ДВА ПРИЈАТЕЉА - Ги Де Мопасан

(одломак)

(У опкољеном, изнуреном и гладном Паризу срећу се два познаника - пријатеља, страсни пецачи, који, и поред смртне опасности, одлазе на Сену да доживе тренутак среће у заносу своје пецарошке страсти.)

Г. Соваж, показујући прстом на узвишења, прошапута: ''Онамо горе су Пруси!'' И немир је обузимао два пријатеља пред том пустом земљом.

''Пруси!'' Никад их нису видели, али су осећали месецима да су ту, око Париза, да харају по Француској, да пљачкају, убијају, да море глађу, невидљиви и свемоћни. И нека врста сујеверног страха мешала се с мржњом коју су осећали према овом непознатом и победничком народу.

Морисо промуца: ''А кад би искрсли?''

Г. Соваж, с оном париском подругљивошћу која је избијала упркос свему одговори: ''Понудили бисмо им пржене рибе.''

Али су се колебали да се упуте даље; мир са свих страна уливао им је страх.

Најзад се г. Соваж одлучи: ''Но, кренимо! Али опрезно.'' И спустише се у један виногрда, сагнувши се, пузећи, заклањајући се иза жбуња, с немиром у очима, начуљених ушију.

Остало им је да пређу још један комад голе земље док стигну на реку. Затрчаше се, и чим приспеше на обалу, прилегоше у сувом шипражју.

Морисо прислони ухо на земљу и ослушну да не иде ко у близини. Ништа се није чуло. Били су сами, потпуно сами.

Успокојише се и почеше пецати.

Наспрам њих, пусто острво Морант сакривало их је од друге обале. Мала гостионичарска кућа била је затворена, и као да је била годинама напуштена.

Г. Соваж упеца прву кркушу, Морисо одмах другу, и сваки час су трзали удице са сребрикастим животињицама које су висиле и праћакале се: право чудо од лова.

Увлачили су пажљиво рибе у густо оплетену мрежу, замочену у воду пред њима. Нека слатка милина освајала их је, она милина која вас обузме кад осетите опет неко уживање које волите и којега сте већ дуго времена били лишени.

Топлота благословеног сунца клизила им је низ леђа; ништа више нису чули; ни на шта нису мислили; све су на свету заборавили; пецали су.

Али одједном неки потмули тутањ као из дубина затресе земљом. Топ је опет почео да грува.

Морисо окрену главу, и сагледа, изнад обале, у даљини, с леве стране, крупну силуету Мон Валеријана, изнад чијег врха се лепршала бела кићанка, магла од праха који је тог часа избљувао.

Одмах се други дим изви с врха тврђаве, а неколико тренутака потом одјекну нови пуцањ.

Затим избише и други, и брдо је на махове испуштало свој смртни дах, издисало своју млечну пару која се полако издизала у мирно небо, стварала облак у висини.

Г. Соваж слегну раменима и рече: ''Опет су почели.''

Морисо, који је са стрепњом гледао како му сваки час тоне пловак на врху удице, разљути се изненада, љутњом мирна човека, на оне лудаке који су се тамо били, и прогунђа: ''Само тупави људи могу тако убијати један другога.''

Г. Соваж додаде: ''Горе но животиње.''

А Морисо, који је био ухватио једну беовицу, изјави: ''Кад човек помисли да ће тако бити док је год влада на управи земље.''

Г. Соваж га прекиде: ''Република не би објавила рат.''

Морисо га прекиде: ''С краљевима имате рат споља; с Републиком унутра.''

И мирно почеше расправљати, распредати велике политичке проблеме здравим разумом питомих и ограничених људи, слажући се у томе да никад неће бити слободе. А Мон Валеријан је грувао без одмора, рушећи ђуладима француске куће, ломећи животе, сатирући људска бића, прекидајући заувек многе снове, многе очекиване радости, многе наде у срећу, отварајући у срцима жена, у срцима девојака, у срцима мајки, овуда и у другим крајевима, патње којима неће бити краја.

- Такав је живот, - изјави г. Соваж.

- Боље рећи, таква је смрт, - дочека уз осмех Морисо.

Али се стресоше од ужаса кад осетише да неко иде иза њих, па,     окренувши главу, приметише, баш иза себе, четири човека, четири крупна, наоружана, брадата човека, обучена као слуге у ливрејама и с ониским качкетима на глави, како их пушкама држе на нишан.

Две им се удице отргоше из руку и отпловише низ воду.

За трен ока их шчепаше, свезаше, однесоше, стрпаше у чамац и превезоше на острво.

Иза куће, за коју су мислили да је пуста, опазише двадесетак немачких војника.

Један прави рутави див, који је био објахао столицу и пушио једну велику порцуланску лулу, запита их одличним француским језиком: ''Но, господо, је ли био добар лов?''

Тада један војник спусти пред официрове ноге пуну мрежу риба, коју није заборавио да узме. Прус се насмеши: ''Е! е, види се да није рђаво ишло. Али у питању је нешто друго. Слушајте ме и не узбуђујте се.''

''За мој рачун, ви сте два шпијуна које су послали да ме уходе. Ја сам вас ухватио и ја ћу вас стрељати. Ви сте се правили да ловите да бисте боље сакрили оно што сте наумили. Пали сте ми у руке, утолико горе за вас; такав је рат.''

''Али пошто сте прошли кроз предстраже, имате сигурно лозинку за повратак. Дајте ми ту лозинку па ћу вас помиловати.''

Два пријатеља, бледи као крпа, један поред другог, с рукама које су немирно подрхтавале, ћутали су.

Официр настави: ''Нико за то неће знати, отићи ћете мирно. Тајна ће с вама нестати. Ако одбијете, смрт вам не гине, и то одмах. Бирајте.''

Стајали су непомично и нису отварали уста.

Прус, увек миран, настави пружајући руку према води: ''Помислите да ћете кроз пет минута бити на дну ове реке. Кроз пет минута! Мора да имате родбине?''

С Мон Валеријана још увек је грувало.

Два пецача стајала су ћутке. Немац је издавао заповест на свом језику. Затим премести столицу на друго место да не би био сувише близу заробљеника; а дванаест људи се сврсташе, с пушкама к нози.

Официр ће тада: ''Дајем вам једну минуту, ни две секунде више.''

Затим устаде нагло, приближи се двојици Француза, узе Морисоа испод руке, повуче га мало у страну, и рече му тихо: ''Брзо, лозинка? Друг вам неће ништа знати, правићу се да ми се сажалило.''

Морисо не одговори ни речи.

Прус тада повуче г. Соважа и постави му исто питање.

Г. Соваж не одговори ни речи.

Нађоше се опет један уз другог.

Официр поче издавати заповести. Војници узеше пушке на готовс.

Тада се Морисоов поглед заустави случајно на пуној мрежи кркуша, која је остала у трави, на неколико корака од њега.

На сунчаном зраку светлуцала се гомила риба које су још мрдале. И обузе га слабост. Иако се бранио, очи му се напунише сузама.

Промуца: ''Збогом, господине Соважу!''

Г. Соваж одговори: ''Збогом, господине Морисо!''

Стегоше један другом руку, док су неодољиво целим телом дрхтали.

Официр узвикну: ''Пали!''

Дванаест пуцњева слише се у један једини. Г. Соваж паде пљоштимице. Морисо, виши стасом, занесе се, заврте и стропошта попречке преко свога друга, лицем к небу, а млаз крви му је избијао из копорана пробушеног на грудима.

Немац издаде нове заповести.

Његови се људи растурише, вратише с ужетима и камењем које привезаше за ноге двојице погинулих, затим их однесоше на обалу.

С Мон Валеријана није престајало да грми, и сад га је обавијао високи густи дим.

Два војника ухватише Морисоа за главу и ноге; два друга шчепаше на исти начин г. Соважа. Тела, завитлана прво снажно па бачена далеко, описаше лук, затим потонуше усправно у реку, јер је камење вукло најпре ноге.

Вода шикну, ускипе, затрепери, затим се умири, док су сасвим мали таласи запљускивали обалу.

Мало крви је пловило.

Официр, увек миран, рече полугласно: ''Сад нека рибе почну своје.''

Упути се затим кући.

И изненада опази мрежу с кркушама у трави. Диже је, загледну је, насмеши се, повика: ''Вилхелме!''

Дотрча један војник у белој прегачи. А Прус, бацивши му лов двојице стрељаних, заповеди: ''Испржи ми одмах ове рибице док су још живе. Изврсне ће бити.''

Затим продужи да пуши лулу.

Превео Никола Банашевић

ЗЛАТНИ ЛОНАЦ - Ернст Теодор Амадеус Хофман

Бајка из новог доба 

(одломак)

ВИГИЛИЈА ПРВА

На Спасовдан, у три сата по подне, пројури неки млад човек у Дрездену кроз Црну капију и натрча на корпу с јабукама и колачима које је продавала нека стара ружна жена. Оно што, на срећу, није било згњечено испаде из корпе и улични мангупи весело поделише све што им је ужурбани господин и нехотице добацио. На старичино запомагање, пиљарице напустише своје тезге с колачима и ракијом, опколише младог човека и засуше га простачким грдњама у тој мери да он, занемевши од срџбе и срамоте, не могаде ништа паметније да уради већ да пружи свој мали прилично празан новчаник, који стара пожудно зграби и брзо метну у џеп. Чврст круг око њега сад се отвори, али док се младић удаљавао, стара му добаци:

''Да, јури, само јури, сатанско дете, да што пре сломиш врат у кристалу, у кристалу!''

Женин пискави, крештави глас имао је страшан призвук, и пролазници стадоше зачуђени; смех који се ширио наједанпут умукну. Студента Анзелмуса (јер тај младић је био он) обузе језа, мада никако није разумео чудновате женине речи, и он још више пожури да би се склонио испред очију радознале масе која га је посматрала. Док се он тако с муком пробијао кроз гомилу лепо обученог света, чуо је свуда тихе примедбе: ''Сиромах младић! Еј, што је проклета та жена!''

Старичине тајанствене речи придале су целом том смешном инциденту известан трагичан обрт, те је свет сада са саучешћем гледао на младића, кога раније није ни примећивао. Женски свет је опростио образованом лицу, чији је израз још појачавао жар притајене срџбе, као и снажном младићевом расту, што је био онако неспретан, као и што је носио одело које ни најмање није било по моди. Јер његов сивоплавкаст фрак био је тако скројен да је кројач који га је правио знао само по чувењу за модеран крој, а црне атласне очуване панталоне давале су целини известан магистарски стил с којим се никако нису слагали ход и држање.

Када је студент стигао скоро на крај алеје која води у Ликнишево купатило, замало што га не изневери дах. Морао је да успори корак, али једва се усудио да дигне главу, јер му се још чинило да види како се око њега котрљају јабуке и колачи, те му је сваки љубазан поглед понеке девојке изгледао као одраз злураде смејурије код Црне капије. Тако је дошао до улаза у Линкишево купатило; ред за редом свечано обучених људи улазио је унутра. Изнутра се зачу музика дувачких инструмената и све јача врева веселих гостију. Сиротом студенту Анзелмусу замало што не навреше сузе на очи, јер и он је хтео да учествује у блаженом расположењу Линкишевог раја, пошто му је Спасовдан увек био нарочито породични празник. И сада је пропало све што је понео јер је онако фатално нагазио на корпу с јабукама.

Он зато прође покуњен поред купатила и скрену најзад путем поред Елбе, на коме тада није било ни живе душе. Испод неке зове, која је била изникла из зида, нађе пријатан мали травњак. Ту седе и напуни лулу дуваном који му је поклонио његов пријатељ, конректор Паулман.

Сасвим близу њега запљускивали су и шумели златножути таласи лепе реке Елбе, иза ње је дивни Дрезден издизао смело и гордо своје светле торњеве у прозрачни хоризонт, који се спуштао на цветне ливаде и свеже зелене шуме... Студент Анзелмус пуштао је густе димове у ваздух, мрачно гледајући преда се и, најзад, зловољно говорећи: ''Нема никакве сумње да сам рођен само да се мучим и патим! Нећу ни да помињем да никад нисам постао краљ о Богојављењу, да сам увек грешио говорећи да ли је парно или непарно, да ми је хлеб намазан бутером увек падао на страну с бутером, да... О свој тој беди нећу ни да говорим. Али зар то није страшна судбина што сам, и кад сам упркос сатани постао студент, и даље остао неспретњаковић?...

Па, ето и ово данас! Хтео сам да лепо и пријатно прославим драги Спасовдан, хтео сам баш онако лепо да се проведем. И ја сам, као и сваки други гост у Линкишевом купатилу, могао с поносом да викнем: 'Келнер, боцу јаког пива, али од најбоље врсте, молим вас!' Могао сам да седим до касно увече, па још сасвим близу неког друштва сјајно дотераних, лепих девојака. Дабоме, осмелио бих се, постао сасвим други човек. Да, ишао бих чак тако далеко да бих, кад би која упитала: 'Колико може бити сати' или 'Шта је то што свирају? пристојно скочио, не претурајући чашу нити се спотичући о столицу, поклонио се на корак и по пред њом и рекао: 'Допустите, мадмазел, да вам будем на услузи, то је увертира из Дунавске женице', или, 'Само што није избило шест сати'. Зар би ико на свету могао да ми то замери? Не, велим, девојке би се погледале враголастим осмехом, као што то обично бива кад се усудим да покажем да и ја знам да се лепо опходим с дамама. Али ме ђаво нанесе на корпу с јабукама, и сад морам усамљен да...'''

Овде студента Анзелмуса прекиде у разговору са самим собом неко нарочито ромињање и шуштање, које се зачу одмах поред њега у трави, али које се убрзо пренесе у грање зове што се ширила над његовом главом. Ускоро као да вечерњи поветарац потресе лишће, час опет као да птичице помиловаше грање покретима малих крила у чилом облетању. Тада се зачу дошаптавање и ћућорење, и студенту се учини као да бехар одзвања звуком повешаних кристалних звончића. Анзелмус је слушао и ослушкивао. Тада му се, ни сам није знао како, шапат и ћућорење и звоњење претвори у тихе једва чујне речи:

Овамо... амо... кроз грање, кроз бујни бехар, ми лебдимо, пробијамо се, одбијамо... сестрице, сестрице, лебди у блеску... брзо, брзо, амо горе... доле... вечерње сунце шаље зраке, сикће вечерњи ветар... шушти роса - ... бехар пева... миче језичцима, ми певамо с бехаром и гранама... звезде ће ускоро засјати... мораће да сиђу... да прођу скроз, да уђу, ми се вијугамо, одавијамо, дижемо се, сестрице.

И тако се продужи бесмислени говор. Студент Анзелмус помисли: то је само вечерњи ветра, који данас шапће сасвим разумљиве речи. Али тога тренутка над његовом главом одјекну трозвук јасних кристалних звона, он погледа горе и спази три сјајне мале змије у зеленом злату како су се обавиле око грана и изложиле главице вечерњем сунцу. Тада се изнова зачуше шапат и ромор у оним речима, и змијице се промигољише нежно горе-доле кроз лишће и грање. Док су се оне брзо кретале, изгледало је као да зовин жбун посипа хиљаду блиставих смарагда кроз тамно лишће. ''То је вечерње сунце, које се игра у зовином жбуну'', помисли студент Анзелмо, али тада опет одјекнуше звона и Анзелмо виде како једна змија помаља главицу према њему. Цело тело као да му проже електрични удар и потресе га до дна душе, он нетремице погледа горе, и два сјајна тамноплава ока гледаху га са неисказаном чежњом, тако да му незнано осећање највећег блаженства и најдубљег бола раздираше груди. И што је он страсније гледао у бајне очи, све јаче су одјекивали акорди кристалних звона, и на њега се осуше блистави смарагди и окружише га, горећи око њега у хиљаду пламичака, играјући се блиставим златним концима. Зовин грм се покрену и рече: ''Ја се поиграх око твојих слепоочница, али ти ме ниси разумео. Дашак је мој говор кад га љубав распали.'' Сунчани зраци пробише се кроз облак, и сјај као да изрази свој жар речима. ''Ја те облих жарким златом, али ти ме ниси разумео. Жар је мој говор кад га љубав распали.''

Тонући све усрдније и топлије у поглед два сјајна ока, у њему се поче јављати све жаркија чежња, све ватренија жеља. Тада се као иза сна све крену и помаче весело и живо. Око њега замириса цвеће и бехар, и њихов мирис одјекну као дивна песма хиљаде флаута, а то што они запеваше понесе одјек златних вечерњих облака у покрету у далеке покрајине. Али кад се изгуби последњи сунчев зрак иза брда и сутон рашири над пределом своју копрену, тада као из неке дубине узвикну дубок, груб глас:

''Хеј, хеј, какво је то шапутање и ћућорење ту преко? Хеј, хеј, ко ми то тражи зрак иза брда? Доста је било сунчања, доста песме. Хеј, хеј, кроз грм и траву - кроз траву и реку! Хеј, хеј! Дол-е-е, дол-е-е''

Глас се изгуби у даљини као грмљавина, али кристална звона разбише се у оштром нескладу. Све умукну и Анзелмо виде како три змије блиставо и блештаво шмугнуше кроз траву према реци, шушкајући и шуштећи, склизнуше оне у Елбу, а изнад таласа, где се изгубише, лизну зелена ватра, која се расплину у сјају укосо према граду.

(превео Јован Богичевић)

ДЕРВИШ И СМРТ - Меша Селимовић

(Одломак)

1.

Бисмилахир-рахманир-рахим!

Позивам за свједока мастионицу и перо и оно што се пером пише;

Позивам за свједока несигурну таму сумрака и ноћ и све што она оживи;

Позивам за свједока мјесец кад наједра и зору кад забијели;

Позивам за свједока судњи дан, и душу што сама себе кори;

Позивам за свједока вријеме, почетак и свршетак свега - да је сваки човјек увијек на губитку.

Почињем ову своју причу, низашто, без користи за себе и за друге, из потребе која је јача од користи и разума, да остане запис мој о мени, записана мука разговора са собом, с далеком надом да ће се наћи неко рјешење кад буде рачун сведен, ако буде, кад оставим траг мастила на овој хартији што чека као изазов. Не знам шта ће бити забиљежено, али ће у кукама слова оставити нешто од онога што је бивало у мени, па се више неће губити у ковитлацима магле, као да није ни било, или да не знам шта је било. Тако ћу моћи да видим себе какав постајем, то чудо које не познајем, а чини ми се да је чудо што увијек нисам био оно што сам сад. Свјестан сам да пишем заплетено, рука ми дрхти због отплитања што ми предстоји, због суђења које отпочињем, а све сам је на том суђењу, и судија и свједок и тужени. Све ће бити поштено колико могу, колико ико може, јер почињем да сумњам да су искреност и поштење исто, искреност је увјереност да говоримо истину (а ко у то може бити увјерен?), а поштења има много, и не слажу се међу собом.

Име ми је Ахмед Нурудин, дали су ми га и узео сам понуђено, с поносом, а сад мислим о њему, послије дугог низа година што су прирасле уза ме као кожа, с чуђењем и понекад с подсмијехом, јер свјетло вјере то је охолост коју нисам ни осјећао а сад је се помало и стидим. Какво сам ја свјетло? Чиме сам просвијетљен? Знањем? вишом поуком? чистим срцем? правим путом? несумњањем? Све је дошло у питање, и сада сам само Ахмед, ни шејх ни Нурудин. Све спада с мене, као хаљина, као оклоп, и остаје оно што је било прије свега, гола кожа и го човјек.

Четрдесет ми је година, ружно доба: човјек је још млад да би имао жеља а већ стар да их остварује. Тада се у свакоме гасе немири, да би постао јак навиком и стеченом сигурношћу у немоћи што долазе. А ја тек чиним што је требало учинити давно, у бујном цвјетању тијела, кад су сви безбројни путови добри, а све заблуде корисне колико и истине. Штета што немам десет година више па би ме старост чувала од побуна, или десет година мање па би ми било свеједно. Јер тридесет година је младост, то сад мислим, кад сам се неповратно удаљио од ње, младост која се ничега не боји, па ни себе.

Рекох чудну ријеч: побуна. И зауставих перо над равним ретком у ком је остала утиснута једна недоумица, прелако изречена. Први пут сам тако назвао своју муку, а никад раније нисам о њој мислио, нисам је звао тим именом. Одакле је дошла опасна ријеч? И је ли само ријеч? Упитао сам се, не би ли било боље прекинути ово писање, да све буде теже него што јест. Јер ако оно необјашњивим путовима извлачи из мене чак и што нисам хтио да кажем, што није била моја мисао, или је моја непозната мисао што се скривала у мраку мене, уловљена узбуђењем, осјећањем које ме више не слуша, ако је све то тако, онда је писање немилосрдно исљеђење, шејтански посао, и можда би најбоље било сломити тршчано перо пажљиво зарезано на врху, просути дивит на камену плочу пред текијом, нека ме црном мрљом подсјећа да се никад више не прихватим магије што буди зле духове. Побуна! Је ли то само ријеч, или је мисао? Ако је мисао, онда је моја мисао, или моја заблуда. Ако је заблуда, тешко мени; ако је истина, тешко мени још више.

Али ја немам другог пута, никоме не могу да кажем осим себи и хартији. Зато сам наставио да повлачим незауставне редове, с десна на лијево, од провалије до провалије руба, од провалије до провалије мисли, у дугим низовима који остају као свједочанство, или оптужба. Чија оптужба, велики Боже, што си ме оставио највећој људској муци, да се забавим о себи, чија? против кога? Против мене, или против других? Али више нема спаса, ово писање је неминовност, као живљење, или као умирање. Биће оно што мора, а моја је кривица да сам оно што сам, ако је кривица. Чини ми се да се све стубоком мијења, јер је и он без реда ако је неред у мени, а опет, и ово што се дешава, и оно што је било, из истог је разлога: што хоћу и морам себе да поштујем. Без тога не бих имао снаге да живим као човјек. Смијешно је можда, био сам човјек с оним од јуче, и хоћу да будем човјек с овим од данас, друкчијим, можда и супротним, али ме то не буни, јер човјек је промјена, а зло је ако не послушамо савјест кад се јави.

Шејх сам текије мевлевијског реда, најбројнијег и најчистијег, а текија у којој живим налази се на изласку из касабе, међу црним и сурим гудурама што заклањају ширину неба, остављајући само плаву просјеклину над собом, као шкрту милост и сјећање на пространство огромног неба дјетињства. Не волим га, то далеко сјећање, мучи ме све више, као пропуштена могућност, иако не знам каква. Сасвим нејасно упоређујем сочне шуме изнад очеве куће, поља и воћњаке око језера, са каменим тјеснацем у коју смо ухваћени ја и текија, и чини ми се да има много сличности између тог стјешњавања у мени и око мене.

Текија је лијепа и пространа, наднесена над рјечицом што се пробија кроз камен, из планина, с башчом и ружичњаком, с одрином над верандом, са дугим диван-ханом у којој је тишина мекана као памук, још тиша због ситног жубора рјечице испод ње. Кућу, некадашњи харем предака, поклонио је реду богати Алијага Џанић, да буде стјециште дервиша и склониште сиромаха ''јер су они сломљена срца''. Молитвама и тамјаном спрали смо гријех с те куће, и текија је стекла славу светог мјеста, иако нисмо потпуно истјерали сјенке младих жена. Понекад се чинило да пролазе одајама и да се осјећа њихов мирис.

Свако је знао, зато и не кријем, друкчије би ово писање било лаж коју знам (за лаж коју не зна, којом се несвјесно вара, нико није крив), текија и њена слава и њена светост, то сам био ја, њен темељ и њен кров. Без мене она би била кућа са пет одаја, иста као и остале, са мном је постала бедем вјере. Као да је била одбрана касабе од знаних и незнаних зала, заштитница њена, јер других кућа послије текије није било. Густи мушепци и дебели зид око башче чинили су нашу самотност тврђом и сигурнијом, али је капија увијек отворена, да уђе свако коме је потребна утјеха очишћења од гријеха, и дочекивали смо људе лијепом ријечју кад су долазили, иако их је било мање него невоља и много мање него гријехова. Нисам охол због те своје службе, а то је заиста служба вјери, искрена и потпуна. Сматрао сам дужношћу и срећом да себе и друге чувам од гријеха. И себе, узалуд је крити. Гријешне мисли су као вјетра, ко ће их зауставити? И не мислим да је то велико зло. У чему је побожност, ако нема искушења која се савладавају? Човјек није Бог, и његова снага је баш у томе да сузбија своју природу, тако сам мислио, а ако нема шта да сузбија, у чему је онда заслуга? Сад о томе мислим друкчије, али да не помињем оно што ће доћи кад буде потребно. Биће времена за све. На кољену ми је хартија која мирно чека да прими мој терет, не скидајући га сама, преда мном је дуга ноћ без сна, и многе дуге ноћи, на све ћу стићи, све ћу учинити што морам, и да се оптужим и да се одбраним, журба није потребна, а видим да има ствари о којима могу писати сада, и послије можда никад више. Кад дође вријеме, и жеља да се кажу друге, и оне ће доћи на ред. Осјећам како стоје нагомилане у магазама мога мозга, и вуку једна другу, јер су повезане, ниједна не живи сама за себе, а опет има неког реда у тој гужви, и увијек једна, не знам како, искаче између других и излази на свјетло, да се покаже, да ошине или утјеши. Понекад се гурају, насрћу једна на другу, нестрпљиве, као да се боје да ће остати неречене. Полако, за све има времена, дао сам га сам себи, а суђење има суочења и свједочења, нећу их мимоићи, и моћи ћу на крају да донесем пресуду сам себи, јер сам само ја у питању, нико други, само ја. Свијет ми је одједном постао тајна, и ја свијету, стали смо један према другоме, зачуђено се гледамо, не распознајемо се, не разумијемо се више.

Да се опет вратим себи и текији. Волио сам је и волим је. Тиха је, чиста, моја, мирише на калопер љети, на љут снијег и вјетар зими, волим је и зато што је постала позната због мене, и што зна моје тајне које никоме нисам казивао, које сам крио и од себе. Топла је, мирна, голубови гучу на крову у рано јутро, киша пада по ћерамиди, и шобоњи, и сад пада, упорна, дуготрајна, иако је љето, отиче дрвеним олуцима у ноћ што је злослутна легла на свијет, бојим се да се никад неће дићи а надам се да ће сунце ускоро сванути, волим је што сам заштићен миром мојих двију соба, у којима могу да будем сам кад се одмарам од људи.

Рјечица је слична мени, бујна и плаха понекад, а чешће тиха, нечујна. Криво ми је било кад су је загатили испод текије и јарком натјерали да буде послушна и корисна, да кроз бадањ тјера воденички точак, а радовао се кад је, набујала, разрушила уставу и потекла слободно. А знао сам да само укроћена меље жито.

Али ево, голубови на тавану се јављају тихим гакањем, киша још лије, тако већ данима, и не могу да изађу испод стрехе, то је наговјештај дана кога још нема. Укочила ми се рука којом држим перо, свијећа тихо кашљуца и прска ситним варницама бранећи се од смрти, а ја гледам у дуге редове слова, у нишане мисли, и не знам да ли сам их убио или оживио.

РАЗГОВОР СА ГОЈОМ - Иво Андрић

(Одломак)

У чудном ноћном дијалогу Андрић расправља са духовно сродним бићем, шпанским сликаром Франциском Гојом. Запис, иако слика успут виђено и доживљено, бележи размишљање карактеристично за сликара Гоју и писца Андрића: интензивним и прецизним излагањем стварнога далеко се размичу и померају границе очевидног и постојећег.

Овај есеј открива Андрићево схватање уметности и у многоме одређује и његову поетику.

Ако вам се овај монолог и учини на први поглед изломљен и неповезан, знајте да се држи унутарњом везом којом га везује Гојин живот и његово сликарско дело.

- Да, господине, просте и убоге средине су позорнице за чуда и велике ствари. Храмови и палате у свој својој величини и лепоти, у ставри су само догоревање и доцветавање онога што је никло или плануло у простоти и сиротињи. У простоти је клицала будућност, а у лепоти и сјају непреварљив знак опадања и смрти. То су два лица живота. Немогуће је сагледати их оба у исти мах, него се увек гледајући једно мора изгубити друго из вида. И коме је било дано да види обоје, тешко му је, гледајући једно, заборавити друго.

Ја лично био сам срцем увек на страни једноставности, на страни слободног, дубоког живота оскудног сјајем и облицима. Ма шта говорили људи и ма шта да сам мислио и говорио и ја сам једно време, у бујности млађих година, то је тако. Такав сам је, и такав је Арагон из којег сам поникао.

Док он говори, мени поглед паде на сто на коме је лежала, као нешто одвојено и живо за себе, његова десна рука. Страшна рука, као неки чаробни корен-амајлија, чворновита, сива, снажна а сува као пустињска хумка. Та рука живи, али невидљивим животом камена. У њој нема крви ни сока, него нека друга материја чије су нам особине непознате. То није рука за руковање ни за миловање, ни за узимање ни за давање. Гледајући је, човек се са страхом пита, зар то може постати од људске руке?

За дуго нисам могао да отргнем поглед са те руке која је за време целог разговора стајала непомично на столу, као неки видљив доказ за истинитост онога што је старац говорио својим мутним гласом из груди, који се само на махове пео у грло, као пламен који се не да пригушити ни сакрити.

И тако је говорио све даље, о уметности, о људима, о себи, прелазећи са предмета на предмет лако и просто, после краћег ћутања које нисам прекидао друкчије сем немим питањем очију, стрепећи непрестано да старац не ишчили и нестане нагло и ћудљиво, као што нестају привиђења.

- Видите, уметник то је ''сумњиво лице'', маскиран човек у сумраку, путник са лажним пасошем. Лице под маском је дивно, његов ранг је много виши него што у пасошу пише, али шта то мари? Људи не воле ту неизвесност ни ту закукуљеност, и зато га зову сумњивим и дволичним. А сумња, кад се једном роди, не познаје граница. Све и кад би уметник могао некако да објави свету своју праву личност и своје позвање, ко би му веровао да је то његова последња реч? И кад би показао свој прави пасош, ко би веровао да нема у џепу сакривен неки трећи? И кад би скинуо маску у жељи да се искрено насмеје и право погледа, било би још увек људи који би га молили да буде потпуно искрен и поверљив и да збаци и ту последњу маску која толико личи на људско лице. Уметникова судбина је да у животу пада из једне неискрености у другу и да везује противречности за противречности. И они мирни и срећни код којих се то најмање види и осећа, и они се у себи стално колебају и састављају без престанка два краја која се никад саставити не дају.

Кад сам живео у Риму, један мој друг, сликар, наклоњен мистици, рекао ми је једном приликом:

- Између уметника и друштва постоји, у малом, исти јаз који постоји између Божанства и света. Први антагонизам само је симбол другог.

Видите, то је био његов начин изражавања. На више се начина може казати истина, али истина је једна и древна.

Овако је  Паоло, служећи се једном фикцијом, казивао нашу заједничку мисао.

Понекад и ја сам себе питам: какав је ово позив? (А позив јесте, јер како би иначе могао испунити цео живот једног човека и донети му толика задовољства и толика страдања?) Каква је ово неодољива и незајажљива тежња да се из мрака непостојања или из тамнице коју представља ова повезаност свега са свиме у животу, да се из тога ништавила или из тих окова отима комадић по комадић живота и сна људског и да се уобличује и утврђује ''заувек'', кртом кредом на пролазној хартији?

Шта је неколико хиљада наших руку, очију и мозгова према бескрајном царству од којег у једном сталном, инстинктивном напору одбијамо ситну парчад? Па ипак, тај напор који већини људи, и с правом, изгледа безуман и сујетан има нечег од великог нагонског упорства којим мрави подижу мравињак на прометном месту, где је унапред осуђен да буде разрован и прегажен.

По проклетој муци и неупоредивој дражи овога посла ми осећамо јасно да од неког нешто отимамо, узимајући од једног тамног света за други неки који нам је непознат, преносећи из ничега у нешто што не знамо шта је. Зато је уметник ''изван закона'', одметник у вишем смислу речи, осуђен да натчовечанским и безизгледним напорима допуњује неки виши невидљиви ред, реметећи овај нижи, видљиви, у ком би требало да живи целином свога бића.

Ми стварамо облике, као нека друга природа, заустављамо младост, задржавамо поглед који се у ''природи'' већ неколико минута доцније мења или гаси, хватамо и издвајамо муњевите покрете које никад нико не би видео и остављамо их, са свим њиховим тајанственим значењем, очима будућих нараштаја. И не само то. Ми сваки тај покрет и сваки поглед појачавамо једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји. То није ни претерано ни лажно и не мења се, у основи, приказани феномен, него живи уз њега као неки неприметан али сталан печат и доказ да је овај предмет по други пут створен за један трајнији и значајнији живот, и да се то чудо десило у нама, лично. По том вишку који носи свако уметничко дело као неки траг тајанствене сарадње између природе и уметника, види се демонско порекло уметности. Постоји легенда да ће Антихрист, када се буде појавио на земљи, ставрати све што је и бог створио, само са већом вештином и са више савршенства. Његове пчеле неће имати жаоке и његово цвеће неће тако брзо венути као што вене ово у нашој природи. Тиме ће он намамити лакоме и лаковерне. Можда је уметник претеча Антихриста. Можда се хиљаде и хиљаде нас ''играмо Антихриста'', као што се деца, усред мира, играју рата.

Ако је Бог створио и учврстио облике, уметник је онај који их ствара за свој рачун и утврђује поново; фалсификатор, али незаинтересовани фалсификатор по инстинкту, и зато опасан. Уметник је тако творац нових, сличних али не једнаких појава и варљивих светова по којима људско око може да шета са уживањем и поносом, али кроз које се, при ближем додиру, пропада одмах у амбис ништавила...

(1935)

EX PONTO - Иво Андрић

(избор)

Свима, широм цијелог свијета, који су страдали и страдају ради душе и њених великих и вјечних захтјева, посвећујем ове странице, које сам некоћ писао само за себе, а данас их шаљем свој браћи својој у болу и нади.

* * *

О гдје је она мукла ријеч, тиха, неразумљива, добра ријеч, што свијетли у мраку као мали, мали огањ који се никад не гаси?

Гдје је ријеч утјехе?

Јуче и синоћ и јутрос још сам је знао, зашто се не јави сада у мени, сад кад ми је горко тешко, зашто не сине као далек огањ трептаве звијезде, као весели сјај ока?

Како, како сам је могао заборавити?

* * *

Кога ли љуби сада она млада жена? Она млада жена коју сам нашао једног љета лијепу и дозрелу од шеснаест година, пролази - богзна зашто - јутрос мојим сећањем.

Кога љуби сада она млада жена?

Једном сам на малоруској равни нашао црвен и крупан цвијет: његова сочна чашка, кратка цвата, нудила је, у широко раствореним латицама, своје надрасле прашнике свим вјетровима.

Кога љуби сада она млада жена?

Никад није било између нас ријечи (ја сам тешко и разумијевао њен језик) и наш однос није имао никад одређеног имена. Под звијездама сам је љубио до умора и до поноћи сам лежао на трави, с главом у њеном крилу.

То је била жена створена за љубав и предавала се нијема од страсти и сузних очију, шапућући испрекидане ријечи о вјерности.

Кога ли сада љуби она млада жена?

* * * 

Жене, ја не знам коме сте ви биле блага киша јутарња, али у наш живот улазите као пљусци ношени вихорима. Преко ваших бијелих тјелеса пјени се бучно живот наш, зауставља се у вирове и пада стрмоглавице.

Ту мудрост није лијек, ни старост не помаже, и кад све умукне, ваш је глас још у билу крви моје.

С чега се мудрачеве очи муте и светачке усне блиједе?

Жено, што не можемо да те јасно видимо као прачовјек женку на сунцу, него си постала страшна визија и отров крви наше, па бјежимо пред тобом, и док мислимо да си далеко, ти бдијеш у нашим мислима, и док хоћемо у раду да те заборавимо - гле! - на свим нашим дјелима танке вијугаве линије, трагови твојих невидљивих прста.

Шта значи таласава линија вашег тијела? И та нијема, бијела распјевана љепота коју немирно ловимо као дјеца лептира, а она нам, наизмјенце, или задаје бол или се претвара у горчину?

Жене, у очима вашим сја уломак једног љепшег неба које је сјало над срећнијим створовима но што смо ми и за неке страховите катаклизме прсло у парчад.  

* * * 

Сва трагика мог садашњег живота се може стегнути у једну ријеч: самоћа.

Мука и неплодност мог живота потичу од ове страховите изолације у којој се ледим и каменим и пропадам као напуштене куће у које нико не дира, али оне - баш зато јер нико у њима не станује - пропадају и руше се стално и полагано, као да их невидљива рука кида.

* * * 

Руке ми често преко дана стају над послом и велики дио ноћи бдијем само да могу дуже мислити о Теби.

Прије птица се будим, прије зоре дижем (а кроз све снове пролазиш Ти); у освит сам наслоњен на прозор као да Те чекам.

Љепоту цијелог свијета крију у себи моје мисли. Неостварив сан је постао садржај мог живота. И тако живот пролази, али у часу смрти ја могу показати на своју чежњу као на једно велико, истинито и лијепо у свом животу.

* * * 

Сама чињеница: да живим, дарује ме мирном радошћу.

Осјећам велику љубав за људе, за њина дјела, за срећу и несрећу, за гријех и страст и сав јад што из њих излази, за борбе и посртања, за заблуде и патње и жртве, за све што је човјеково на овој планети.

Осјећам часовиту, али неизмјерну срећу да и ја пијем кап из непресушивог извора радости људске, да и ја начас понесем дијелак великог крста што га носи човјечанство.

* * * 

И што погледам, све је пјесма, и чега се год такнем, све је бол.

ЕПИЛОГ

Много самујеш и дуго ћутиш, сине мој, затрављен си сновима, изморен путевима духа. Лик ти је погнут и лице блиједо, дубоко спуштене вјеђе и глас као шкрипа тамничких врата. Изиђи у љетњи дан, сине мој!

- Шта си видио у љетњи дан, сине мој?

Видио сам да је земља јака и небо вјечно, а човјек слаб и кратковјек.

- Шта си видио, сине мој, у љетњи дан?

Видио сам да је љубав кратка, а глад вјечна.

- Шта си видио, сине мој, у љетњи дан?

Видио сам да је овај живот ствар мучна, која се састоји од неправилне измјене гријеха и несреће, да живјети значи слагати варку на варку.

- Хоћеш да усниш, сине мој?

Не, оче, идем да живим.

Загреб, 1918.

ПОХВАЛА КНЕЗУ ЛАЗАРУ - ЈЕФИМИЈА

Јефимија, ћерка господара Драме

и жена деспота Угљеше, у миру,

Далеко од света, пуна верске таме,

Везе свилен покров за дар манастиру.

М. Ракић

У свему што је красно овога света васпитао си се од младости своје, о нови мучениче кнеже Лазаре, и крепка рука Господња међу свом господом земаљском крепка и славна показе се. Господствовао си земљом отачаства свога, и свим што је добро развеселио си уручене ти хришћане, и мужанственим срцем и жудњом побожности изишао си на змију и непријатеља божанствених цркава, расудив да не може трпети срце твоје да гледа хришћане отачаства ти потчињене Исмаилћанима, па ако у том не успеш, да се и обагриш крвљу својом и да се придружиш војницима цара небеског. Тиме су ти се обе жеље испуниле: и змију си убио, и мучења венац примио си од бога.

И сада не баци у заборав драга ти чеда, која си сироте оставио одласком твојим. Јер, пошто си отишао у вечна небеска насеља,       много туге и бољке обузеше драга ти чеда, и у великој тузи живот проводе, јер владају њима Исмаилћани, и треба нам свима помоћи твоје. Зато те молимо, моли се општем владици за драга ти чеда и за све који им с љубављу и вером служе, јер су великим јадима спутана драга ти чеда.

Јер они који једу хлеб њихов дигоше на њих велику заверу, а твоја добра у заборав бацише, о мучениче. Ако си и прешао од живота овога, тугу и бољке чеда својих знаш, а као мученик слободе имаш (пут) ка Господу. Преклони колена твоја ка Господу, који те венчао мучења венцем, проси да драга ти чеда богоугодно проводе у добру дуговечни живот, моли да православна вера богато стоји у отачаству ти, проси да победилац бог да победу драгим ти чедима, кнезу Стефану и Вуку над видљивим и невидљивим непријатељима, јер, ако примимо помоћ од бога, теби ћемо хвалу и захвалност одати. Сабери збор својих сабеседника, светих мученика, и са свима помоли се богу који те је прославио: јави Ђорђу, покрени Димитрија, увери оба Теодора, узми Меркурија и Прокопија, и четрдесет мученика севастијских не остави, јер у њихову мучењу војују драга ти чеда, кнез Стефан и Вук, моли да им се да од бога помоћи. Дођи нам, дакле, на помоћ, ма где да си.

На моје мале приносе погледај и за велике их сматрај, јер ти не принесох похвалу колико ти припада, већ колико ми је сила малога ми разума, зато и малу награду очекујем. Али ниси ти, о мили мој господине и мучениче, мало податљив био ни међу трошнима и маловечним, а колико више међу непролазним и великим, што си од бога примио, јер си мене, телесно туђинку међу туђинцима, хранио изобилно, а данас те молим да ме двоструко храниш и да утешиш буру љуте душе моје и тела мојега. Јефимија усрдно приноси ово теби, Свети.

(1402)

СЛОВО ЉУБВЕ - Деспот Стефан Лазаревић

Стефан деспот најслађему и најљубазнијему и срца мојега нераздвојноме и много, двоструко жељеном и у премудрости обилноме, царства мојега искреноме (име рекав) у Господу љубазан целов, уједно и милости наше неоскудно даровање.

Лето и пролеће Господ сазда, као што и певац рече, у којима и красоте многе: птицама брзо и весељем испуњено прелетање, горама врхове, и луговима пространства и пољске ширине, и ваздуха танкога дивним неким гласовима оглашење, земаљске дароносе од цветова блага мириса и травоносне, но и самога човечанскога јестаства обнављање и раздраганост достојно ко да искаже?

Ово се ипак и друга чудна дела божја, која ни оштровидни ум сагледати не може, љубав превасходи, и није чудо, јер бог се љубав зове, као што рече Јован Громов.

Већ свака лажа места у љубави нема, јер Каин, туђ љубави, рече Авељу ''Изиђимо у поље''.

Оштро некако и бистротечно је дело љубави које сваку врлину превазићи може.

Љупко ову Давид украшава ''Као миро - рече - са главе силази на барду Аронову и као роса аермонска која слази на Горе сионске''.

Узљубите љубав, младићи и девојке, љубави прикладни, но право и незазорно, да не бисте како младићство и девојаштво повредили, којим јестаство наше к божанственоме приања, те да божанство узнегодује. Не растужујте - рече апостол - Духа Светога божјег којим се знаменовасте јавно као у крштењу.

Бејасмо заједно и близу један другоме, или телом или духом, но да ли горе, да ли реке одвојише нас, Давид да рече: ''Горе Гелвујске, да не сиђе на вас ни дажд ни роса, јер Саула и Јонатана не сачувасте!''. О безлобља Давидова, чујте! Саула ли оплакујеш, нађени? Јер нађох - рече бог - Давида, човека по срцу мојем.

Ветрови да се сукобе с рекама и да исуше, као за Мојсија море, као за Исуса судије, ћивота ради, Јордан.

Еда се опет састанемо, опет да се видимо, опет љубављу да се сјединимо у том самом Христу, богу нашем, коме слава са оцем и са Светим Духом у бесконачне веке. Амин!

(1409)