РАЗГОВОР СА ГОЈОМ - Иво Андрић

(Одломак)

У чудном ноћном дијалогу Андрић расправља са духовно сродним бићем, шпанским сликаром Франциском Гојом. Запис, иако слика успут виђено и доживљено, бележи размишљање карактеристично за сликара Гоју и писца Андрића: интензивним и прецизним излагањем стварнога далеко се размичу и померају границе очевидног и постојећег.

Овај есеј открива Андрићево схватање уметности и у многоме одређује и његову поетику.

Ако вам се овај монолог и учини на први поглед изломљен и неповезан, знајте да се држи унутарњом везом којом га везује Гојин живот и његово сликарско дело.

- Да, господине, просте и убоге средине су позорнице за чуда и велике ствари. Храмови и палате у свој својој величини и лепоти, у ставри су само догоревање и доцветавање онога што је никло или плануло у простоти и сиротињи. У простоти је клицала будућност, а у лепоти и сјају непреварљив знак опадања и смрти. То су два лица живота. Немогуће је сагледати их оба у исти мах, него се увек гледајући једно мора изгубити друго из вида. И коме је било дано да види обоје, тешко му је, гледајући једно, заборавити друго.

Ја лично био сам срцем увек на страни једноставности, на страни слободног, дубоког живота оскудног сјајем и облицима. Ма шта говорили људи и ма шта да сам мислио и говорио и ја сам једно време, у бујности млађих година, то је тако. Такав сам је, и такав је Арагон из којег сам поникао.

Док он говори, мени поглед паде на сто на коме је лежала, као нешто одвојено и живо за себе, његова десна рука. Страшна рука, као неки чаробни корен-амајлија, чворновита, сива, снажна а сува као пустињска хумка. Та рука живи, али невидљивим животом камена. У њој нема крви ни сока, него нека друга материја чије су нам особине непознате. То није рука за руковање ни за миловање, ни за узимање ни за давање. Гледајући је, човек се са страхом пита, зар то може постати од људске руке?

За дуго нисам могао да отргнем поглед са те руке која је за време целог разговора стајала непомично на столу, као неки видљив доказ за истинитост онога што је старац говорио својим мутним гласом из груди, који се само на махове пео у грло, као пламен који се не да пригушити ни сакрити.

И тако је говорио све даље, о уметности, о људима, о себи, прелазећи са предмета на предмет лако и просто, после краћег ћутања које нисам прекидао друкчије сем немим питањем очију, стрепећи непрестано да старац не ишчили и нестане нагло и ћудљиво, као што нестају привиђења.

- Видите, уметник то је ''сумњиво лице'', маскиран човек у сумраку, путник са лажним пасошем. Лице под маском је дивно, његов ранг је много виши него што у пасошу пише, али шта то мари? Људи не воле ту неизвесност ни ту закукуљеност, и зато га зову сумњивим и дволичним. А сумња, кад се једном роди, не познаје граница. Све и кад би уметник могао некако да објави свету своју праву личност и своје позвање, ко би му веровао да је то његова последња реч? И кад би показао свој прави пасош, ко би веровао да нема у џепу сакривен неки трећи? И кад би скинуо маску у жељи да се искрено насмеје и право погледа, било би још увек људи који би га молили да буде потпуно искрен и поверљив и да збаци и ту последњу маску која толико личи на људско лице. Уметникова судбина је да у животу пада из једне неискрености у другу и да везује противречности за противречности. И они мирни и срећни код којих се то најмање види и осећа, и они се у себи стално колебају и састављају без престанка два краја која се никад саставити не дају.

Кад сам живео у Риму, један мој друг, сликар, наклоњен мистици, рекао ми је једном приликом:

- Између уметника и друштва постоји, у малом, исти јаз који постоји између Божанства и света. Први антагонизам само је симбол другог.

Видите, то је био његов начин изражавања. На више се начина може казати истина, али истина је једна и древна.

Овако је  Паоло, служећи се једном фикцијом, казивао нашу заједничку мисао.

Понекад и ја сам себе питам: какав је ово позив? (А позив јесте, јер како би иначе могао испунити цео живот једног човека и донети му толика задовољства и толика страдања?) Каква је ово неодољива и незајажљива тежња да се из мрака непостојања или из тамнице коју представља ова повезаност свега са свиме у животу, да се из тога ништавила или из тих окова отима комадић по комадић живота и сна људског и да се уобличује и утврђује ''заувек'', кртом кредом на пролазној хартији?

Шта је неколико хиљада наших руку, очију и мозгова према бескрајном царству од којег у једном сталном, инстинктивном напору одбијамо ситну парчад? Па ипак, тај напор који већини људи, и с правом, изгледа безуман и сујетан има нечег од великог нагонског упорства којим мрави подижу мравињак на прометном месту, где је унапред осуђен да буде разрован и прегажен.

По проклетој муци и неупоредивој дражи овога посла ми осећамо јасно да од неког нешто отимамо, узимајући од једног тамног света за други неки који нам је непознат, преносећи из ничега у нешто што не знамо шта је. Зато је уметник ''изван закона'', одметник у вишем смислу речи, осуђен да натчовечанским и безизгледним напорима допуњује неки виши невидљиви ред, реметећи овај нижи, видљиви, у ком би требало да живи целином свога бића.

Ми стварамо облике, као нека друга природа, заустављамо младост, задржавамо поглед који се у ''природи'' већ неколико минута доцније мења или гаси, хватамо и издвајамо муњевите покрете које никад нико не би видео и остављамо их, са свим њиховим тајанственим значењем, очима будућих нараштаја. И не само то. Ми сваки тај покрет и сваки поглед појачавамо једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји. То није ни претерано ни лажно и не мења се, у основи, приказани феномен, него живи уз њега као неки неприметан али сталан печат и доказ да је овај предмет по други пут створен за један трајнији и значајнији живот, и да се то чудо десило у нама, лично. По том вишку који носи свако уметничко дело као неки траг тајанствене сарадње између природе и уметника, види се демонско порекло уметности. Постоји легенда да ће Антихрист, када се буде појавио на земљи, ставрати све што је и бог створио, само са већом вештином и са више савршенства. Његове пчеле неће имати жаоке и његово цвеће неће тако брзо венути као што вене ово у нашој природи. Тиме ће он намамити лакоме и лаковерне. Можда је уметник претеча Антихриста. Можда се хиљаде и хиљаде нас ''играмо Антихриста'', као што се деца, усред мира, играју рата.

Ако је Бог створио и учврстио облике, уметник је онај који их ствара за свој рачун и утврђује поново; фалсификатор, али незаинтересовани фалсификатор по инстинкту, и зато опасан. Уметник је тако творац нових, сличних али не једнаких појава и варљивих светова по којима људско око може да шета са уживањем и поносом, али кроз које се, при ближем додиру, пропада одмах у амбис ништавила...

(1935)

EX PONTO - Иво Андрић

(избор)

Свима, широм цијелог свијета, који су страдали и страдају ради душе и њених великих и вјечних захтјева, посвећујем ове странице, које сам некоћ писао само за себе, а данас их шаљем свој браћи својој у болу и нади.

* * *

О гдје је она мукла ријеч, тиха, неразумљива, добра ријеч, што свијетли у мраку као мали, мали огањ који се никад не гаси?

Гдје је ријеч утјехе?

Јуче и синоћ и јутрос још сам је знао, зашто се не јави сада у мени, сад кад ми је горко тешко, зашто не сине као далек огањ трептаве звијезде, као весели сјај ока?

Како, како сам је могао заборавити?

* * *

Кога ли љуби сада она млада жена? Она млада жена коју сам нашао једног љета лијепу и дозрелу од шеснаест година, пролази - богзна зашто - јутрос мојим сећањем.

Кога љуби сада она млада жена?

Једном сам на малоруској равни нашао црвен и крупан цвијет: његова сочна чашка, кратка цвата, нудила је, у широко раствореним латицама, своје надрасле прашнике свим вјетровима.

Кога љуби сада она млада жена?

Никад није било између нас ријечи (ја сам тешко и разумијевао њен језик) и наш однос није имао никад одређеног имена. Под звијездама сам је љубио до умора и до поноћи сам лежао на трави, с главом у њеном крилу.

То је била жена створена за љубав и предавала се нијема од страсти и сузних очију, шапућући испрекидане ријечи о вјерности.

Кога ли сада љуби она млада жена?

* * * 

Жене, ја не знам коме сте ви биле блага киша јутарња, али у наш живот улазите као пљусци ношени вихорима. Преко ваших бијелих тјелеса пјени се бучно живот наш, зауставља се у вирове и пада стрмоглавице.

Ту мудрост није лијек, ни старост не помаже, и кад све умукне, ваш је глас још у билу крви моје.

С чега се мудрачеве очи муте и светачке усне блиједе?

Жено, што не можемо да те јасно видимо као прачовјек женку на сунцу, него си постала страшна визија и отров крви наше, па бјежимо пред тобом, и док мислимо да си далеко, ти бдијеш у нашим мислима, и док хоћемо у раду да те заборавимо - гле! - на свим нашим дјелима танке вијугаве линије, трагови твојих невидљивих прста.

Шта значи таласава линија вашег тијела? И та нијема, бијела распјевана љепота коју немирно ловимо као дјеца лептира, а она нам, наизмјенце, или задаје бол или се претвара у горчину?

Жене, у очима вашим сја уломак једног љепшег неба које је сјало над срећнијим створовима но што смо ми и за неке страховите катаклизме прсло у парчад.  

* * * 

Сва трагика мог садашњег живота се може стегнути у једну ријеч: самоћа.

Мука и неплодност мог живота потичу од ове страховите изолације у којој се ледим и каменим и пропадам као напуштене куће у које нико не дира, али оне - баш зато јер нико у њима не станује - пропадају и руше се стално и полагано, као да их невидљива рука кида.

* * * 

Руке ми често преко дана стају над послом и велики дио ноћи бдијем само да могу дуже мислити о Теби.

Прије птица се будим, прије зоре дижем (а кроз све снове пролазиш Ти); у освит сам наслоњен на прозор као да Те чекам.

Љепоту цијелог свијета крију у себи моје мисли. Неостварив сан је постао садржај мог живота. И тако живот пролази, али у часу смрти ја могу показати на своју чежњу као на једно велико, истинито и лијепо у свом животу.

* * * 

Сама чињеница: да живим, дарује ме мирном радошћу.

Осјећам велику љубав за људе, за њина дјела, за срећу и несрећу, за гријех и страст и сав јад што из њих излази, за борбе и посртања, за заблуде и патње и жртве, за све што је човјеково на овој планети.

Осјећам часовиту, али неизмјерну срећу да и ја пијем кап из непресушивог извора радости људске, да и ја начас понесем дијелак великог крста што га носи човјечанство.

* * * 

И што погледам, све је пјесма, и чега се год такнем, све је бол.

ЕПИЛОГ

Много самујеш и дуго ћутиш, сине мој, затрављен си сновима, изморен путевима духа. Лик ти је погнут и лице блиједо, дубоко спуштене вјеђе и глас као шкрипа тамничких врата. Изиђи у љетњи дан, сине мој!

- Шта си видио у љетњи дан, сине мој?

Видио сам да је земља јака и небо вјечно, а човјек слаб и кратковјек.

- Шта си видио, сине мој, у љетњи дан?

Видио сам да је љубав кратка, а глад вјечна.

- Шта си видио, сине мој, у љетњи дан?

Видио сам да је овај живот ствар мучна, која се састоји од неправилне измјене гријеха и несреће, да живјети значи слагати варку на варку.

- Хоћеш да усниш, сине мој?

Не, оче, идем да живим.

Загреб, 1918.

ПОХВАЛА КНЕЗУ ЛАЗАРУ - ЈЕФИМИЈА

Јефимија, ћерка господара Драме

и жена деспота Угљеше, у миру,

Далеко од света, пуна верске таме,

Везе свилен покров за дар манастиру.

М. Ракић

У свему што је красно овога света васпитао си се од младости своје, о нови мучениче кнеже Лазаре, и крепка рука Господња међу свом господом земаљском крепка и славна показе се. Господствовао си земљом отачаства свога, и свим што је добро развеселио си уручене ти хришћане, и мужанственим срцем и жудњом побожности изишао си на змију и непријатеља божанствених цркава, расудив да не може трпети срце твоје да гледа хришћане отачаства ти потчињене Исмаилћанима, па ако у том не успеш, да се и обагриш крвљу својом и да се придружиш војницима цара небеског. Тиме су ти се обе жеље испуниле: и змију си убио, и мучења венац примио си од бога.

И сада не баци у заборав драга ти чеда, која си сироте оставио одласком твојим. Јер, пошто си отишао у вечна небеска насеља,       много туге и бољке обузеше драга ти чеда, и у великој тузи живот проводе, јер владају њима Исмаилћани, и треба нам свима помоћи твоје. Зато те молимо, моли се општем владици за драга ти чеда и за све који им с љубављу и вером служе, јер су великим јадима спутана драга ти чеда.

Јер они који једу хлеб њихов дигоше на њих велику заверу, а твоја добра у заборав бацише, о мучениче. Ако си и прешао од живота овога, тугу и бољке чеда својих знаш, а као мученик слободе имаш (пут) ка Господу. Преклони колена твоја ка Господу, који те венчао мучења венцем, проси да драга ти чеда богоугодно проводе у добру дуговечни живот, моли да православна вера богато стоји у отачаству ти, проси да победилац бог да победу драгим ти чедима, кнезу Стефану и Вуку над видљивим и невидљивим непријатељима, јер, ако примимо помоћ од бога, теби ћемо хвалу и захвалност одати. Сабери збор својих сабеседника, светих мученика, и са свима помоли се богу који те је прославио: јави Ђорђу, покрени Димитрија, увери оба Теодора, узми Меркурија и Прокопија, и четрдесет мученика севастијских не остави, јер у њихову мучењу војују драга ти чеда, кнез Стефан и Вук, моли да им се да од бога помоћи. Дођи нам, дакле, на помоћ, ма где да си.

На моје мале приносе погледај и за велике их сматрај, јер ти не принесох похвалу колико ти припада, већ колико ми је сила малога ми разума, зато и малу награду очекујем. Али ниси ти, о мили мој господине и мучениче, мало податљив био ни међу трошнима и маловечним, а колико више међу непролазним и великим, што си од бога примио, јер си мене, телесно туђинку међу туђинцима, хранио изобилно, а данас те молим да ме двоструко храниш и да утешиш буру љуте душе моје и тела мојега. Јефимија усрдно приноси ово теби, Свети.

(1402)

СЛОВО ЉУБВЕ - Деспот Стефан Лазаревић

Стефан деспот најслађему и најљубазнијему и срца мојега нераздвојноме и много, двоструко жељеном и у премудрости обилноме, царства мојега искреноме (име рекав) у Господу љубазан целов, уједно и милости наше неоскудно даровање.

Лето и пролеће Господ сазда, као што и певац рече, у којима и красоте многе: птицама брзо и весељем испуњено прелетање, горама врхове, и луговима пространства и пољске ширине, и ваздуха танкога дивним неким гласовима оглашење, земаљске дароносе од цветова блага мириса и травоносне, но и самога човечанскога јестаства обнављање и раздраганост достојно ко да искаже?

Ово се ипак и друга чудна дела божја, која ни оштровидни ум сагледати не може, љубав превасходи, и није чудо, јер бог се љубав зове, као што рече Јован Громов.

Већ свака лажа места у љубави нема, јер Каин, туђ љубави, рече Авељу ''Изиђимо у поље''.

Оштро некако и бистротечно је дело љубави које сваку врлину превазићи може.

Љупко ову Давид украшава ''Као миро - рече - са главе силази на барду Аронову и као роса аермонска која слази на Горе сионске''.

Узљубите љубав, младићи и девојке, љубави прикладни, но право и незазорно, да не бисте како младићство и девојаштво повредили, којим јестаство наше к божанственоме приања, те да божанство узнегодује. Не растужујте - рече апостол - Духа Светога божјег којим се знаменовасте јавно као у крштењу.

Бејасмо заједно и близу један другоме, или телом или духом, но да ли горе, да ли реке одвојише нас, Давид да рече: ''Горе Гелвујске, да не сиђе на вас ни дажд ни роса, јер Саула и Јонатана не сачувасте!''. О безлобља Давидова, чујте! Саула ли оплакујеш, нађени? Јер нађох - рече бог - Давида, човека по срцу мојем.

Ветрови да се сукобе с рекама и да исуше, као за Мојсија море, као за Исуса судије, ћивота ради, Јордан.

Еда се опет састанемо, опет да се видимо, опет љубављу да се сјединимо у том самом Христу, богу нашем, коме слава са оцем и са Светим Духом у бесконачне веке. Амин!

(1409)

НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ - МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ, 8

СВЕТОВИ СЕ РОЈЕ око Тебе, Господе, као пчеле око цветале трешње. Један свет потискује други; један другом оспорава очевину; један гледа на другог као на уљеза у свој дом. Сви полажу веће право на Тебе од Тебе самог.

Од преливања твоје пуноће ројеви се хране, Сладости Неисцрпна. Сви се преједају, и сви одлазе гладни.

Од свих ројева рој људи одлази најгладнији. Не зато, Домаћине, што Ти немаш јела за људе него зато што они не познају своју храну, па се отимају с гусеницама о исти брст.

Пре свих створења, и пре времена и жалости, Ти си, Господе, уобличио човека у срцу своме. Прво си човека смислио, мада си га последњег објавио на бројаницама стварања. Као што вртар све време мисли о цвету руже док копа и сади суве шипове. Као што зидар планирајући храм најпре ужива у кубетима, мада ово последње зида.

Прво си родио човека у срцу своме, пре него си почео стварање.

Помози моме смртном језику именовати тога човека, тај сјај Твоје славе, и ту песму Твога блаженства. Да га именујем Свечовеком? Јер као што се он садржао у срцу Твоме, тако се у његовом уму садржао сав објављени свет, са човеком и весницима човека.

И нико не знаде Оца осим Син, нити ко знаде Сина осим Отац. Као Нирвана био си, Господе, док се Син у Теби не заче; без броја и без имена био си.

Како да Те величам из сред роја гладних гусеница, што један ветар доноси на цветалу трешњу а други односи, и чији је сав век између два ветра?

О Господе, сну мој даноноћни, помози ми, да Те величам. Да ништа не би постало велико срцу моме осим Тебе.

Нека Те величају сва створења, Господе, не да би учинила великим Тебе но себе.

Заиста, превелики си Ти, Господе, да би Те све наше химне могле учинити већим.

И кад се сви ројеви инсеката одувају од цветале трешње, трешња остаје иста у величини и пролећној лепоти својој.

НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ - МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ, 101

ПРИМИ ЖРТВУ РЕЧИ МОЈЕ, Оче мој, - тепање детета покајаног прими, Оче мој!

Исправи реч моју истином Твојом, и прими је на подножју ногу Твојих.

Окади жртву моју благомиром светитељске молитве, и не одбаци је, Тросунчани владико светова.

Речитију Ти жртву приносе ангелски кругови, но њихова реч струји к њима од Тебе, и враћа се к Теби, непомешана с немилом таме и незагрцнута у грлу грехом.

Убог сам, и ништа друго немам да изнесем, на жртвеник Твој осим речи ове.

О кад бих Ти ствари приносио, приносио бих речи. Јер шта су ствари друго до речи? Сву си васиону испунио језицима, који су пламенови када теби хвалу уздижу, вода - када себи Твоје хвале шапћу.

И кад бих Ти јагње принео, принео бих Ти једну реч.

И кад бих Ти тицу принео, принео бих Ти једну реч.

Зашто да приносим туђу реч Господу моме, зашто туђу а не своју?

Ко ме учини господаром туђег живота и туђе песме, туђег пламена и туђе жртве; ко?

Моја реч је мој живот и моја песма, мој пламен и моја жртва. Од Твога узех и Теби приносим, - прими и не одбаци, Мајко препуна милоште.

Одабрах шаку пшенице са њиве кукоља, прими ма и једно зрно из моје шаке и учинићеш ме срећним.

Од једног зрна Ти можеш умесити хлеба, довољно за народе.

Прими лепту моју, Сине Васкрситељу, прими и не одбаци лепту сиромашка.

Прими жртву моју не за мене него за некога, ко је још сиромашнији од мене; има ли таквога?

Ко нема ни толико колико ја, за њега прими жртву моју; постоји ли такав?

Као хармонику згњечио ме свет; једва сам узео даха, и јекнуо. Нека ангели Твоји даду благозвучности моме јеку, и изнесу га преда Те, љубави моја.

Опомињем се свију добара, што си ми учинио за живота неуморни Пратиоче мој, и приносим Ти једно уздарје од себе.

Не приносим Ти целог себе, јер цео нисам достојан сагорети на Твом пречистом жртвенику. Оно што је намењено смрти и трулежи, не могу принети Бесмртноме на жртвеник.

Приносим Ти само оно, што је под Твојом светлошћу узрасло у мени, што је од Твоје Речи спасено у мени.

Прими жртву речи моје Троједина Кито Цвећа; тепање детета новорођеног прими.

Кад запевају хорови ангелски око престола Твога, кад затреште трубе архангелске, кад мученици Твоји заридају од радости, и светитељи Твоји зајецају молитве за спасење цркве на земљи, не презри жртву речи моје, Господе Боже мој.

Не пречуј, но чуј.

Молим Ти се и поклоним Ти се, сада и кроз све време, и кроз сву вечност. Амин.

На Охридском језеру, 1921-1922. године

О СМИСЛУ УМЕТНИЧКОГ КАЗИВАЊА

ИВО АНДРИЋ

ПРИЧА ТЕЧЕ ДАЉЕ И ПРИЧАЊУ КРАЈА НЕМА

(Одломак из Беседе поводом примања Нобелове награде 1961. године)

... На хиљаду разних језика, у  најразноличнијим условима живота, из века  увек, од древних патријархалних причања у колибама, поред ватре, па све до дела модерних приповедача која излазе у овом тренутку из издавачких  кућа у великим светским центрима, испреда се прича о судбини човековој, коју без краја и прекида причају људи људима. Начини и облици тога причања мењају се с временом и приликама, али потреба за причом и причањем остаје, а прича тече даље и причању краја нема. Тако нам понекад изгледа да човечанство, од првог блеска свести, кроз векове, прича само о себи, у милион варијаната, упоредо с дахом својих плућа и ритмом својих била, стално исту причу. А та прича као да жели, попут причања легендарне Шехерезаде, да завара крвника, да одгоди неминовност трагичног удеса који нам прети и продужи илузију живота и трајања. Или, можда, приповедач својим делом треба да помогне човеку да се нађе и снађе? Можда је његов позив да говори у име свих оних који нису умели, или, оборени пре времена од живота - крвника, нису стигли да се изразе?


Или то приповедач можда прича сам себи своју причу, као дете које пева у мраку да би заварало страх? Или је циљ тог причања да нам осветли, бар мало, тамне путове на које нас често живот баца, и да нам о том животу, који живимо али који не видимо и не разумемо увек, каже нешто више него што ми, у својој слабости, можемо да сазнамо и схватимо. Тако да често из речи доброг приповедача сазнајемо шта смо учинили а шта пропустили, шта би требало чинити, а шта не. Можда је у тим причањима, усменим и писменим, и садржана права историја човечанства, и можда би се из њих могао бар наслутити, ако не сазнати, смисао те историје. И то без обзира на то да ли обрађује прошлост или садашњост.


Када је реч о проповедању које има за предмет прошлост, треба напоменути да има схватања према којима би писати о прошлости требало да значи пренебрегнути садашњицу и донекле окренути леђа животу. Мислим да се писци историјских приповедака и романа не би сложили с тим и да би пре били склони да признају да сами стварно и не знају како ни када се пребацују из оног што се зове садашњост у оно што сматрамо прошлошћу, да с лакоћом, као у сну, прелазе прагове столећа. Најпосле, зар се у прошлости, као и у садашњости, не суочавамо са сличним појавама  истим проблемима: - БИТИ ЧОВЕК, рођен без свог знања и без своје воље, бачен у океан постојања. Морати пливати. Постојати. Носити идентитет. Издржати атмосферски притисак свега око себе, све сударе, непредвидљиве и непредвиђене поступке своје и туђе, који најчешће нису по мери наших снага. А поврх свега, треба још издржати и своју мисао о свему томе. Укратко: БИТИ ЧОВЕК...


Јер, приповедач и његово дело не служе ничем ако на један или на други начин не служе човеку или човечности.