НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ - МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ, 99

Књига сам исписана и споља и изнутра, и запечаћена са седам печата.

Сричу комшије моје и не могу име да ми срекну.

Комшије моје, како ћете онда прочитати име Господа, који ме од блата испере, кад моје име не можете да срекнете?

Твоја сма књига, Господе, Царе мој, Твоје сам писмо и споља и изнутра. Само свет ме замрља својом неписменом руком, те постах нејасан и нечитљив.

Твоја сма књига, Господе, Царе мој, и Твоји су печати, којима си ме запечатио као светињу своју.

Под сваким печатом скрива се по један дар Духа Светога, по један дар бесмртног живота Небеске Триаде. Ко ће отпечатити оно, што је Бог запечатио, - ко може други осим Бога јединог?

Говоре ми комшије моје: ти си књига света, и сав си исписан руком света, и сви дарови у теби дарови су света?

Тако ме читају неписмети, и ја осећам, да ми не знају имена.

Заиста, свет је много исписао незграпном руком по срцу моме. Многе и нетражене дарове утрпао је свет у срце моје.

Но гле, и кад избришем све писање светско из срца мога, избацим све дарове светске из срца мога, не избацујем срце своје из себе, и не остављам га празним.

И гле, кад избришем све писање света по уму моме, и све дарове светске избацим из ума мога, не избацујем свој ум из мене, нити га остављам празним.

И знам, да је по телу моме писао дух мој, и по духу моме тело моје. Гле, кад избришем све писање духа по телу моме, и тела мога по духу моме, ипак не остајем књига неисписана.

Кад избацим сав свет из себе, опет видим у себи књигу запечаћену са седам печата. То је Твоја књига, Господе. То је писање Господа мога. Ко може отпечатити књигу Божју осим Бога јединог?

Ко Тебе призна за Оца, признајеш и Ти њега за сина, и сину отвараш књигу и читаш тајне. Печат по печат ломиш, и читаш му тајне.

Узалуд ме читају људи, неће ме прочитати. Прочитаће само оно, што је свет написао по мени и у мени. Но очи њихове не могу читати под печатима.

Нема много речи у тој књизи, но свака реч је ко пламен оштра, и као бесмртност дуга, а слађа је од свих сласти овога света.

Седам речи, - седам духова и седам живота, три горња и три доња, везани у средини нераздвојно у један неумирући пламен.

Света мужанственост неба и девичанска женственост земље, опасан непорочним појасом, окићеним са седам звезда.

Но ко сме просипати бисере пред оне, који се хране трулим јабукама? Ко сме читати тајне Твоје онима, који су писмени само за дебела слова света?

Невидљива рука стара се, да пише свуда по свету, но свет се отима и мучи да пише својом мртвом руком - мртва слова.

Господе Свемилосни, погледај у оне, који гледају у Тебе, и управи руку њихову, да кад пишу по себи пишу Твоје име и споља и изнутра.

Свемудри Боже мој, управи очи избраних Твојих у печате књиге Твоје, да с молитвом чекају и с разумевањем читају, кад Ти будеш нечујно и лагано ломио печате тајни!

НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ - МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ, 61

Топе се снегови на планини, кад сунце обасја, и потоци се сливају, да оперу земљу. Које ће сунце отопити снег с врхова ваше душе, синови људски, и опрати земљу вашу?

Као љути мраз тако је стегнута душа ваша од греха. Као лањски снег, на који пада нови снег, тако непомичан лежи ваш лањски и преклањски грех, постеља греху данашњем и сутрашњем.

Не би имали греха, да немате грешности; грешне воље да немате, не би греха имали. Не би се задржавао снег на планини, кад би земља била топла; кад би топла земља била и кад би се хладна магла, што крије сунце, уклонила, не би се задржавао снег ни на планини ни у долини.

Хладна почва и хладна магла између вас и сунца вашег, гомилају снег на снег, и лед на лед.

Ко ће отпустити грехе ваше, и замрзлост вашу ко ће откравити?

Залуду ви сами себи опраштате грехе. Опраштањем својих грехова ви од снега правите лед, још глађу постељу за нови снег.

Светлост тросунчаног Божанства једина може отпустити грехе ваше, као што сунце једино може отопити снег на планини, отопити снег и лед, и измамити цвеће из црне земље.

Опраштају ти се греси, устани! Човече, познајеш ли онога, ко има власт, да те поздрави овим слатким речима? Кунем ти се, нећеш га наћи ни срести на земљи, ма сву земљу унакрст разорио. Јер он од земље није, и земља га не храни.

То је небесни човек, спаситељ душе твоје, далеко од онога, ко сам себи грехе опрашта, а близу, врло близу онога, ко омрзне грехе своје и завапије небу, да их истреби.

Његов ум је чистији од сунца, и реч је његова врелија од сунца. Те топи снег са душе човекове, и измамљује цвеће да расте. Све наслагане спратове снега и леда може он отопити, и сву земљу опрати. Њега призови из дна душе своје, и доћи ће.

Кад он викне: опраштају ти се греси, - душа твоја, сада укочена под теретом греха, постаће лака и покретна, и нестаће раслабљености тела твога.

Греси душе ране су душе. Како ће бити тело здраво у рањаве душе?

Безумник говори: гле мог суседа, окорелог грешника, како му тело цвета здрављем! Заиста грех душе не штети тело, говори безумник.

Очекај, безумниче, очекај још мало, док гној душе не пробије кроз тело. Тада ћеш закључати уста своја и бежати од греха као што бежиш од смрадне трулежи. Очекај док црв не разједе јабуку изнутра, и ожалостићеш се од њене спољашње увелости и бледила.

Тада ћеш и ти стати с губавима украј друма и самртнички викати: Сине Божји, помилуј ме!

И тада ћеш чути - и разумети спасоносне речи: опраштају ти се греси, иди с миром!

ГОВОРИМО СА ЖИВИМА И МРТВИМА - Божидар Ковачевић

Да се може говорити са живима, томе се нико не чуди. Да ли се може говорити са мртвима?

Може!

Ја узмем књигу у руке. Њу је написао неки човек који је, можда, врло далеко. Можда чак у Америци. Можда је и умро човек који је то написао. Отварам књигу, и тај ми човек прича. Песник отвара своју душу и говори шта је осетио кад је видео мајку расплакану над погинулим сином, - шта му је било у срцу кад је победа поносно ишла кроз наша села, и преко наших њива и планина, чиме се заносио кад је разговарао с девојком коју воли. Он ми говори шта мисли мајка  над колевком свога детета. Ако је то заиста добар песник, онда ми око зацакли весељем, или, можда, крадом бришем сузе.

Читам приповетку. Писац ми описује људе. Описује људе добра срца који воле свет око себе. Описује људе који другима помажу. Људе који дају и свој живот за другога, за угрожену домовину и слободу своју и туђу, који се боре за победу правде и истине, боре се за лепоту и доброту. Писац ми доводи пред очи и људе који живе само са себе, који би цео свет упропастили само да њима буде добро. Преда мном пролазе људи и жене, стари и млади. Они живе, боре се, сваки на свој начин. Ја их гледам и просуђујем да ли је на свету више зла или добра, да ли је живот ружан или леп. Гледам те људе и одлучујем како бих ја сам живео да мени и другима око мене буде добро. Одлучујем се и постајем бољи човек, душа ми се пуни племенитим мислима.

Прекидам разговор са приповедачем. Узимам другу књигу и разговарам са учењаком. Неки професор универзитета или други врло паметан човек разлаже ми своје мисли, тумачи ми живот и рад. Говори полагано. Како год хоћу. Говори ми о томе како је постала Земља, о томе како је постао човек, прича ми какве изгледају земље и градови, где се како живи, прича ми о здрављу, тумачи ми како људи живе међу собом. Ја разговарам са ученим човеком, учим и постајем паметнији.

Некад ћу узети књигу у којој су написане песме за певање. Гледам, читам и одмах певам песму коју још нико није чуо у моме граду.

У мојој кући, у мојој соби имам књижницу. Ту сам скупио срце и ум добрих и племенитих људи. Окупили су се ближи и далеки, и живи и мртви. Стрпљиво стоји скупина учених људи и једва чека да са мном разговара. Ја ступам у разговор с којим хоћу. Говорим с њим колико хоћу. Кад желим да сам у друштву најбољих људи, онда се затварам у своју собу, у царство изабраних, у царство књига.

Истина је, има књига које не ваљају, које трују душу. Има људи који хоће књигом да заведу, залуде, да покваре свет. Лако је то мени. Чуо сам за њих. Ја им забраним да се друже са мном. Ја их протерам из куће. - Нећу да имам с њима посла. Ја бирам друштво.

Ето, слово је изум људски. Давно је неком дошла на памет мисао коју је хтео сачувати да се не изгуби. Много се људи трудило око тога док су успели да мисао вежу за папир да им не утече. Да се сачува за унуке и праунуке. Људи су измислили слово и њим чувају ведрину и доброту, истину и правду. Словом је преносе на хиљаде људи, словом ће она живети кроз векове.

Наш народ је извојевао слободу. Наш народ је победио слово и књигу. Отворио му се поглед у читав свет, у прошлост, у будућност. Није књига само за богате грађане. Учени и племенити људи долазе и у наша села. Нашем сваком човеку данас служе хиљаде песника, књижевника, учењака...

Право је нашег народа да ступи у друштво најбољих и најплеменитијих.

(Из књиге ''О писању, о књигама и још неким стварима'')

КАКО СУ СЕ У СТАРА ВРЕМЕНА ПИСАЛЕ КЊИГЕ - Божидар Ковачевић

Данас је лако набавити књигу. Свака штампарија може једну исту књигу да наштампа у неколико хиљада примерака. Али некада, пре проналаска штампе, књиге су се писале руком, испрва на зечијој или овчијој кожи, а касније и на хартији. Разумљиво је што је књига била скупа или ретка, јер је писару често требало по неколико месеци или година да је испише у једном једином примерку.

Далеко би нас одвело кад би почели причати како су се књиге писале код старих Грка и Римљана. Биће довољно ако испричамо како се то радило код нас, од 9 века нове ере.

Књигописац старих времена морао би прво добро састругати, уштавити и изглачати зечијих, а по невољи и овчијих кожица онолико колико му треба за књигу, па кад би кожице добро утањио и изгладио да постану налик на подебелу хартију, он би их обрезао у листове и премазивао соком из биљака да приме и не разливају мастило. Кад би се затим осушили листови, он би онда по њима пажљиво и лагано почео писати крупним, данас бисмо рекли - штампаним словима. А да му слова не би испадала криво, он је претходно сваки табак помоћу равне дашчице, која му је служила место лењира, ишпартао једним металним танким прутићем налик на подебљу иглу за плетење чарапа. Тако су се на кожи јављале утиснуте пруге као неке линије по којима је он писао.

Али писар старих времена морао је да прави мастило. Справљао га је обично од чађи или од шишарке, мешајући у мастило смолу с неких врста дрвећа, од чега је добијао јако и трајно црнило, које ни после неколико векова није бледело. Поред тога обичног црног мастила, он је за прва, почетна слова одељака или реченица употребљавао црвено мастило, а ако је хтео да нарочито лепо украси своју књигу, он је око тих почетних слова радио врло лепе шаре, не само у црвеној боји него и у зеленој, плавој или златној. За та мастила он је употребљавао или биљни сок или разне хемијске творевине: цинобер за црвену боју, а бронзу за зелену, па чак и право злато.

Књигописац старих времена морао је да приправи и пера за писање. Обично је узимао гушчије перо и зарезивао га, али кад је могао, радо се служио перима и лабудовим или орловским која су такође погодна за то.

Кад је, дакле, прикупио кожице више зечева и са читавог стада оваца, начинио мастило и зарезао перо, он је онда однекуд, обично из каквог манастира, узимао књигу и преписивао је, или ако је, поред вештине лепог писања, био још и нарочито учен, он је онда сам смишљао дело и стављао га на кожу.

Доцније, кад су Европљани дознали од Кинеза како се прави хартија, они су, наравно, кожу заменили хартијом. Али производња хартије била је ручна и врло скупа, а негде непозната, тако да се у многим крајевима, па и у нашој земљи, кожа неко време употребљавала још дуго упоредо са хартијом.

У париској Народној библиотеци налази се један драгоцен стари наш рукопис: Живот Стевана Немање, који је написао Стеван Првовенчани. Непознати књигописац, који га је преписивао, употребио је пергамент тј. прерађену кожу. Тај пергамент на неким местима има рупице, па богме и рупе. Мислите да су те рупе продеротине које су се појавиле у хартији током векова? Не! Оне су постале још кад се правио пергамент. Али писар такве табаке са рупама није бацио, јер је пергамент био скуп и редак. Он би просто приликом писања прескочио рупу кад би дошао до ње и продужио да исписује слова.

Када би табаци били исписани, књига је повезивана. Један књиговезац из године 1300. записује на крају своје књиге: ''Бог да прости Драганову матер, јер ми испреде конце књигама''. Јест, и за то се књиговезац морао друкчије старати него данас; морао је поручити конце за прошивање табака, па затим истесати и истањити дашчице место данашњег картона, па онда опет стругати, штавити, глачати и бојити кожу у коју ће увити дашчице и тако најзад доћи до корица за своју књигу. Није онда чудо што на завршетку старих књига налазите овакве записе: ''Пије хартија чрнило (мастило); осухоше хартије од ветра, тере се зло пишу''.

А да су прилике за писање књига биле тешке, нарочито у турска времена, можемо се сами досетити, али нам и записи о томе казују. Један књигописац је писао ''у тамници седећи, гладан и жедан и зиман и велма невољан'', а други је писао ''без места, в чуждих (туђих) домех из чуждих књиг''.

Због свега тога књиге су биле скупе и ретке, али су их наши преци куповали кад су год могли, јер су знали њихову вредност. По старим записима види се да су за књиге често давани велики новци, а многе књиге су откупљиване од Турака који би их продавали после пљачке или разорења каквог манастира. Митрополит рашки Григорије записао је на једној књизи: ''Обретох (нађох) сију (ову) књигу у селу Коњичу пошто Турци Студеницу разорише.. и узех је к себи''.

Најлепша наша стара књига руком писана је Мирослављево јеванђеље. Писала су је два књигописца, за кнеза хумског (Хум - данашња Херцеговина) Мирослава, брата Стевана Немање, у 12 веку. Једном од њих познато је име; звао се Григорије. Ова књига је ремек дело писарске и илустраторске вештине и доказује да је писање књига пре светог Саве код нас било на високом ступњу. Ова се књига данас чува у Београду, у Уметничком музеју, као један од најлепших споменика југословенске културе средњег века.

ДИОБА ВИЈЕКОВА - Драган Лакићевић

Дијелио Бог вијекове.

Сједи на престолу, а окупили се пред њим свеци и апостоли.

Бог, као Бог, даје једноме ово, другоме оно, а Ђаво, типатник, снуждио се у прикрајку, све то слуша, па ће на крају:

-Господе, шта ћеш мени дати?

Господ стане, замисли се, па каже:

-Теби... Теби ево двадесети вијек.

''МЛАДИЋ'' - Ф. М. ДОСТОЈЕВСКИ

(одломци)

...Сунце је залазило тако црвено, небо је било тако хладно, и оштар ветар, баш као и данас, дизао је прашину. Најзад се сасвим смркло; стадох пред икону и почех да се молим богу, али брзо, журио сам се: зграбих завежљај и на прстима пођох низа степенице које су шкрипале, у ужасном страху да ме из кухиње не чује Агафија. Врата су била закључана, отворих врата и, наједаред - преда мном се зацрне тамна ноћ као бескрајна, опасна неизвесност, а ветра замало што ми не збаци капу. Изашао сам на улицу; на другој страни тротоара разлегало се промукло дерање једног пијаног пролазника који је псовао; ја мало постајах, погледах и тихо се вратих, тихо се попех горе, тихо се свукох, развезах завежљај и легох ничице, без суза и без мисли, и ето од тога тренутка сам почео да мислим, Андреју Петровичу! Ето од тог тренутка, кад сам постао свестан да сам поврх тога што сам лакеј још и кукавица, почело је моје право, моје истинско душевно развиће!...

...Чај нам је врло добро дошао, и чај је уопште најнеопходнија руска ствар, и то баш у свим катастрофама и несрећама, нарочито кад су ужасне, изненадне и необичне; чак и мајка је попила две шоље, наравно после много молби и готово силом...

-Па шта да се ради?

-Ах, боже мој, не хитај толико: све то није тако блиско. Уопште, најбоље је нерадити ништа, бар је човеку мирна савест да ни у чем није учествовао.

-Ех, доста, говорите стварно. Хоћу да знам шта имам да радим и како треба да живим!

-Шта имаш да радиш, драги мој? Буди честит, не лажи, не пожели туђе, једном речи: прочитај десет божјих заповести - тамо је све написано за вечита времена.

-Доста, доста, све је тако старо, и уз то само речи; а потребан су дела.

Па, ако те баш толико притискује досада, потруди се да заволиш кога или што, или чак да се вежеш за било што.

-Ви се само подсмевате! И најзад, шта да урадим ја сам с тих ваших десет заповести?

-Испуњавај их, без обзира на сва твоја питања и сумње, па ћеш бити велик човек.

-За кога нико не зна.

-Нема ништа тајно што не би постало јавно.

-Ви се одиста подсмевате!

-А ако баш толико узимаш к срцу, онда, најбоље, гледај да се специјализујеш, лати се грађевинарства или адвокатуре, па ћеш се тада умирити, забавивши се правим и озбиљним послом, и заборавићеш ситнице...

-Драги пријатељу, сети се да је ћутање добро, безопасно и лепо.

-Лепо?

-Наравно. Ћутање је увек лепо, и онај ко ћути увек је лепши од онога који говори...

-Драги мој - рекао ми је једанпут, не код куће, него на улици, после једног дужег разговора; ја сам га пратио. - Драги мој, волети људе такви какви су, то је немогуће. А ипак се мора. И зато, кад им чиниш добро, стегни срце, запуши нос и затвори очи (ово последње је неопходно). Подноси зло од њих, не љути се на њих ако можеш, ''сети се да си и ти човек''. Наравно, мораш с њима бити строг, ако ти је дато да будеш иоле паметнији од осредњег. Људи су по природи својој ниски и спремни су да воле из страха; не дај се таквој љубави, и не престани да презиреш. Негде у корану Алах наређује пророку да на ''непокорне'' гледа као на мишеве, да им чини добро и да прође мимо. Ово је мало гордо, али тачно. Научи да људе презиреш чак и кад су добри, јер су тада најчешће рђави. О, драги мој, то сам ти рекао судећи по себи! Ко иоле није глуп, тај не може да живи а да себе не презире, био честит или не био, свеједно. Љубити ближњег свога, а не презирати га - то није могуће. По мом мишљењу, човек је рођен са физичком немогућношћу да воли ближњега свога. Ту је нека грешка у речима још од почетка, и ''љубав према човечанству'' треба схватити једино као љубав према ономе човечанству које си сам створио у својој души; другим речима, сам себе си створио, те и љубав према себи самом - и кога, према томе, никад неће ни бити у ствари...


-Драги мој, треба човек да уме да подноси ситне несреће у животу - промрља уз осмех Версилов - без несреће не вреди живети...


-...Једна паметна жена рекла ми је једанпут да немам право да судим другима зато што ''не умем да патим''; да би човек могао да суди другим људима, потребно је да патњом заслужи право да буде судија. Мало је бомбасто, али што се тиче мене можда је и тачно, тако да сам се радо покорио томе мишљењу...


...Догађаји су налетали као ветар и моје мисли су се ковитлале у глави као суво јесење лишће. И пошто сам сав био састављен из туђих мисли, одакле сам могао узети своје кад су ми биле потребне за самосталне одлуке? А нисам имао кога да руководи мноме... 


...Сваки човек, ма ко био, сигурно има неку успомену на било какав догађај који му се десио и који сматра или је склон да сматра нечим фантастичним, необичним, изванредним, готово као чудо, било да је то сан или сусрет, слутња, предосећање, или ма шта у том смислу...


...Чини ми се да је, кад се човек смеје, у већини случајева гадно гледати га. Најчешће се у људском смеху испољава нешто просто, нешто што унижава човека који се смеје, иако онај који се смеје сам готово никад не зна за утисак који изазива. Исто тако не зна, као што уопште нико не зна, какво му је лице кад спава. Некима је лице и у сну паметно, а другима, чак и паметнима, у сну лице постаје врло глупо и зато смешно... Има људи које смех потпуно одаје, и наједанпут можете да га упознате до сржи. А и неоспорно паметан смех неки пут постаје одвратан. За смех је, пре свега, потребна искреност, а зар има искрености код људи? За смех је потребна незлобивост, а људи се најчешће смеју пакосно. Искрен и незлобив смех значи веселост, а зар има код људи у данашње време веселости и умеју ли људи да буду весели?... Веселост човека је најдивнија црта његова, која га највише одаје... Само човек врло високог и врло срећног развитка уме да буде весео и да зарази и друге, то јест неодољиво и добродушно весео. Не говорим о његовом умном развитку, него о карактеру, о целом човеку. На тај начин, ако желите да прозрете човека и да упознате његову душу, не посматрајте како ћути или како говори, или како плаче, или чак како се узбуђује паметним идејама, него боље да погледате кад се смеје. Ако се добро смеје, знајте да је добар човек. При том посматрајте све нијансе...


...Ја зато добро знам да је смех најсигурнија проба душе. Погледајте дете: једино деца умеју да се добро смеју до савршенства... 


...Пријатељу, шта је свет! - узвикну он с дубоким осећањем. - Зар није само сан? Узми зрно песка и посеј га на камен; кад то твоје зрно песка никне на камену, тада ће се остварити и твој сан у свету - тако се код нас говори...


...Само, временом се туга измеша са радошћу и претвори се у светло осећање. Тако вам је то у свету: свака је душа изложена искушењу и има да нађе утеху... И још нешто: кад пожелиш да учиниш неко добро, учини бога ради, а не користи ради. Држи се чврсто онога што радиш, и не подај се малодушности; а ради постепено, не жури и не пренагли; ето то је све што ти треба. И још ово: научи се да се молиш сваког дана и неизоставно. Ја то тек онако, можда ћеш се сетити , једног дана...


...човек је тако сложена машина, да га у извесним случајевима никако није могуће разумети, нарочито ако је тај човек - жена... 


...Данас нико више не мари за опште принципе; у данашње доба нема општих принципа, постоје само појединачни случајеви...


...Глупост и дрскост, кад се сложе, велика су снага...


...Има, драги мој, болних успомена, које причињавају истински бол; њих има готово сваки човек, само их људи заборављају; али се дешава да их се наједанпут сете, макар само у јеној јединој црти, и после не могу да је се ослободе...

НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ - МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ, 95

У долини плачевној оживео си мртве кости, Сине Божански.

Нека се радује пророк, јер си обистинио речи његове.

Сва снага, и лепота, и мудрост, за којом цело човечанство од почетка жуди у Теби је, СВЕЧОВЕЧЕ.

Сва храна живота, и све пиће живота којом живи живе од краја до краја времена, у Теби је, СВЕЧОВЕЧЕ.

Кроз Тебе се Тросунчани зрак усудио бацити се у таму смртну и сен небића. Милост је била у томе зраку, и као и свака милостиња злоупотребљена. Зато се Зрак повукао, и тама смртна и сен небића преовладала је.

Сада си дошао с новим Зраком, и новом милошћу. И они, који Те примише, засијаше као новозапаљена сунца.

А који Те не примише, осташе и надаље мртве кости у долини.

Отворио си хлебарницу за гладне и пивницу за жедне, и призиваш све гладне и жедне, да једу и пију и живи буду.

Ко жели живота, животом се мора хранити. Ко се смрти преда, смрћу се храни, и нема га међу живима.

Донесе нам Бога у долу мучевну; донесе нам Бога, не као слику да Га покажеш - играње слика поједе нам душу - него као хлеб, да га једемо и оживимо. Сликама се хранисмо и помресмо. Заиста, све ствари, што смртни једу и пију, слике су, које не хране и не поје и не дају живота, ако Бог у њих не уђе.

Нека душа моја једе Бога, и венчаће се вечним животом.

Нека ум мој једе Бога, и венчаће се вечном мудрошћу.

Нека срце моје једе Бога, и венчаће се вечном радошћу.

Нека тело моје једе Бога, и васкрснуће из мртвих.

Нека сви људи једу Бога, и вратиће се дому, вратиће се у СВЕЧОВЕКА.

Твога гроба нема међу нама. Земља држи само земљу. Гробови се сахрањују у гробове и остају у њима.

Царевићу Свете Триаде и царе свих бића, која су од Твоје речи продихала и прогледала, нахрани ме Твојим хлебом, и напој ме Твојим пићем.

Да не иструне тело моје, и душа моја да се не бије по Аду као бестелесна сен, испуњена лудим сећањима, испуњена телесним жељама, испуњена страхом и страшилним сликама.

Да не изгубим, Господе, оба тела: земаљско, које је ближе пропасти од јесење траве и небеско, које је дух одоцнио да изатка и спреми за вечност.

Да не изгубим, Господе, оба духа: земаљски, који се обрекао на смрт венчањем са земљом, и небески, кога нисам примао у себе да унесе своју вечност у мене.

Да не изгубим, Господе, оба живота: земаљски, који се чини животом, и небески, који јесте живот.

Приђи ми ближе, и још ближе Небесни Хлебу, и немој се бранити од мојих уста.

Приђи ми ближе, и још ближе, Небесно Пиће, и немој се измицати од мојих усана.

Тројице Пресвета, спусти Твој жижак у моју ноћ и поплаши странца који ме заклања од Тебе.