Да се може говорити са живима, томе се нико не чуди. Да ли се може говорити са мртвима?
Може!
Ја узмем књигу у руке. Њу је написао неки човек који је, можда, врло далеко. Можда чак у Америци. Можда је и умро човек који је то написао. Отварам књигу, и тај ми човек прича. Песник отвара своју душу и говори шта је осетио кад је видео мајку расплакану над погинулим сином, - шта му је било у срцу кад је победа поносно ишла кроз наша села, и преко наших њива и планина, чиме се заносио кад је разговарао с девојком коју воли. Он ми говори шта мисли мајка над колевком свога детета. Ако је то заиста добар песник, онда ми око зацакли весељем, или, можда, крадом бришем сузе.
Читам приповетку. Писац ми описује људе. Описује људе добра срца који воле свет око себе. Описује људе који другима помажу. Људе који дају и свој живот за другога, за угрожену домовину и слободу своју и туђу, који се боре за победу правде и истине, боре се за лепоту и доброту. Писац ми доводи пред очи и људе који живе само са себе, који би цео свет упропастили само да њима буде добро. Преда мном пролазе људи и жене, стари и млади. Они живе, боре се, сваки на свој начин. Ја их гледам и просуђујем да ли је на свету више зла или добра, да ли је живот ружан или леп. Гледам те људе и одлучујем како бих ја сам живео да мени и другима око мене буде добро. Одлучујем се и постајем бољи човек, душа ми се пуни племенитим мислима.
Прекидам разговор са приповедачем. Узимам другу књигу и разговарам са учењаком. Неки професор универзитета или други врло паметан човек разлаже ми своје мисли, тумачи ми живот и рад. Говори полагано. Како год хоћу. Говори ми о томе како је постала Земља, о томе како је постао човек, прича ми какве изгледају земље и градови, где се како живи, прича ми о здрављу, тумачи ми како људи живе међу собом. Ја разговарам са ученим човеком, учим и постајем паметнији.
Некад ћу узети књигу у којој су написане песме за певање. Гледам, читам и одмах певам песму коју још нико није чуо у моме граду.
У мојој кући, у мојој соби имам књижницу. Ту сам скупио срце и ум добрих и племенитих људи. Окупили су се ближи и далеки, и живи и мртви. Стрпљиво стоји скупина учених људи и једва чека да са мном разговара. Ја ступам у разговор с којим хоћу. Говорим с њим колико хоћу. Кад желим да сам у друштву најбољих људи, онда се затварам у своју собу, у царство изабраних, у царство књига.
Истина је, има књига које не ваљају, које трују душу. Има људи који хоће књигом да заведу, залуде, да покваре свет. Лако је то мени. Чуо сам за њих. Ја им забраним да се друже са мном. Ја их протерам из куће. - Нећу да имам с њима посла. Ја бирам друштво.
Ето, слово је изум људски. Давно је неком дошла на памет мисао коју је хтео сачувати да се не изгуби. Много се људи трудило око тога док су успели да мисао вежу за папир да им не утече. Да се сачува за унуке и праунуке. Људи су измислили слово и њим чувају ведрину и доброту, истину и правду. Словом је преносе на хиљаде људи, словом ће она живети кроз векове.
Наш народ је извојевао слободу. Наш народ је победио слово и књигу. Отворио му се поглед у читав свет, у прошлост, у будућност. Није књига само за богате грађане. Учени и племенити људи долазе и у наша села. Нашем сваком човеку данас служе хиљаде песника, књижевника, учењака...
Право је нашег народа да ступи у друштво најбољих и најплеменитијих.
(Из књиге ''О писању, о књигама и још неким стварима'')
Нема коментара:
Постави коментар