наш. Од неразума њива се Твоја покри коровом, и семе Твоје у опасности је да буде угашено. Похитај, Господе, и спаси усев Твој, док није коров превладао.

Што више знају синови човечији, то мање разумеју. Претоварени су знањима о дубинама морским и висинма небеским, али упоредо са знањима расте и њихово неразумевање. Мало мало па ће све знати а ништа разумети. А најмање Тебе и себе.

Отргоше се од Тебе, Врховног Разума, па с гордошћу и злобом против Тебе кренуше на познање дела Твојих.

Због њихове надмености и злобе Ти си се склонио с пута, те нигде у васиони да Те сретну. А где год не сретну Тебе, сретају архипротивника Твога, који хитро попуњава место које Ти упразниш.

- Мешајте , људи, само мешајте! шапће им архипротивник Твој. Једите са дрвета добра и зла. Никакво јело није добро док се са злом не помеша. Помешајте и бићете богови. - Тако их учи архипротивник Твој.

Развели су се са Твојим разумом, па не разумеју, да грам зла отрује товар добра, Јер отров је отров, узели га на суво или попили у акову воде. У оба случаја отроваће се и умреће. И ко ће их повратити у живот осим Тебе, Господаре живота?

Дух преваре улио се у синове царства, ап као пијани посрћу на лево или на десно. Сви - једноруки!

Богати су знањем о стварима и фактима, али им умакло познање истине. Због тога ткају потку без основе, као паук паучину на ветру.

А духу преваре то чини радост, као увек сваки неразум, неред и хаос.

Приближи се Господе и сустигни оне што беже од Тебе. Уразуми их док нису направили хаос од козмоса у себи и изван себе, у целом свету.

Изнемоћале душе хришћанске траже религију без догми. Више воле плићину крај својих ногу где се лако види дно, и ситне рибице и жабе и змије на дну. Боје се дубина језерских, а још више дубина Божијих. Заборавили су реч Господњу риболовцима: Идите у дубину!

Како то да материјалисти и безбожници прописију своје догме, сурове и круте као челик, а назови хришћани неће да држе божанске догме своје вере? Говоре: Тешке су и неразумљиве и непрактичне! Као да Бог треба да се управља према разуму људском, оплићалом и огрубелом, а не људи према разуму Божијем, према Логосу, према Логици Небеској.

Жале се: Какав практичан значај има, на пример, догма о божанској Тројици у јединству?

Нема ни једне хришћанске догме, која није практична и у животу применљива. Без догме о Светој Тројици у јединству све су људске психологије и педагогике и социологије погрешне. Све ове науке обновио је Христос објавом догме о Светој Тројици у јединству.

Троје је што сведочи на небу, и троје је што сведочи на земљи, каже јеванђелист Христов св. Јован.

На небу су Отац, Син и Дух Свети, - један Бог; на земљи, у души људској разум, срце и воља - један човек.

Ове три силе или способности душевне чине сву садржину душе људске, тј. сила мисаона, сила осећајна и сила делатна. Ако су те три силе душе подједнако и хармонично развијене, онда је душа људска тројична и једна, као што је тројичан и један Бог на небесима. У том случају човек је заиста образ Божији, жива микроскопска слика Божија на земљи! И у таквом је човеку мир и снага и радост. Ако ли је пак једна сила душевна развијена несразмерно с друге две, онда је та душа тројична али не једна него подељена, дисхармонична, без мира, снаге и радости. Тражи а не зна шта тражи. Уствари она тражи себе, целину себе, целост своју. Оне прве душе су целе а ове друге фрагментарне. Оне прве су образ Свете Тројице у јединству, а ове друге образ несвете Тројице у нејединству, било индијске Тримурти, где Брама и Вишна зидају а Шива руши, било пак египатске, где су Озирис, Изис и Хорус у крвавој завади. Кад су богови такви, какви су тек људи? Тројство су, али не у јединству. Тројство су али не свето. Рат у души, који гони у рат с људима. Разбијено огледало, у коме свети и тројични Бог не може да види своје лице. Музика су, али не симфонија него џез.

* * *

Ко је разоритељ Свете Тројице у својој души?

Интелектуалист, који је сав у напрегнутим мислима али са утупљеним осећањима и закржљалом вољом. Но зато су и мисли његове погрешне, пошто нису орошене љубављу нити оправдане јаком вољом за добро делање.

Ко је разоритељ Свете тројице у себи?

Сентименталист, који је сав у осећајима, али за кога људи говоре: осетљив је преко мере, али без разума и воље.

Ко је још разоритељ Свете Тројице у себи?

Активист, голијат, боксер, галдијатор, који је сав у силно развијеној вољи, али без осећаја и саосећаја као и без јасне светиљке разума.

Све је свето у Светој Тројици: Свети Отац, Свети Син и Свети Дух. Следствено и у тројичној души људској треба да је све свето: свети ум, свето срце, света воља. Отуда и у друштву људи: света љубав, свети брак, света породица, свето друштво, свети народ.

Кад ће синови човечији почети васпитавати своју душу и уређивати своје друштво на овој врховној догми о Светој Тројици у јединству? Гле, васпитати на старом српском језику значи хранити, питати. Кад ће дакле почети хранити душе своје Светом Тројицом?

Ову милу и интимну тајну Божијега бића, открио је син Божији својим верним; бацио је бисер пред - људе. Да би откровењем ове тајне објаснио људима и истинитог Бога и нормалног човека.

Кад ће почети, питамо се? Но већ су почели многи. То су светитељи Божији. То су они који се Светим Духом очистише, и светом љубављу окадише, и светим делима окитише, те тако посташе живи храмови Бога или обиталиште Свете Тројице. Не називају ли се они тако и у књигама староставним? И није ли таквима обећано вечно царовање, не у Земљи Недођији него у Небесном Царству Христовоме'

Зверски људи, са искиданом тројицом у себи, зверски цареви ''ни по милости Божијој ни по вољи народној'' воде и водиће рат против Свете Тројице. Али је речено и проречено, да ће ''свеци Вишњега преузети царство, и држаће царство на вијек и до вијека''. И још поновљено: ''А царство и власт и величанство царско под свијем небом даће се народу светаца Вишњега, и његово ће царство бити вјечно царство, и све ће власти њему служити и слушати га'' (Данило 7, 18, 27; 17, 14).

Упркос свих бура и ваљака то царство нечујно расте и само расте, и у миру и у рату. И сили тога царства не може одолети ни свет ни пакао. Јер једино то царство није Земља Недођија.

НОВА УТАКМИЦА - Владика Николај Велимировић

Шта има ново, питам себе? Шта има ново у овом старом свету, Спасо Спасовићу?

Само Христос.

Све друго је старо и престарело, и због много понављања истрвено као стари кајиш на точку. Омало, па да се кајиш  прекине, и точак света устави, кад се Христос јавио.

Шта је дошло у свет са Христом?

Нова логика, нова снага, нови хоризонти, ново и све ново, па и нова утакмица.

Но колико је важно што је из основа све ново, толико је важно што је из основа све добро - све што је са Њим и кроз Њега дошло у свет. Јер много од онога што људи изван Христа називају новим није добро. Чак није ни ново него премазано или калајисано старо.

Спаситељ је сишао с неба да обнови старога човека, да га препороди изнутра на изван, да га претвори у нешто сасвим ново као што је претворио хлеб и вино у тело и крв своју. И још да стару утакмицу у злу замени новом утакмицом у добру.

Нови човек почетак је новог човечанства, и нова утакмица почетак новог друштва. Јер док год су људи стари, све је старо; и калејдоскоп историје показује само нове облике и боје старе покварене садржине. А та стара покварена садржина душе људске гони људе на утакмицу у злу. Диригент те старе утакмице јесте онај Непоменик, отац сваке лажи, који је дочаравао људима лажну срећу и лажни рај што није друго до Земља Недођија. Обманути њиме завојевачи света умирали су као сужњи, богаташи као просјаци, гладијатори као болесници, тирани као презрени робови, горди усрећитељи као несрећници, презритељи светиње као самоубице, завођачи и завођачице као сумасшедши.

У чему се састоји нова утакмица?

Ако је неко побожан и молитвен, а ти се трудиш да будеш праведнији и поштенији од њега, онда се то зове нова утакмица.

Или ако је неко смеран и кротак и чист срцем и мирољубив, а ти се паштиш да у свему томе будеш раван њему, или да га превазиђеш, није ли и то утакмица у добру?

Ако си милостив да помогнеш, великодушан да опростиш, и храбар да одбраниш, онда си постао такмац светих људи.

Чиниш ли људима увек што би желео да теби људи чине, онда си близу савршених.

Ако гориш љубављу према Христу распетоме за тебе, и вољан си да му живот свој дадеш као уздарје, и да умреш за Њега или Његове, онда си превазишао време и простор, и осигурао си себи место међу апостолима и  мученицима у бесмртном царству небесноме.

Ако дугим вежбањем и молитвом и подражавањем најбољих у Хришћанству онеспособиш себе за свако зло а оспособиш за свако добро, у мислима, осећајима и делима, онда си постао узор новога човека и учитељ нове утакмице у добру.

Назовемо ли дело Христово револуцијом, онда је то сасвим изузетна револуција у историји света. Јер Вођ те револуције желео је да пролије своју крв, а не туђу, за остварење свога идеала, свога царства. Што је и посведочио на Голготи. Кад су дванаест легиона анђела били спремни да га избаве од смрти и побију Његове непријатеље, видљиве и невидљиве. То је ново у свету.

Македонац и Цезар, Мухамед и Акбар, Бајазит и Темерлан, па на жалост и крштени Филип II и папа Борџије, Ришље и Јелисавета, Фридрих и Бонапарта, као и многи други стварали су своја царства на туђој крви чувајући се опрезно да не пролију своју. То покушавају и неки данашњи диктатори, који не сматрају историју учитељицом живота него се одлучно држе старе утакмице у злу... Те ће их зло и снаћи, и биће уписани у читуљу непријатеља Христових. А њихова царства ако се и остваре, биће убрзо претурена малим прстом Христовим. И биће одбачена с пута који Христос води човечанство, и претворена у гомилу рушевина као и сва остала насилна царства пре њих.

Револуција Христова створила је у друштвеном погледу братство; братство нових људи за које Христос умре. Идеја хришћанског братства укључивала је и слободу и једнакост.

* * *

Преврнимо два листа модерне историје. За последњих сто и педесет година догодиле су се у Европи две крваве револуције, француска и руска. Француска револуција збила је свој програм у три речи: слобода, једнакост и братство. Братство је дакле ставила на последње место. Од те три идеје француска револуција мучила се и још увек мучи на остварењу само идеје слободе. Идеје пак једнакости и братства нису практично ни дошле на дневни ред.

Руска револуција дошла је да оствари ону другу идеју француске револуције - једнакост, док идеју слободе и братства прећутала.

Револуција једнакости не само није до сада остварила једнакост него је поделила људско друштво у три касте: пресите, несите и гладне; или: пуноправне, малоправне и бесправне.

Зашто су обе ове револуције у сред хришћанског света ставиле идеју братства на последње место, или сасвим је презреле? Као неку Пепељугу међу идејама?

То је јасно. Зато што су обе те револуције биле атеистичке; обе су одрицале постојање Бога. А кад се одриче Бог, нелогично је и говорити о братству људи. Где нема заједничког оца, нема ни братства. Смешно би било говорити људима: Ми смо сви браћа, јер немамо једног оца?

Где се дакле не признаје један отац људи, ту нема ни братства. А где нема братства, ту је непрекидна злоба, незадовољство, и стара кобна утакмица у злу. Зато мислимо, да су обе те европске револуције почеле са погрешног краја, стављајући оно што је прво на последње место, а последње на прво. И кад су атеистички револуционари понекад изговарали реч братство, нису мислили на истинско братство него на утилитарно, разумевајући под братством на њихов начин уређен ортаклук људи. А да су револуционари једне и друге европске револуције иставили идеју истинског братства, и то на прво место, не би се укаљали оноликим злочинима.

Шта да се ради?

Потребно је обрнути ред речи па рећи: братство, слобода и једнакост. Или просто - братство, и довољно. Јер где је братство ту је и слобода и једнакост.

Но да се обрне тај ред речи, не иде лако. То би био задатак једне треће револуције.

Та трећа револуција уствари је отпочела далеко пре оне две европске револуције. Отпочела је пре деветнаест столећа. И још траје, и трајаће. Логика те револуције гласи: Један отац на небесима, једно братство људи на земљи, једна утакмица међу људима - утакмица у добру.

СЛОБОДА И ЈОШ ДВОЈЕ - Владика Николај Велимировић

У прастаро време није се говорило о слободи. Људи су сматрали слободу тако природном као и ваздух.

У наше пак дане ни о чем се више не говори него о слободи.

И о здрављу не би људи говорили кад не би видели угрожена од болести.

Слобода је угрожена, зато се о њој тако много говори. Није слобода угрожена само у наше дане него изодавна, али је она најугроженија у наше дане.

Како је слобода угрожена? Онако како може бити угрожен и хлеб, и свака имовина, и достојанство појединих људи или народа од других људи или народа.

Један човек угрожава хлеб свога суседа, када одузима хлеб своме суседу умножава свој, тако да он бива пресит а његов сусед гладан.

Тако и са имовином. Један присваја сувише, док други остаје без крова и огњишта.

Тако и са достојанством, влашћу и чашћу.

Па тако и са слободом. Губљење слободе значи само пренос слободе од многих на једнога. А уколико је један тиранин неограниченији, утолико он лично има више слободе од осталог народа. А када је потпуно неограничен, онда он има сву слободу, а народ никакву. Као што је фараон имао сву земљу египатску као своју личну имовину, а народ ништа. А ко има сву имовину има и сву слободу, и обратно.

Такво стање било оно створено лагано или самовласно, народи нису могли никад за дуго подносити. Отуда - убиства султана и царева, папа и диктатора сваког назвања. Отуда безбројне буне, револуције и крвави ратови кроз историју човечјег рода.

Демократије, и древне и модерне, дошле су као лек од тираније. Власт једнога оне су хтеле заменити влашћу Многих или Свих. Распространити слободу на Многе или на Све, то је било начело демократије.

Али ни у демократијама слобода свију није осигурана. Као ни столица на једној нози тако слобода не држи се на једној нози. Неопходно је још двоје. А то двоје јесу истина и милост (управо љубав, ако би смели употребити ову реч у времену у коме смо).

То троје нераздвојно осигурава стабилност, ствара мир, појачава снагу и умножава здравље и радост.

О како бих ја желео да на таквој троногој столици нађу одмора људи и народи, напаћени, уморни и позлеђени!

* * *

Шта је упропастило атинску демократију? Лаж и себичност, две зле другарице, које су увек угрожавале слободу, по речима Демостена, и од којих је слобода увек уплашена бежала.

Шта то непрекидно колеба и угрожава модерну слободу? Осамљеност, без истине и милости. Слобода у модерној демократији прописана је демократским уставима и заштићена законима. Слобода је постала ствар државна и национална, док је истина и милост остала ствар приватна, приватног убеђења и приватне добре воље.

И тако модерна демократија хришћанских народа као и паганска слична је столици са једном ногом. Једина је разлика што се оне друге две ноге више виде у модерним демократијама, благодарећи хришћанској вери и развијеној приватној иницијативи. Али шта то користи, кад оне две ноге, као краће висе у ваздуху?

Осамљена слобода је без одбране. Она сама не може да се брани ни од лажи ни од себичности. Она је само моћна да се тренутно брани од тираније. Али њен трајан опстанак условљен је нестанком лажи и себичности. Она потребује истину и милост, да је одбране од лажи и себичности; да је освештају и облагороде. Да би као освештана истином и облагорођена милошћу била заувек мила људима и остала с људима докле људи трају.

Слободу људи саде као питому воћку. Јер незналице изједначују слободу са самовољом без ограничења и дрскошћу без казне. То долази отуда што они не познају светлост истине и славу милости.

Слобода је као свила која се лако прља; или као слатко млеко кје у нечистим судовима брзо узвришти.

Слобода атинска нераздвојно је била везана са поштовањем богова, иако лажних. Слобода хришћанских народа разрешена је од поштовања Бога, иако истинитога. Лажна вера јелинска сматрала се искључивом заштитницом демократије јелинске. Због тога је Сократ платио главом. Истинита вера хришћанска не признаје се за заштитницу демократије. Перикле је морао приносити жртве фантастичним божанствима олимпијским. Многи пак модерни представници демократије не осећају обавезе према вери већине свога народа. Чак понегде се сматрају напреднијим уколико више презиру те обавезе. Народна вера, вера истине и милости у хришћанским демократијама, ужива само ону заштиту коју и многе сујеверице и лажне теорије.

Тако је Бог увређен, а модерна слобода осиромашена и позлеђена без потпоре истине. Но слобода, неосвештана истином и неблагорођена милошћу, нечиста је и сурова слобода. Таква слобода, као и свака светиња, осветљива је. Слобода се свети на тај начин што бежи из друштва људи, који је развенчавају од истине и милости, и уступа место нежељеној диктатури и тиранији. И точак смене окреће се.

''Познајте истину и истина ће вас ослободити''. Од чега ослободити? Од сваке лажи, лицемерства, суровости и вулгарности.

''Ја сам истина. Без мене не можете чинити ништа''.

''Благо милостивима, јер ће помиловани бити''.

''Један је Отац ваш, који је на небесима, а ви сте браћа међу собом''.

Да је ово откровење дошло до Демостена, друкчије би он бранио демократију атинску. И да је дошло до јелинског философа Платона, он би написао мудрије књиге о друштву људском.

* * *

Без вере у Бога нити се робовање може издржати нити слобода одржати.

На капији сваке демократске земље требало би исписати крупним словима речи Христових апостола:

''Ви сте, браћо, на слободу позвани. Само нека ваша слобода не буде на жељу тјелесну, него из љубави служите један другоме'' (Галат. 5, 13).

По основном хришћанском учењу дакле циљ слободе је драговољно служење Богу и својим ближњим; служење из љубави. И робовање је служење, али не драговољно него приморано, кулучно, без личног достојанства и одговорности.

Што већа слобода, то мора бити већа лична служба и лична одговорност. Тако се душа човечија усавршава и обожава. ''И Син човјечји није дошао да му служе, него да он служи''.

Нажалост слобода је до сада исувише употребљивана на телесне жеље. Но тако не може опстати, ако ће слободе остати.

Тако не може остати ако ће демократија постојати. Мораће доћи једно интелигентније, свесније и савесније покољење од нашег, које ће схватити слободу као светињу сједињену са истином и милости. Света истина, света слобода и света милост, три уједно и неаздељиво.

Истина не ограничава слободу него јој даје смисао, показује циљ и чува је од кварежи, а милост је облагорођава за добра дела.

Ваистину, таквој слободи међу људима радоваће се сва Небеса и сва будућа колена људска.