ГОВОРИМО СА ЖИВИМА И МРТВИМА - Божидар Ковачевић

Да се може говорити са живима, томе се нико не чуди. Да ли се може говорити са мртвима?

Може!

Ја узмем књигу у руке. Њу је написао неки човек који је, можда, врло далеко. Можда чак у Америци. Можда је и умро човек који је то написао. Отварам књигу, и тај ми човек прича. Песник отвара своју душу и говори шта је осетио кад је видео мајку расплакану над погинулим сином, - шта му је било у срцу кад је победа поносно ишла кроз наша села, и преко наших њива и планина, чиме се заносио кад је разговарао с девојком коју воли. Он ми говори шта мисли мајка  над колевком свога детета. Ако је то заиста добар песник, онда ми око зацакли весељем, или, можда, крадом бришем сузе.

Читам приповетку. Писац ми описује људе. Описује људе добра срца који воле свет око себе. Описује људе који другима помажу. Људе који дају и свој живот за другога, за угрожену домовину и слободу своју и туђу, који се боре за победу правде и истине, боре се за лепоту и доброту. Писац ми доводи пред очи и људе који живе само са себе, који би цео свет упропастили само да њима буде добро. Преда мном пролазе људи и жене, стари и млади. Они живе, боре се, сваки на свој начин. Ја их гледам и просуђујем да ли је на свету више зла или добра, да ли је живот ружан или леп. Гледам те људе и одлучујем како бих ја сам живео да мени и другима око мене буде добро. Одлучујем се и постајем бољи човек, душа ми се пуни племенитим мислима.

Прекидам разговор са приповедачем. Узимам другу књигу и разговарам са учењаком. Неки професор универзитета или други врло паметан човек разлаже ми своје мисли, тумачи ми живот и рад. Говори полагано. Како год хоћу. Говори ми о томе како је постала Земља, о томе како је постао човек, прича ми какве изгледају земље и градови, где се како живи, прича ми о здрављу, тумачи ми како људи живе међу собом. Ја разговарам са ученим човеком, учим и постајем паметнији.

Некад ћу узети књигу у којој су написане песме за певање. Гледам, читам и одмах певам песму коју још нико није чуо у моме граду.

У мојој кући, у мојој соби имам књижницу. Ту сам скупио срце и ум добрих и племенитих људи. Окупили су се ближи и далеки, и живи и мртви. Стрпљиво стоји скупина учених људи и једва чека да са мном разговара. Ја ступам у разговор с којим хоћу. Говорим с њим колико хоћу. Кад желим да сам у друштву најбољих људи, онда се затварам у своју собу, у царство изабраних, у царство књига.

Истина је, има књига које не ваљају, које трују душу. Има људи који хоће књигом да заведу, залуде, да покваре свет. Лако је то мени. Чуо сам за њих. Ја им забраним да се друже са мном. Ја их протерам из куће. - Нећу да имам с њима посла. Ја бирам друштво.

Ето, слово је изум људски. Давно је неком дошла на памет мисао коју је хтео сачувати да се не изгуби. Много се људи трудило око тога док су успели да мисао вежу за папир да им не утече. Да се сачува за унуке и праунуке. Људи су измислили слово и њим чувају ведрину и доброту, истину и правду. Словом је преносе на хиљаде људи, словом ће она живети кроз векове.

Наш народ је извојевао слободу. Наш народ је победио слово и књигу. Отворио му се поглед у читав свет, у прошлост, у будућност. Није књига само за богате грађане. Учени и племенити људи долазе и у наша села. Нашем сваком човеку данас служе хиљаде песника, књижевника, учењака...

Право је нашег народа да ступи у друштво најбољих и најплеменитијих.

(Из књиге ''О писању, о књигама и још неким стварима'')

КАКО СУ СЕ У СТАРА ВРЕМЕНА ПИСАЛЕ КЊИГЕ - Божидар Ковачевић

Данас је лако набавити књигу. Свака штампарија може једну исту књигу да наштампа у неколико хиљада примерака. Али некада, пре проналаска штампе, књиге су се писале руком, испрва на зечијој или овчијој кожи, а касније и на хартији. Разумљиво је што је књига била скупа или ретка, јер је писару често требало по неколико месеци или година да је испише у једном једином примерку.

Далеко би нас одвело кад би почели причати како су се књиге писале код старих Грка и Римљана. Биће довољно ако испричамо како се то радило код нас, од 9 века нове ере.

Књигописац старих времена морао би прво добро састругати, уштавити и изглачати зечијих, а по невољи и овчијих кожица онолико колико му треба за књигу, па кад би кожице добро утањио и изгладио да постану налик на подебелу хартију, он би их обрезао у листове и премазивао соком из биљака да приме и не разливају мастило. Кад би се затим осушили листови, он би онда по њима пажљиво и лагано почео писати крупним, данас бисмо рекли - штампаним словима. А да му слова не би испадала криво, он је претходно сваки табак помоћу равне дашчице, која му је служила место лењира, ишпартао једним металним танким прутићем налик на подебљу иглу за плетење чарапа. Тако су се на кожи јављале утиснуте пруге као неке линије по којима је он писао.

Али писар старих времена морао је да прави мастило. Справљао га је обично од чађи или од шишарке, мешајући у мастило смолу с неких врста дрвећа, од чега је добијао јако и трајно црнило, које ни после неколико векова није бледело. Поред тога обичног црног мастила, он је за прва, почетна слова одељака или реченица употребљавао црвено мастило, а ако је хтео да нарочито лепо украси своју књигу, он је око тих почетних слова радио врло лепе шаре, не само у црвеној боји него и у зеленој, плавој или златној. За та мастила он је употребљавао или биљни сок или разне хемијске творевине: цинобер за црвену боју, а бронзу за зелену, па чак и право злато.

Књигописац старих времена морао је да приправи и пера за писање. Обично је узимао гушчије перо и зарезивао га, али кад је могао, радо се служио перима и лабудовим или орловским која су такође погодна за то.

Кад је, дакле, прикупио кожице више зечева и са читавог стада оваца, начинио мастило и зарезао перо, он је онда однекуд, обично из каквог манастира, узимао књигу и преписивао је, или ако је, поред вештине лепог писања, био још и нарочито учен, он је онда сам смишљао дело и стављао га на кожу.

Доцније, кад су Европљани дознали од Кинеза како се прави хартија, они су, наравно, кожу заменили хартијом. Али производња хартије била је ручна и врло скупа, а негде непозната, тако да се у многим крајевима, па и у нашој земљи, кожа неко време употребљавала још дуго упоредо са хартијом.

У париској Народној библиотеци налази се један драгоцен стари наш рукопис: Живот Стевана Немање, који је написао Стеван Првовенчани. Непознати књигописац, који га је преписивао, употребио је пергамент тј. прерађену кожу. Тај пергамент на неким местима има рупице, па богме и рупе. Мислите да су те рупе продеротине које су се појавиле у хартији током векова? Не! Оне су постале још кад се правио пергамент. Али писар такве табаке са рупама није бацио, јер је пергамент био скуп и редак. Он би просто приликом писања прескочио рупу кад би дошао до ње и продужио да исписује слова.

Када би табаци били исписани, књига је повезивана. Један књиговезац из године 1300. записује на крају своје књиге: ''Бог да прости Драганову матер, јер ми испреде конце књигама''. Јест, и за то се књиговезац морао друкчије старати него данас; морао је поручити конце за прошивање табака, па затим истесати и истањити дашчице место данашњег картона, па онда опет стругати, штавити, глачати и бојити кожу у коју ће увити дашчице и тако најзад доћи до корица за своју књигу. Није онда чудо што на завршетку старих књига налазите овакве записе: ''Пије хартија чрнило (мастило); осухоше хартије од ветра, тере се зло пишу''.

А да су прилике за писање књига биле тешке, нарочито у турска времена, можемо се сами досетити, али нам и записи о томе казују. Један књигописац је писао ''у тамници седећи, гладан и жедан и зиман и велма невољан'', а други је писао ''без места, в чуждих (туђих) домех из чуждих књиг''.

Због свега тога књиге су биле скупе и ретке, али су их наши преци куповали кад су год могли, јер су знали њихову вредност. По старим записима види се да су за књиге често давани велики новци, а многе књиге су откупљиване од Турака који би их продавали после пљачке или разорења каквог манастира. Митрополит рашки Григорије записао је на једној књизи: ''Обретох (нађох) сију (ову) књигу у селу Коњичу пошто Турци Студеницу разорише.. и узех је к себи''.

Најлепша наша стара књига руком писана је Мирослављево јеванђеље. Писала су је два књигописца, за кнеза хумског (Хум - данашња Херцеговина) Мирослава, брата Стевана Немање, у 12 веку. Једном од њих познато је име; звао се Григорије. Ова књига је ремек дело писарске и илустраторске вештине и доказује да је писање књига пре светог Саве код нас било на високом ступњу. Ова се књига данас чува у Београду, у Уметничком музеју, као један од најлепших споменика југословенске културе средњег века.

ДИОБА ВИЈЕКОВА - Драган Лакићевић

Дијелио Бог вијекове.

Сједи на престолу, а окупили се пред њим свеци и апостоли.

Бог, као Бог, даје једноме ово, другоме оно, а Ђаво, типатник, снуждио се у прикрајку, све то слуша, па ће на крају:

-Господе, шта ћеш мени дати?

Господ стане, замисли се, па каже:

-Теби... Теби ево двадесети вијек.

''МЛАДИЋ'' - Ф. М. ДОСТОЈЕВСКИ

(одломци)

...Сунце је залазило тако црвено, небо је било тако хладно, и оштар ветар, баш као и данас, дизао је прашину. Најзад се сасвим смркло; стадох пред икону и почех да се молим богу, али брзо, журио сам се: зграбих завежљај и на прстима пођох низа степенице које су шкрипале, у ужасном страху да ме из кухиње не чује Агафија. Врата су била закључана, отворих врата и, наједаред - преда мном се зацрне тамна ноћ као бескрајна, опасна неизвесност, а ветра замало што ми не збаци капу. Изашао сам на улицу; на другој страни тротоара разлегало се промукло дерање једног пијаног пролазника који је псовао; ја мало постајах, погледах и тихо се вратих, тихо се попех горе, тихо се свукох, развезах завежљај и легох ничице, без суза и без мисли, и ето од тога тренутка сам почео да мислим, Андреју Петровичу! Ето од тог тренутка, кад сам постао свестан да сам поврх тога што сам лакеј још и кукавица, почело је моје право, моје истинско душевно развиће!...

...Чај нам је врло добро дошао, и чај је уопште најнеопходнија руска ствар, и то баш у свим катастрофама и несрећама, нарочито кад су ужасне, изненадне и необичне; чак и мајка је попила две шоље, наравно после много молби и готово силом...

-Па шта да се ради?

-Ах, боже мој, не хитај толико: све то није тако блиско. Уопште, најбоље је нерадити ништа, бар је човеку мирна савест да ни у чем није учествовао.

-Ех, доста, говорите стварно. Хоћу да знам шта имам да радим и како треба да живим!

-Шта имаш да радиш, драги мој? Буди честит, не лажи, не пожели туђе, једном речи: прочитај десет божјих заповести - тамо је све написано за вечита времена.

-Доста, доста, све је тако старо, и уз то само речи; а потребан су дела.

Па, ако те баш толико притискује досада, потруди се да заволиш кога или што, или чак да се вежеш за било што.

-Ви се само подсмевате! И најзад, шта да урадим ја сам с тих ваших десет заповести?

-Испуњавај их, без обзира на сва твоја питања и сумње, па ћеш бити велик човек.

-За кога нико не зна.

-Нема ништа тајно што не би постало јавно.

-Ви се одиста подсмевате!

-А ако баш толико узимаш к срцу, онда, најбоље, гледај да се специјализујеш, лати се грађевинарства или адвокатуре, па ћеш се тада умирити, забавивши се правим и озбиљним послом, и заборавићеш ситнице...

-Драги пријатељу, сети се да је ћутање добро, безопасно и лепо.

-Лепо?

-Наравно. Ћутање је увек лепо, и онај ко ћути увек је лепши од онога који говори...

-Драги мој - рекао ми је једанпут, не код куће, него на улици, после једног дужег разговора; ја сам га пратио. - Драги мој, волети људе такви какви су, то је немогуће. А ипак се мора. И зато, кад им чиниш добро, стегни срце, запуши нос и затвори очи (ово последње је неопходно). Подноси зло од њих, не љути се на њих ако можеш, ''сети се да си и ти човек''. Наравно, мораш с њима бити строг, ако ти је дато да будеш иоле паметнији од осредњег. Људи су по природи својој ниски и спремни су да воле из страха; не дај се таквој љубави, и не престани да презиреш. Негде у корану Алах наређује пророку да на ''непокорне'' гледа као на мишеве, да им чини добро и да прође мимо. Ово је мало гордо, али тачно. Научи да људе презиреш чак и кад су добри, јер су тада најчешће рђави. О, драги мој, то сам ти рекао судећи по себи! Ко иоле није глуп, тај не може да живи а да себе не презире, био честит или не био, свеједно. Љубити ближњег свога, а не презирати га - то није могуће. По мом мишљењу, човек је рођен са физичком немогућношћу да воли ближњега свога. Ту је нека грешка у речима још од почетка, и ''љубав према човечанству'' треба схватити једино као љубав према ономе човечанству које си сам створио у својој души; другим речима, сам себе си створио, те и љубав према себи самом - и кога, према томе, никад неће ни бити у ствари...


-Драги мој, треба човек да уме да подноси ситне несреће у животу - промрља уз осмех Версилов - без несреће не вреди живети...


-...Једна паметна жена рекла ми је једанпут да немам право да судим другима зато што ''не умем да патим''; да би човек могао да суди другим људима, потребно је да патњом заслужи право да буде судија. Мало је бомбасто, али што се тиче мене можда је и тачно, тако да сам се радо покорио томе мишљењу...


...Догађаји су налетали као ветар и моје мисли су се ковитлале у глави као суво јесење лишће. И пошто сам сав био састављен из туђих мисли, одакле сам могао узети своје кад су ми биле потребне за самосталне одлуке? А нисам имао кога да руководи мноме... 


...Сваки човек, ма ко био, сигурно има неку успомену на било какав догађај који му се десио и који сматра или је склон да сматра нечим фантастичним, необичним, изванредним, готово као чудо, било да је то сан или сусрет, слутња, предосећање, или ма шта у том смислу...


...Чини ми се да је, кад се човек смеје, у већини случајева гадно гледати га. Најчешће се у људском смеху испољава нешто просто, нешто што унижава човека који се смеје, иако онај који се смеје сам готово никад не зна за утисак који изазива. Исто тако не зна, као што уопште нико не зна, какво му је лице кад спава. Некима је лице и у сну паметно, а другима, чак и паметнима, у сну лице постаје врло глупо и зато смешно... Има људи које смех потпуно одаје, и наједанпут можете да га упознате до сржи. А и неоспорно паметан смех неки пут постаје одвратан. За смех је, пре свега, потребна искреност, а зар има искрености код људи? За смех је потребна незлобивост, а људи се најчешће смеју пакосно. Искрен и незлобив смех значи веселост, а зар има код људи у данашње време веселости и умеју ли људи да буду весели?... Веселост човека је најдивнија црта његова, која га највише одаје... Само човек врло високог и врло срећног развитка уме да буде весео и да зарази и друге, то јест неодољиво и добродушно весео. Не говорим о његовом умном развитку, него о карактеру, о целом човеку. На тај начин, ако желите да прозрете човека и да упознате његову душу, не посматрајте како ћути или како говори, или како плаче, или чак како се узбуђује паметним идејама, него боље да погледате кад се смеје. Ако се добро смеје, знајте да је добар човек. При том посматрајте све нијансе...


...Ја зато добро знам да је смех најсигурнија проба душе. Погледајте дете: једино деца умеју да се добро смеју до савршенства... 


...Пријатељу, шта је свет! - узвикну он с дубоким осећањем. - Зар није само сан? Узми зрно песка и посеј га на камен; кад то твоје зрно песка никне на камену, тада ће се остварити и твој сан у свету - тако се код нас говори...


...Само, временом се туга измеша са радошћу и претвори се у светло осећање. Тако вам је то у свету: свака је душа изложена искушењу и има да нађе утеху... И још нешто: кад пожелиш да учиниш неко добро, учини бога ради, а не користи ради. Држи се чврсто онога што радиш, и не подај се малодушности; а ради постепено, не жури и не пренагли; ето то је све што ти треба. И још ово: научи се да се молиш сваког дана и неизоставно. Ја то тек онако, можда ћеш се сетити , једног дана...


...човек је тако сложена машина, да га у извесним случајевима никако није могуће разумети, нарочито ако је тај човек - жена... 


...Данас нико више не мари за опште принципе; у данашње доба нема општих принципа, постоје само појединачни случајеви...


...Глупост и дрскост, кад се сложе, велика су снага...


...Има, драги мој, болних успомена, које причињавају истински бол; њих има готово сваки човек, само их људи заборављају; али се дешава да их се наједанпут сете, макар само у јеној јединој црти, и после не могу да је се ослободе...

НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ - МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ, 95

У долини плачевној оживео си мртве кости, Сине Божански.

Нека се радује пророк, јер си обистинио речи његове.

Сва снага, и лепота, и мудрост, за којом цело човечанство од почетка жуди у Теби је, СВЕЧОВЕЧЕ.

Сва храна живота, и све пиће живота којом живи живе од краја до краја времена, у Теби је, СВЕЧОВЕЧЕ.

Кроз Тебе се Тросунчани зрак усудио бацити се у таму смртну и сен небића. Милост је била у томе зраку, и као и свака милостиња злоупотребљена. Зато се Зрак повукао, и тама смртна и сен небића преовладала је.

Сада си дошао с новим Зраком, и новом милошћу. И они, који Те примише, засијаше као новозапаљена сунца.

А који Те не примише, осташе и надаље мртве кости у долини.

Отворио си хлебарницу за гладне и пивницу за жедне, и призиваш све гладне и жедне, да једу и пију и живи буду.

Ко жели живота, животом се мора хранити. Ко се смрти преда, смрћу се храни, и нема га међу живима.

Донесе нам Бога у долу мучевну; донесе нам Бога, не као слику да Га покажеш - играње слика поједе нам душу - него као хлеб, да га једемо и оживимо. Сликама се хранисмо и помресмо. Заиста, све ствари, што смртни једу и пију, слике су, које не хране и не поје и не дају живота, ако Бог у њих не уђе.

Нека душа моја једе Бога, и венчаће се вечним животом.

Нека ум мој једе Бога, и венчаће се вечном мудрошћу.

Нека срце моје једе Бога, и венчаће се вечном радошћу.

Нека тело моје једе Бога, и васкрснуће из мртвих.

Нека сви људи једу Бога, и вратиће се дому, вратиће се у СВЕЧОВЕКА.

Твога гроба нема међу нама. Земља држи само земљу. Гробови се сахрањују у гробове и остају у њима.

Царевићу Свете Триаде и царе свих бића, која су од Твоје речи продихала и прогледала, нахрани ме Твојим хлебом, и напој ме Твојим пићем.

Да не иструне тело моје, и душа моја да се не бије по Аду као бестелесна сен, испуњена лудим сећањима, испуњена телесним жељама, испуњена страхом и страшилним сликама.

Да не изгубим, Господе, оба тела: земаљско, које је ближе пропасти од јесење траве и небеско, које је дух одоцнио да изатка и спреми за вечност.

Да не изгубим, Господе, оба духа: земаљски, који се обрекао на смрт венчањем са земљом, и небески, кога нисам примао у себе да унесе своју вечност у мене.

Да не изгубим, Господе, оба живота: земаљски, који се чини животом, и небески, који јесте живот.

Приђи ми ближе, и још ближе Небесни Хлебу, и немој се бранити од мојих уста.

Приђи ми ближе, и још ближе, Небесно Пиће, и немој се измицати од мојих усана.

Тројице Пресвета, спусти Твој жижак у моју ноћ и поплаши странца који ме заклања од Тебе.

БАЈКА О ВОДЕЊАЦИМА - Карел Чапек

Ако ви, децо, мислите да нема водењака, онда вам велим да они ипак постоје. И те какви водењаци! Ето, управо код нас, где смо се ми, као, родили, становао је један у реци Упи испод бране, а један је опет био у Хавловцима код дрвеног моста, други се задржавао у Радечском Потоку, но тај је био прави, правцати Немац, није умео ни једне речи чешки. Једном је дошао к мом оцу да му отац ишчупа зуб, и за то му је донео котарицу сребрнастих и ружичастих пастрмки, лепо обложених копривама да би остале свеже; а да је то био водењак видело се по томе што је столица иза њега била мокра. Један водењак становао је код дедина млина у Хронову; он је испод бране, под водом имао шеснаест коња; зато су инжењери говорили да река Матује на том месту има шеснаест коњских снага. Тих шеснаест коња стално су вукли и вукли, па се и млин покретао; а кад је једне ноћи наш дедица умро, водењак је отишао и тихо испрегао свих шеснаест коња, па се млин три дана није покретао. На великим рекама су водењаци који имају још више коња, рецимо педесет или стотину; али неки од њих су такви сиромаси да немају ни дрвене козе.

Разуме се да је велики водењак у Прагу, на Влтави, силно богат и велики господин; он, рецимо, има и моторни чамац, а лети путује на море. У Прагу и обичан водењак има понекад новца као плеве, па јури у аутомобилу, само чини ту-ту-ту, а блато штрца на све стране. Али постоје и такви јадни водењаци који имају свега по једну барицу као длан велику, а у њој једну жабу, три комарца и две бубе гњурца, или им је радња у тако бедном јарку, да у њој ни миш не би могао трбуха оквасити; неки од њих у току читаве године ухвате свега неколико папирнатих лађица и дечију пеленицу која је мамици отпловила при прању. Дабоме, све је то тако јадно. А на другој страни, рожембершки водењак има, рецимо двеста двадесет хиљада шарана, и још к томе лињаке, мрене и понеку зубату штуку.

Водењаци живе усамљено, али једном или двапут годишње, кад буде велика вода, сакупе се из читавог краја и држе, како се то каже, среску конференцију. Из нашег краја сакупљали су се увек кад је велика вода на ливадама код Краљичина Храдеца, зато што је тамо дивна равница, вода достигне лепу дубину, има затока и мртвих рукаваца, који су покривени најфинијим муљем, нулерицом. То мора да буде жут муљ, који се тек мало прелива у мрк; ако је црвен или сив, онда више није тако фин и мек, постаје као маст. На мокром лепом месту заседну, дакле, водењаци и причају један другом шта има ново: људи у Суховршицама праве регулацију, па се због тога тамошњи водењак, стари Јирчек, мора оданде отселити, затим, лончићи и гајтани су страшно поскупили, па водењак, ако хоће да неког улови, мора за тридесет круна купити гајтана и за три круне лончић; па и то је рђава роба. Најбоље би било да водењаци обесе занат о клин и да се прихвате неког другог посла. Водењаци онда причају како се водењак Фалтис из Јаромњержа бацио у трговину, па продаје минералну воду, а ћопави Слепанек постао је инсталатер те намешта водоводе, а и други се испомажу разним занатима. Разуме се, децо, да се водењак може бавити само оним занатом у којем има посла с водом; он може да буде за-вод-ник или вод-ник, може бити вод-ичем, или споро-вод-ником, може се издавати за вој-воду или власника великог за-вода. Једном речју, некаква вода мора у томе бити!

Као што видите, за водењака има доста заната; зато се они пребројавају на својим годишњим скуповима и говоре тужно: - Опет нас је за петоро мање; другови, овај наш занат ускоро ће изумрети.

- Дабоме, - каже стари Кројцман, водењак из Трутнова, - није то више као што је некада било. Драги моји, прошло је отада на хиљаде и хиљаде година; тада је још читава Чешка била под водом, а човек, односно водењак - јер тада још није било људи - дабоме, то су била друга времена, их, дођавола, где сам оно стао?

- Да читава је Чешка била под водом, - помогао му је водењак Зелинка из Скалице.

- А да, - настави Кројцман. - Тада је читава Чешка била под водом, те су планине Жалтман, Червена Хура и Кракорка и остале горе биле под водом: а наш човек је могао лепо мокром ногом да иде испод воде, рецимо до Брна па све до Прага. Један лакат изнад Сњешке била је вода! Људи моји, то су била друкчија времена!

- Па дабоме, - присећао се водењак из Ратиборжица, Кулда. - Тада ми, водењаци, нисмо још били такви усамљеници и пустињаци као данас. Тада смо имали подводне градове, зидане од водених цигала, а намештај је био начињен од тврде воде, перине су биле од меке кишнице, грејање је било топлом водом; није било ни дна воде, нити обале, нити површине - свуда је била само вода и ми.

- Дабоме, - рекао је Лишка, названи Хејкавец, водењак из жабокречке мочваре, - и каква је само то вода онда била! Могао си је сећи као бутер, правити од ње кугле, упредати од ње нити, увртати од ње ужад; била је у исти мах као челик и као лан, као стакло и као паперје, густа као скоруп, чврста као храст, а грејала је као бунда. Све је било начињено од воде. Драги моји, такве воде нема више ни у Америци: све којешта! - Стари Лишка отпљуну, те се од свега начини велика дубина на том месту.

- Беше то некада, - рече Кројцман замишљено, - била је то силно лепа вода, али је тада била потпуно нема.

- Како то? - зачуђено запита Зелинка, који није био тако стар као други.

- Дабоме, вода је била нема, - рекао је Лишка Хејкавец. - Није имала никакав глас. Није још умела говорити. Била је тако тиха и нема као што је сада кад се замрзне. Или као кад падне снег па дође поноћ, а ништа се ни не макне; тада настане таква тишина, потпуно нема тишина, да ти постане тескобно те онда пружаш главу из воде и ослухнеш. Стегне ти се тада срце од те страшне тишине. Таква тишина била је онда кад је вода била још нема.

- Како то? - упита Зелинка, којем је било само седам хиљада година, - како то да она није више нема?

- То је настало овако, - рече Лишка. - Мени је то причао мој прадеда; говорио је да томе има неки милион година. Тада је живео један водењак - како ли се оно само звао? - Ракосњик, не, нијеРакосњик; Минаржик, не, није ни тако; Хампл - није ни Хампл; Павласек, није ни тако, дођавола, како се само звао?

- Арион, - рече Кројцман.

- Арион, - потврди Лишка. - Било ми је управо на језику. Звао се Арион. А тај Арион имао је тако чудан дар, дабоме, имао је таленат, је л` тако? Он је умео тако лепо говорити и певати, да би човеку срце заиграло и опет потом заплакало кад би он запевао. Такав је то био певач.

- Песник, - примети Кулда.

- Певач или песник, - рече Лишка, - али је у томе био вешт. Деда је причао да би сви плакали кад би он запевао. Јер Арион је имао велики бол у срцу. Нико не зна какав. Нико не зна шта му се то рђаво догодило. Али морао је то бити страшан бол кад је тако лепо и тужно певао. А кад би тако под водом запевао и нарицао, дрхтала би свака капљица воде као да је то суза. А у свакој капљици остало је нешто од његовог певања, док је оно продирало кроз воду. У свакој капљици био је делић његова гласа. Зато вода више није нема. Зато она звони, звечи, шапуће и шапће, жубори и ромори, жамори, шуми, хучи, бучи, јауче и цвили, стење и уздише и смеје се, свира као оргуље, свира као ловачки рог и говори као човек у радости или жалости. Од тог времена вода говори све језике на свету и прича ставри које више нико не разуме колико су оне дивне и лепе. А понајмање их разумеју људи. Али док није дошао Арион и док није научио воду да пева, она је била исто тако нема као што је било немо небо.

- Али то није био Арион који је донео у воду небо, - примети стари Кројцман. - То је био тек касније, у време мог оца. Учинио је то водењак Квакваквокоакс, и то из љубави.

- А како је то било? - запита водењак Зелинка.

- То је било овако.  Квакваквокоакс се заљубио. Квакваквокоакс је видео принцезу Куакуакунку и плануо према њој љубављу, квак. Куакуакунку је била дивна. Имала је жут жабљи трбух, жабље ножице, и жабља уста од ува до ува. Била је сва мокра и студена: таква је то била лепотица.

- А шта даље? - запита радознало Зелинка.

- Но па шта би било даље? Куакуакунку је била дивна и горда. Само се надимала и говорила ''квак''. Квакваквокоакс је био као луд. Ако ме узмеш за мужа, говорио јој је, донећу ти и даћу ти шта хоћеш. А она на то рече: донеси ми плаветнило с неба, ква ква.

- Па шта је урадио Квакваквокоакс? - запита Зелинка.

- Но па шта је требало да уради? Седео је под водом и кукао: ква , ква ква, ква ква, ква ква ква.  А онда је хтео да одузме себи живот, па је скочио из воде у ваздух да се у њему утопи, квак. Нико пре њега није још скочио у ваздух. Квакваквокоакс је био први.

- А шта је урадио у ваздуку?

- Ништа. Погледао је горе, а над њим је било модро небо. Погледао је доле, а под њим је било исто тако модро небо. Квакваквокоакс се задивио. Тад још нико није знао да се небо огледа у води. Кад је Квакваквокоакс видео да је на води плави небески свод, крикнуо је од чуда ''квак'' и опет пао у воду. А онда је узео Куакуакунку на леђа и скочио с њом у ваздух. Куакуакунку је видела у води модро небо па је викнула од радости ''Кваква''. Јер јој је Квакваквокоакс скинуо плаветнило с неба.

-  А шта је било даље?

- Па ништа. Живели су после срећно те им се родило много икре. А од тог времена водењаци излазе из воде да виде да ли је и небо тамо где је њихова кућа. Кад неко напусти кућу, па био то не знам ко, и осврне се опет унатраг, као што је и Квакваквокоакс опет погледао у воду, онда види да му је код куће то право небо. Знаш, оно право и дивно небо. Квак.

- А ко је то доказао?

- Квакваквокоакс.

- Живео Квакваквокоакс!

- И Куакуакунку!

У тај мах пролазио је туда један човек и помислио: ала те жабе данас крекећу! И узме камен и баци га у бару! Вода је високо пљуснула, бућнуло је и опет је настала тишина: сви водењаци скочише у воду,  а тек идуће године имаће опет конференцију.

ПТИЧЈА БАЈКА - Карел Чапек

Не, децо, не знате ви какве разговоре воде птице међу собом. Јер оне причају једне с другима људским језиком само рано изјутра, при изласку сунца, кад ви још спавате. Доцније, током дана, немају више времена за разговре - трка је то, брате, велика, кад мораш ту кљуцнути зрно, тамо ишчепркати глисту, а онде ћапнути у ваздуху муву. Један птичји отац мора просто да поломи крила од пустог летења, док мајка мора код куће да негује децу. Зато птице воде разговре само рано изјутра кад на својим гнездима отварају прозоре, стављају на њих перине да се мало проветре и кувају доручак.

- `Бро ј`тро! - довикује кос из свог гнезда на грани бора комшији врапцу који станује под стрехом. - Диж` се, време је!

- Знам, знам, знам, - вели врабац. - Треба да летуцнем, па да штогод кљуцнем, кљуц, кљуц, да се што поједе.

- Дабоме, дабоме, - загугуче голуб на крову. - Богме је то, друже, мука права. Мало зрневља, мало зрневља.

- Јест, јест, - зацвркуће врабац дижући се из своје постељице. - То су криви они аутомобили, је ли! Док је било више коња, беше свуда просутога зрневља, али сад? Сад ауто пројури и за собом не остави ама баш ништа, ништа!

- Само смрди, само смрди, - гуче голуб. - Проклети живот, ух, најрадије бих послао све дођавола! Колико се ја налећем и нагугучем, а шта имам од свега тога? Ни шаку зрневља! Страшан живот...

- Мислиш ли да је врапцима боље? - шепури се врабац. - Да ме не везује породица, ја бих већ некуда одлетео...

- Као онај врабац из Дејвица у Прагу? - јави се у грму царић.

- Из Дејвица? - упита врабац. - Тамо имам једног познаника, зове се Фића.

- То није тај, - одврати царић. - Онај врабац што је одлетео звао се  Пепик. Беше то нека чупава врапчина, није се како треба ни умивао ни чешљао, и цео боговетни дан само је грдио: ''Досадно је, вели, на Дејвицама дозлабога; лако је, вели, другим птицама, оне преко зиме одлете на југ, рецимо на Ривијеру, или у Египат, као чворци, и роде, и ластавице, и славуји; само врабац мора целог века да се мучи на Дејвицама. А не може то више тако! - грдио је тај врабац по имену Пепик. ''Кад може да лети у Египат једна ластавица која станује негде на Рогу, е, људи божји, што не бих могао и ја? А богме и хоћу, да знате, само колико да спакујем за пут четкицу за зубе, и спаваћицу, и рекет, и лоптице, да бих тамо могао да играм тенис. Хеј, запржићу ја чорбу оном Кошеу, Кожелуху и Тилдену; спремио сам ја за њих већ једно лукавство и трик; правићу се као да бацам лопту, али уместо лопте полетећу сам па кад ме буду хтели дохватити рекетом, ја ћу им отпирнути или шмугнути, знаш? знаш? знаш? А кад их све потучем, оженићу се једном богатом Американком, па ћу да купим Валдштејнску палату, па ћу на њеном крову да начиним гнездо, али не од макар какве сламе, него од пиринчане, и од марзолана, и ратафије, и морске траве, и од коњске длаке, и веверичиних репова, ију ху!'' Тако је претио тај врапчина и сваког јутра грдио како су му Дејвице дошле већ наврх главе и како ће одлетети на Ривијеру.

- А је ли одлетео? - упита с бора кос.

- Јесте, - продужио је у грму царић. - Сачекао је само до 28 октобра да чује војну музику, коју је нарочито волео - и одмах изјутра пошао је на пут к југу. Само што врапци никад не лете на југ и не знају прави пут. А врабац Пепик није ни имао доста перја, односно пара, да би могао да заноћи гдегод у гостионици. Знато како је, врапци су одвајкада бескућници, јер по цео дан само прелећу с крова на кров. Једном речју, врабац Пепик доспео је само до Кардашеве Речице, и даље није могао, јер није имао ни кршене паре. Морао је бити задовољан што му је врапчији кнез у Кардашевој Речици пријатељски рекао: ''Скитнице једна белосветска, никоговићу ниједан, зар ти мислиш да ми у Кардашевој Речици имамо на путу на претек коњских јабука и балега, па да можемо хранити којекакве протуве, скитнице, бадаваџије и битанге? Ако хоћеш да ти дамо дозволу за боравак у Кардашевој Речици, не смеш да зобљеш ни пред крчмом, ни на друму, као што то чинимо ми, староседеоци, већ само на гумнима. А за стан ти се у име власти одређује снопић сламе у шупи кућног броја педесет и седам. Потпиши ову пријаву и губи ми се испред очију да те више не видим!'' И тако се десило да врабац Пепик с Дејвица, уместо да одлети на Ривијеру, остане у Кардашевој Речици.

- Па је л` и данас тамо? - упита голуб.

- Јесте и данас, - рече царић. - Ја имам тамо тетку, и она ми је о њему причала. Руга се, вели, тамошњим врапцима и псује: досадно је то дозлабога, вели, бити врабац у Кардашевој Речици. Ни трамваја, вели, немају, као на Дејвицама, ни толико аутомобила, ни игралишта ''Славије'' и ''Спарте'', ама баш ништа. И, вели, није му ни крај памети да овде остане и да у овој Кардашевој Речици скапа од пусте досаде; има он, вели, позив да дође на Ривијеру, и само чека да му стигну из Дејвица паре. И толико је ставри натртљао о Дејвицама и Ривијери, да су и у Кардашевој Речици врапци почели да верују да би им негде на другом месту било боље, и зато су баталили своје кљуцање и само џивџикају и вичу и мрморе, као што то већ чине врапци у целом свету: ''Свугде другде живот лепши, лепши, лепши!''

- Богме баш, - јави се сеница која је седела у дреновом грму, - има у свету баш чудних птица. Ено, близу Колина, у оном плодном крају, живела једна ластавица, и прочитала једном у новинама да се код нас ради све наопако, али зато у Америци, господине мој, тамо су друкчији мајстори, шта ти они, вели, све не знају, те ово те оно. И ластавица увртела себи у главу да мора поћи у Америку. Богме је и отишла.

- Како? - упита брзо царић.

- То не знам, - одговори сеница, - вероватно паробродом. А можда и ваздушном лађом. У том случају могла је на трбуху ваздушне лађе начинити гнездо или кабину с прозорчетом, да би могла напоље промолити главу, па и да пљуцне. Тек кроз годину дана она се опет вратила и вели да је била у Америци и да је тамо све друкчије него код нас. ''О, вели, - то се не да ни замислити какав је тамо напредак; тамо, на пример, и нема шева, а куће су тамо, - вели, - тако страшно високе да кад би на крову врабац имао гнездо, па му из гнезда испало јаје, то би јаје, - каже, - толико дуго падало да би се за то време путем излегао мали врабац, одрастао и оженио се, и имао пуно деце и оматорио и умро у дубокој старости, тако да би доле на плочник уместо јајета пао стар, мртва врабац. Тако су, - вели, - високе куће тамо.''

И још је та ласта причала како се у Америци све гради од бетона и како је она то научила; нека дођу, вели, све ластавице, она ће им показати како се гради ластавичије гнездо од бетона, а не теко нако од блата, како су то досад чиниле глупе ластавице.

Сјатило се ту, дакле, пуно ластавица, било их је чак из Мњихова Храдишта и Часлава и Пшелоуча, из Чешког Брода и из Нимбурка, па чак и из Соботке и Челаковица; било је толико ластавица да су за њих људи морали да разапну седамдесет хиљада три стотине четрдесет и девет метара телефонске и телеграфске жице, да би ластавице имале где да поседају. И кад су све биле на окупу, рече она американска ластавица:

''Е сад, момци и девојке, гледајте како се у Америци граде куће и гнезда од бетона. Најпре се начини гомила цемента. Онда се довезе гомила песка. После се преко тога наспе вода, и измеша као каша, а од те каше гради се модерно гнездо. Али кад немате цемента, нећете градити гнездо од бетона, већ само од малтера. Измеша се каша од креча и песка; креч, дакако, мора да буде гашен. Најпре ћу вам показати како се гаси креч.'' То рече, и пррр! - одлете по негашени креч на грађевину, на којој су радили зидари. Узе зрнце креча у кљун и пррр! - полете опет назад. Али како је креч у кљуну дошао на пљувачку, почео је да се гаси, те шишти и пече. Ласта се уплаши, испусти зрнце креча и узвикну:

''Е, сад већ знате како се гаси креч. Ајој, ајој, што пече! Триста му громова, ала штипа! Сто му мука, јујују да те бог сачува, охохох, ау, лала, ла, уха, ахахах, гром те спалио, уф, јао, мајко моја, леле, људи божји, тешко мени, јујују, охохох, црна ти сам, еле, овако се, дакле, гаси креч!'' Кад су је друге ластавице чуле како лелече и кука, нису ни сачекале шта ће бити даље, него махнуше репом и полетеше кући. 

''Још нам само то треба, - рекоше, - па да и ми себи испржимо кљунове!'' И зато ластавице још и данданас граде гнездо од блата, а не од бетона, како је хтела да их научи она ластавица из Америке.

Али сад, људи моји, доста разговора, морам да идем да прибавим штогод за јело.

- Кумо сенице, - замоли госпа косова, - кад већ летите на пијацу, купите и мени килограм глиста, али лепих, дугачких; немам данас времена, морам да учим децу како се лети.

- О, врло радо, драга сусетко, - рече сеница. - Знам ја, пријо моја, колико човек има муке док научи децу да лете како треба.

- А чик погодите, - рече чворак на брези, - ко је научио нас птице да летимо? Е, ја ћу да вам кажем; то ми је причао гавран са Карлштејна, који је био долетео овамо кад су оно били велики мразеви. Томе гаврану има већ сто година, а чуо је од свога деде, коме је то причао његов прадеда, а овај је то опет сазнао од прастрица своје бабе с мајчине стране, тако да је то жива живцата истина. Као што, дакле, знате, каткад се ноћу може видети како пада звезда. Али погдекоја од тих звезда није права звезда, већ златно јаје. А како то јаје пада чак с неба, ужари се од дугог падања и светли као ватра, и то је жива истина, јер ми је то причао онај гавран с Карлштејна. Само што људи та јаја зову некако друкчије, некако као метар, монтер, како ли, ментор или мотор, шта ли?

- Метеор, - на то ће кос.

- Тако је, - потврди чворак. - У оно време птице још нису умеле да лете, него су трчкарале по земљи како кокоши. А кад су виделе како с неба пада такво јаје, пожелеше да седе на њему, па да виде каква ће се птица излећи. И то је права правцата истина, јер ми је то тако причао онај гавран. Једног дана увече они тако баш о томе разговарају, кад одједном, потпуно близу иза шуме: трас! Паде с неба златно и сјајно јаје, и све шишти. Појурише тамо све одједном, али прва је била рода, јер има најдуже ноге. Нађе златно јаје и узе да међу прсте; од пада је оно било потпуно усијано, тако да је рода опрљила обе ручице, али је ипак стигла да птицама донесе још ужарено јаје. Онда одједном: хоп! -  и скочи у воду да расхлади опрљене ручице. Зато се од тога времена роде брчкају по води и хладе своје краке. Све ми је то причао онај гавран...

- А шта је још причао? - питао је царић.

- Онда се догегала дивља гуска, - продужи чворак, - она ће, вели, да излеже ватрено јаје. Али јаје је било још потпуно ужарено, тако да је гуска спржила трбух и морала да скочи у рибњак да се расхлади. Зато и данас гуске пливају с трбухом у води. И онда су дошле редом све птице, и свака је села на златно јаје да га леже.

- Зар и царић? - упита царић.

- И он, - рече чворак. - Све птице на свету седеле су на том јајету да га излегу. Само кад рекоше кокошки да је сад на њу ред да седи, она рече: ''Како? Како? Како? Немам за то кад, немам кад! Кљуцати морам. Јок ја, јок ја! Никако нисам глупа тако!'' И није хтела да леже златно јаје. А кад су се све птице изређале на том златном јајету, излегла се из њега златна птица. А кад се излегла, није почела да кљуца и пишти као што то чине друге птице, већ се винула право к небу. Онда рече: ''Птице моје, како да вас наградим за љубав што сте ме излегле? Ето, зато ћете од данас летети као ја. Гледајте, морате овако да замахнете крилима, и пррр! Већ се лети. Пазите добро: - један, два, три!'' А кад је изговорила - три! Почеле су све птице да лете, и лете још и данас. Само кокошка не уме да лети, јер није хтела да седи на златном јајету. А то је све жива истина, јер је то тако причао гавран с Карлштејна.

- Пазите добро, - рече кос. - Један, два, три!

И у тај час птице мрднуше реповима, махнуше крилима и узлетеше, свака са својом песмом и својим начином живота.