О СРБИМА И СРПСКОЈ ПОБОЖНОСТИ - Владика Николај Велимировић

1. Шта каже један странац. - Константин Филозоф описујући српску земљу као земљу ''којој се у целој васељени не може наћи равне да има сва добра сабрана'', овако описује Србе у времену Стевана Високог, цар Лазиног сина:

''Храбри су тако, да таки глас у васељени нико други нема, од чега часнијега, по Соломону, нема међу људима. А доброћудни су и у послушности, да им нема равна у свету. Где је потреба, брзи су на послушност, а спори на говор. А где је нека противност, брзи су на одговор свакоме. А телесном чистотом превазилазе друге народе, а исто тако лаком и светлом крвљу. Још су уз то милостиви и дружељубиви. Ако би ко од њих осиротео у потребама, остали му дају све потребито, сваком свагда, и не само давањем потребног но двоструком милостињом.

Живот пак у целој тој земљи је као црква Божија, а не као остали народи скотски и против природе, нити се сваки час спомиње (Божанство), но уређена је код њих (молитва) од малог до великог два пута на дан и више. Часно је, да син, мада је у своме дому, када је са родитељима, као слуга стоји пред њима. А ово се може видети како код богатих, тако и код најпростијих и последњих сиромаха. Где се чуло код њих да је неко увредио оца или матер? Заиста нигде. Но по Христу врше закон чинећи један другог већим од себе, господином именујући гологлави, као у старини, и као сада у источним земљама. Изуј обућу са ногу твојих, земља на којој стојиш света је; што ће рећи поштуј земљу обичајем; а свети апостол Павле заповеда људима да се моле одткривене главе. Отуда је код њих (Срба) заиста све изванредно, па и остало све, сходно Павлу, што је часно и побожно и избрано (Филиб. 4,8), а особито љубав која је глава свих врлина''.

ПРАВИ ПАТРИОТИЗАМ - Владика Николај Велимировић

Патриотизам је незнабожачка реч, и буквално означава љубав према земљи својих отаца. Интересантно је, да од свих хришћанских народа, чини ми се, једино Срби имају за патриотизам реч родољубље, која је по смислу ближа Хришћанству. Јер једна је ствар волети своју земљу а друга волети свој род, то јест људе блиске себи по разним особинама и ознакама. Родољубље значи ограничено човекољубље; оно није у пуној мери хришћанско човекољубље, али с друге стране није ни земљољубље.

Право родољубље је школа за широко хришћанско човекољубље. Ми се морамо школовати прво да волимо ближње, да бисмо се доцније научили волети и даљне. Нажалост, родољубље у Европи данас више долази до негативна израза него до позитивна, тј. више се изражава мржњом према суседним народима него љубављу према своме сопственом народу. Право родољубље не укључује ни мало мржње према суседном народу. Није највећи родољуб француски онај ко највише мрзи Немце, ни јапански онај ко највише мрзи Американце. Родољубље треба ценити по величини љубави а не по величини мржње, иначе промашава циљ, и обраћа се у мрачни шовинизам, тешку болест Европљана којој се Азијати ругају.

Знај, млади човече, да твој народ с правом очекује твоју љубав према њему. Не заборави ни свој дуг благодарности према народу, кроз чији си језик, обичај, установе и искуство и ти дошао до индивидуалног израза као човечија личност. Но не заборави, с друге стране, да је твој народ само једна грана на дрвету човечијег рода, на дрвету које је једна и иста Рука посадила. Та рука држи сунце, којим обасјава цело дрво, очекујући од сваке гране плод свој и време своје.

СРНА У ИЗГУБЉЕНОМ РАЈУ - Отац Јустин Поповић

СРНА сам. У васиони ја сам чуло туге. Давно - давно, Неко је протерао на земљу све што је тужно у свим световима и од тога салио моје срце. И отад ја сам чуло туге. Живим тиме што из свих бића и твари сишем тугу. По црну кап туге спусти у моје срце свако биће чим му приступим. И црна роса туге као танки поточић струју кроз моје вене. И тамо, у моме срцу, црна роса туге прерађује се у бледу и плавичасту.

По мом бићу разливена је нека магнетска сила туге. И све што је тужно у свету она неодољиво привлачи и слаже у моме срцу. Зато сам тужнија од свих створења. И имам сузе за свачију бол... Не смејте ми се, о насмејани! Ја сам запрепашћена сазнањем: у овом тужном свету има бића што се смеју. О, проклети и најпроклетији дар: смејати се у свету у коме врви туга, кључа бол!... Ја се од туге никад не смејем. Како бих се смејала када сте тако груби и сурови, ви насмејани! Када сте тако зли и ружни! А ружни сте од зла. Јер само зло наружи лепоту земаљских и небеских створова... Сећам се, присећам: ова је земља некада била рај, а ја - рајска срна. О, сећања од кога усхићено посрћем из радости у радост, из бесмртности у бесмртност, из вечности у вечност!...

А сада? - Мрак је попао све моје очи. На све путеве, којима се крећем, полегла је густа тама. Моје мисли капљу сузама. А осећања вру тугама. Цело моје биће захватио је неки неугасиви пожар туге. Све у мени тугом гори, али никако да сагори. И ја јадна само једно јесам: вечна жртва паљеница на васионском жртвенику туге. А васионски жртвеник туге је земља, сива и уморна, бледа и сумрачна планета...

Моје срце је неприступачно острво у бескрајном океану туге. Неприступачно за радост. Да ли је свако срце - неприступачно острво? Реците ви што срце имате! Знате ли чиме су све опкољена ваша срца? Моје - све самим океанским понорима и безданима. И стално се давим у њима. Никако да се извуче из њих, да изађе из њих. Све чега се дохвати меко је као вода. Зато су ми очи замагљене од суза, а срце разривено од уздаха. Болне су ми зенице, јер су многе поноћи заноћиле у њима. Синоћ је сунце зашло у оку моме,  а јутрос се није родило. Удавило се у тминама моје туге. Нешто страшно и језиво проходи моје биће. Плаши ме све што је око мене и изнад мене. О, да бих побегла од страхота овога света! А постоји ли неки свет без стархота? Зазидана сма муком, опијена пеленом, пресићена чемером. Ја усплахирено будим срце своје од пијанства тугом, а оно се све више опија. Душу своју, поплашену и разјурену страхотама овога света, вичем да ми се врати, а она све безобзирније бежи од мене, тужне и сетне...

Срна сам. Али чиме? - Не знам. Видим, али како, и то не разумем. Живим, али шта је то живот, не схватам. Волим, али шта је то љубав, не појимам. Патим, али како у мени ниче, расте и сазрева патња, то никако не разумем. Уопште, врло мало разумем од онога што је у мени и око мене. И живот, и љубав, и патња, све је то шире и дубље и бескрајније од мога знања и разумевања и схватања. Неко ме је спустио у овај свет, и у моје биће ставио мало разума, зато и разумем мало од света око себе и од света у себи. Све нешто несхватљиво и необично гледа у мене из сваке ствари, зато се и плашим. А моје крупне очи, да ли су зато крупне, да би што више сместиле несхватљивог, и обухватиле необухватљивог, и сагледале несагледног?

Крај туге, неко је разлио у мени, и обесмртио и овековечио нешто што је веће од осећања и јаче од мисли, нешто што је трајно као бесмртност и огромно као вечност. То је - инстинкт љубави. У њему има нечег свемоћног и неодољивог. Он се разлива кроз сва моја осећања, кроз све моје мисли, и влада свецелим мојим бићем. Као мало, мајушно острвце, тако је моје биће, а око њега се бескрајно протеже, разлива и прелива она - загонетка моје душе: љубав. Ма куда кренула по своме бићу, свуда наиђем на њу. То је нешто свудаприсутно у мени, али и најприсније. У мени: ја јесам, равно је са: ја волим. Љубављу јесам оно што јесам. Бити, постојати за мене је исто што и волети, љубити. И зар може бити бића без љубави? За такво биће не зна моје срнино срце.

Не вређајте љубав у мени. Јер вређате моју једину бесмртност и моју једину вечност. А усто, моју једину бесмртну и вечну вредност. Јер шта је вредност, ако не оно што је бесмртно и вечно? А ја сам само љубављу бесмртна и вечна. То ми је све. Ја тиме и осећам, и мислим, и гледам, и чујем, и видим, и знам, и живим, и бесмртујем. Кад кажем: волим, - ја тиме обухватам све своје бесмртне мисли, сва своја бесмртна осећања, све своје бесмртне чежње, све своје бесмртне животе. Са тим - ја сам изнад свих смрти и изнад свих небића; ја: срна сребрнаста, срна нежна, срна усплахирена...

Кроз језиве урвине и страшилне поноре пролази љубав моја ка теби - плаво небо, ка теби - благи човече, ка теби - цветна дубраво, ка теби мирисна траво, ка теби - Сведобри и Свенежни! Кроз безброј смрти пробија се љубав моја ка теби, о моја слатка Бесмртности! Зато је туга мој стални сапутник. Свака грубост - читава је смрт за мене. Највише сам у овом свету доживела грубости од једног бића што се зове - човек. О, понекад је он - смрт за све моје радости. Очи моје, гледајте преко њега  и изнад њега ка оном - Сведобром и Свенежном! Доброта и нежност, то је живот за мене, то - бесмртност, то - вечност. Без доброте и нежности - живот је пакао. Осећајући доброту Сведоброг и нежност Свенежног, ја сам сва у рају. Нагрне ли грубост људска на мене, о! то пакао нагрне са свима својим страхотама. Зато се плашим човека, сваког човека, осим доброг и нежног.

Крај потока сам, чије обале реси плаво цвеће. А поток је од мојих суза. Ранише ме људи у срце, и место крви потекоше сузе. Нежна небеса, ево вам казујем своју тајну: место крви у срцу имам сузе. У томе је мој живот, у томе моја тајна. Зато плачем за све тужне, за све недужне, за све понижене, за све увређене, за све гладне, за све беспризорне, за све уцвељене, за све намучене, за све ојађене. Моје мисли се од туге брзо загрцну и претворе у осећања, а осећања се излију у сузе. Да, осећања су ми бескрајна, и сузе безбројне. И готово свако моје осећање тугује и плаче, јер чим крене из мене у свет око мене, наиђе на понеку грубост људску. О, има ли грубљег и суровијег бића од човека?...

Зашто ли сам бачена у овај свет, међу људе? Ох, некада, давно - давно, када у својим густим и бескрајним шумама нисам знала за људе, свет је био за мене радост и рај. И ја сам своја рајска расположења и усхићења радосно ткала између мирисавог цвећа и витких бреза, између питомих дубрава и плавих небеса. Но у мој рај крочио је он: груб, суров и охол, он - човек. Згазио ми цвеће, посекао дрвеће, замрачио небо. И тако, мој рај претворио у пакао... О, не мрзим ја њега због тога, већ га жалим. Жалим га што нема осећања за рај. А од тога нема већег ужаса за створење, за ма које створење. Знате, срна не може да мрзи; она може само да жали и сажаљева. Све увреде, све грубости она одбија тугом и сажаљењем. Туга, то је њена освета. Туга, праћена сажаљењем... О, људи, како сте сурови и груби! Чула сам да постоје демони. Зар је могуће да су гори од људи? Само једно молим, само једно желим: да не будем душа у човеку, осећање у човеку, мисао у човеку...

Сваку грубост људску ја доживљујем као тежак ударац по срцу. Од тога се јавио тумор на срцу. О, колико модрица имам на срцу! О, колико удараца!... Ах, да! та ја сам у изгубљеном рају: срна у изгубљеном рају! Ох, смилуј се на мене, Сведобри и Свенежни! Гомиле модрица, једна до друге, једна на другој, и тако се направио тумор на срцу! Ох, спаси ме од људи, од грубих и злих људи! тиме ћеш мој свет претворити у рај и моју тугу у радост...

Више од свега што волим, волим - слободу. Она се састоји у доброти, у нежности, у љубави. А зло, а грубост, а мржња, - то је ропство најгоре врсте. Робујући њима, робује се смрти. А има ли од смрти страшнијег ропства? У такво ропство одводе људи, ти измишљачи и творци зла, грубости и мржње. А мене послали у свет, рекли и прорекли, одредили и предодредили: буди туга и љубав. И ја свим бићем испуњујем своје назначење: тугујем и волим. Тугујем кроз љубав, љубим кроз тугу. И зар могу другачије у свету који је насељен људима? Мој живот је у томе оквиру, у томе раму. Сва сам срце, - сва око, сва - туга. сва - љубав, зато ме потреса страх, онај мили страх, за који зна само - тужна срна...

У охолости својој људи и не слуте каква раскошна и чудесна осећања носимо у себи ми, срне. Између нас и вас, људи, зјапи провалија, те ми не можемо к вама ни ви к нама. Ви немате чуло за наше светове. Када бисмо ми срне срцем прешле у вас, прешле бисмо у пакао. Некада, ми смо биле у рају. Ви нам га људи претвористе у пакао. Што су ђаволи за вас, то сте ви људи за нас. Причале нам брезе: видесмо Сатану где паде с неба на земљу, паде међу људе и - остаде. Он, отпадник неба, објавио је: најпријатније ми је међу људима; и ја имам свој рај, то су они људи...

Знам и предосећам: мене очекује бесмртност, боља од људске. За вас људе, тамо у оном свету, постоји и пакао. А за нас срне - само рај. Јер ви сте људи свесно и добровољно измислили грех, зло и смрт, па сте и нас, без нашег пристанка, повукли у њих својом пакошћу и злобом, пошто сте имали власти над нама. Зато ћете и одговарати за нас: за све наше муке, невоље, патње и смрти. Ви ћете и испаштати за нас и због нас... Слушала сам, плаво небо шапутало је црној земљи ову вечну истину: људи ће на дан Суда дати одговор за све муке, за све патње, за све невоље, за све смрти земаљских бића и твари. Све животиње, све птице, све биљке, устаће и оптужиће род људски за све болове, за све увреде, за сва зла, за све смрти што им је причинио у гордом грехољубљу свом. Јер са родом људским, пред њим, и за њим иду грех, смрт и пакао.

Када бих бирала међу створењима, пре бих изабрала ТИГРА него човека, јер је мање крвожедан од човека; пре бих изабрала ЛАВА него човека, јер је мање крволочан од човека; пре бих изабрала ХИЈЕНУ него човека, јер је мање одвратна од човека; пре бих изабрала РИСА него човека, јер је мање љут од човека; пре бих изабрала ЗМИЈУ него човека, јер је мање лукава од човека, пре бих изабрала СВАКО ЧУДОВИШТЕ него човека, јер је и најстрашније чудовиште мање страшно од човека... О, истину говорим, из срца говорим. Јер човек је измислио и створио: грех, смрт и пакао. А то је горе и од најгорега, чудовишније и од најчудовишнијега, страшније и од најстрашнијега у свим мојим световима.

Начула сам, роморио је поток од суза: људи се хвале некаквом интелигенцијом. А ја их гледам из њихових главних дела: греха, зла и смрти. И изводим закључак: ако се њихова интелигенција састоји у томе што су измислили и саздали грех, зло и смрт, онда то није дар него проклетство. Интелигенција која живи и изражава себе грехом, злом и смрћу, казна је Божја. Велика интелигенција - велика казна. Мене би увредили, када би ми рекли да сам интелигентна, на људски начин интелигентна. Ако је таква интелигенција једина одлика људи, онда - ја је се не само одричем него је и проклињем. Када би од ње зависио чак и мој рај и моја бесмртност, ја бих се занавек одрекла раја и бесмртности. Интелигенција без доброте је казна Божја. А велика интелигенција без велике доброте је неподношљиво проклетство.

Са интелигенцијом, без доброте и нежности, човек је готово ђаво. Слушала сам од небеских анђела, када су крила прали у мојим сузама: ђаво је велика интелигенција без имало доброте и љубави. А и човек је то, ако нема доброте и љубави. Човек интелигентан, а без доброте и самилости, пакао је за моју нежну душу, пакао за моје тужно срце, пакао за моје безазлене очи, пакао за моје кротко биће. Ка једној жељи душа се пропиње: да не живим ни у овом ни у оном свету крај човека који је интелигентан а нема доброте ни самилосне нежности. Само тако пристајем на бесмртност и вечност. Ако не, уништи ме, Боже, и претвори у небиће!

У давна времена причале су беле срне: земљом је прошао Он: Свеблаги и Свемилостиви, и земљу у рај претворио. Где је стао, ту је рај настао. На сва бића и на сву твар из Њега се лила бескрајна доброта, и љубав, и нежност, и милост, и благост, и мудрост. По земљи је ходио, и небо на земљу сводио. Звали су га ИСУС. О, ми смо у Њему виделе да човек може бити диван и прекрасан, само кад је безгрешан. Он је и нашом тугом туговао и са нама плакао због зала што нам их људи починише. Био је са нама, а против творевина људских: греха, зла и смрти. Волео је сва створења нежно и самилосно; миловао их неком божанском сетом; и бранио од људског греха, од људског зла, од људске смрти. Био је, и заувек остао - Бог наш, Бог тужних и уцвељених створова, од најмањих до највећих.

Само они људи који личе на Њега - мили су нам. Ону су род наш, и бесмртност наша, и љубав наша. Душа је тих људи саткана од Његове доброте, и самилости, и љубави, и нежности, и благости, и праведности, и мудрости. Њихова је интелигенција божански мудра, божански добра, божански кротка, божански самилосна. И они личе на светле и свете анђеле. Јер велика интелигенција и велика доброта, спојене у једно, и јесте анђео.

Зато наша љубав сва хита ка ИСУСУ свеблагом, сведобром, свемилостивом, свенежном. Он је - Бог наш, и Бесмртност наша, и Вечност наша. Његово Еванђеље је више наше него људско, јер је у нама више Његове доброте, Његове љубави, Његове нежности... Он, о! благословен Он у свима срцима и у свима нашим световима! Он - Господ и Бог наш! Он - наша слатка утеха у овом горком свету који пролази, и наша вечна радост у оном бесмртном свету који наилази...

ИЗМЕЂУ ЛЕВИЦЕ И ДЕСНИЦЕ - Владика Николај Велимировић

Јесте ли интернационалист или фашист? То је данас посведневно питање.

Шта ћеш ти одговорити на ово питање, скромни читаоче наш? Ти не можеш рећи, да си интернационалист, пошто интернационализам означава одрицање народности, то јест одрицање оне природне групације човечанства по језику, крвном сродству, историји и традицији. Одговори, дакле: ја нисам интернационалист.

Но ти не можеш рећи ни да си фашист, пошто фашизам значи себичност и мржњу. Фашист је ставио себи у дужност да обожава своју нацију изнад свих народа и изнад Бога, и да презире и мрзи све остале народе као ниже и безначајније. Одговори, дакле: ја нисам фашист.

Одговори јасно и гласно: ја нисам ни интернационалист ни фашист. За мене су интернационализам и фашизам два опасна запаљења, која воде неминовној смрти, ако се благовремено не излечи. Интернационализам је запаљење мозга, а фашизам запаљење плућа. Мој мозак би био у запаљењу, кад бих ја презрео очигледну индивидуалност појединих народа. Моја плућа била би у запаљењу, кад бих ја дисао мржњом против свих народа изван свога народа. Ви ме питате: које запаљење више волим? Ја одговарам оно што би ми сви лекари у свету саветовали да одржим: ја не волим ни једно запаљење. Јер свако запаљење јесте смртоносно.

- Па шта си ти онда? Кад ниси ни интернационалист ни фашист - шта си и шта треће можеш бити?

- Ја сам средњи човек, осредњи, каквих је већина у свету, какви су многи милиони Божијег народа на кугли земљиној. Ја  нисам никакав лудачки геније, који вуче лево или десно у крајност, у јендек, у пропаст. Ја сам обичан човек Божији, који идем средином пута, утабаног вековима, опробаног покољењима, чувајући се опрезно од крајности, од пропасти, од обронка, од јендека лево или десно украј пута. Ја волим свој народ, али га не обожавам. Ја сам уверен, да су и други народи добри као и мој народ. Ја знам, да је један исти Творац створио све народе, и да он у свакоме народу има обилату жетву добрих људи. На своме народу ја се не учим мрзети остале народе него, напротив, на своме народу, као у некој школи, ја се учим и вежбам волети све народе на земљи. Моја љубав према свима народима ипак не чини ме интернационалним, јер интернационализам негира све народе, сваку народност, сваку националну индивидуалност, а ја утврђујем и потврђујем својом љубављу све народе, сваку народност и сваку националну индивидуалност. Ја сам човек средњи и осредњи, као сваки сељак, сваки занатлија; не желим да ме ко назове генијем, нити да будем геније. Јер видим, да они који то желе, вуку човечанство са средине пута не на тротоар него у јендек, да ће све крајности, и левице и деснице, проћи као суви облаци, и да ће се род људски вратити опет на средину пута и наставити своје путовање средином пута. Овај пут, овај средњи пут назвали су оци наши православни: Царски пут. Јер га је просекао велики Цар и Господ наш.

ВЕЛИКА ДОГМА - Владика Николај Велимировић

Неразум нас сатре, Господе боже наш. Од неразума њива се Твоја покри коровом, и семе Твоје у опасности је да буде угашено. Похитај, Господе, и спаси усев Твој, док није коров превладао.

Што више знају синови човечији, то мање разумеју. Претоварени су знањима о дубинама морским и висинма небеским, али упоредо са знањима расте и њихово неразумевање. Мало мало па ће све знати а ништа разумети. А најмање Тебе и себе.

Отргоше се од Тебе, Врховног Разума, па с гордошћу и злобом против Тебе кренуше на познање дела Твојих.

Због њихове надмености и злобе Ти си се склонио с пута, те нигде у васиони да Те сретну. А где год не сретну Тебе, сретају архипротивника Твога, који хитро попуњава место које Ти упразниш.

- Мешајте , људи, само мешајте! шапће им архипротивник Твој. Једите са дрвета добра и зла. Никакво јело није добро док се са злом не помеша. Помешајте и бићете богови. - Тако их учи архипротивник Твој.

Развели су се са Твојим разумом, па не разумеју, да грам зла отрује товар добра, Јер отров је отров, узели га на суво или попили у акову воде. У оба случаја отроваће се и умреће. И ко ће их повратити у живот осим Тебе, Господаре живота?

Дух преваре улио се у синове царства, ап као пијани посрћу на лево или на десно. Сви - једноруки!

Богати су знањем о стварима и фактима, али им умакло познање истине. Због тога ткају потку без основе, као паук паучину на ветру.

А духу преваре то чини радост, као увек сваки неразум, неред и хаос.

Приближи се Господе и сустигни оне што беже од Тебе. Уразуми их док нису направили хаос од козмоса у себи и изван себе, у целом свету.

Изнемоћале душе хришћанске траже религију без догми. Више воле плићину крај својих ногу где се лако види дно, и ситне рибице и жабе и змије на дну. Боје се дубина језерских, а још више дубина Божијих. Заборавили су реч Господњу риболовцима: Идите у дубину!

Како то да материјалисти и безбожници прописију своје догме, сурове и круте као челик, а назови хришћани неће да држе божанске догме своје вере? Говоре: Тешке су и неразумљиве и непрактичне! Као да Бог треба да се управља према разуму људском, оплићалом и огрубелом, а не људи према разуму Божијем, према Логосу, према Логици Небеској.

Жале се: Какав практичан значај има, на пример, догма о божанској Тројици у јединству?

Нема ни једне хришћанске догме, која није практична и у животу применљива. Без догме о Светој Тројици у јединству све су људске психологије и педагогике и социологије погрешне. Све ове науке обновио је Христос објавом догме о Светој Тројици у јединству.

Троје је што сведочи на небу, и троје је што сведочи на земљи, каже јеванђелист Христов св. Јован.

На небу су Отац, Син и Дух Свети, - један Бог; на земљи, у души људској разум, срце и воља - један човек.

Ове три силе или способности душевне чине сву садржину душе људске, тј. сила мисаона, сила осећајна и сила делатна. Ако су те три силе душе подједнако и хармонично развијене, онда је душа људска тројична и једна, као што је тројичан и један Бог на небесима. У том случају човек је заиста образ Божији, жива микроскопска слика Божија на земљи! И у таквом је човеку мир и снага и радост. Ако ли је пак једна сила душевна развијена несразмерно с друге две, онда је та душа тројична али не једна него подељена, дисхармонична, без мира, снаге и радости. Тражи а не зна шта тражи. Уствари она тражи себе, целину себе, целост своју. Оне прве душе су целе а ове друге фрагментарне. Оне прве су образ Свете Тројице у јединству, а ове друге образ несвете Тројице у нејединству, било индијске Тримурти, где Брама и Вишна зидају а Шива руши, било пак египатске, где су Озирис, Изис и Хорус у крвавој завади. Кад су богови такви, какви су тек људи? Тројство су, али не у јединству. Тројство су али не свето. Рат у души, који гони у рат с људима. Разбијено огледало, у коме свети и тројични Бог не може да види своје лице. Музика су, али не симфонија него џез.

* * *

Ко је разоритељ Свете Тројице у својој души?

Интелектуалист, који је сав у напрегнутим мислима али са утупљеним осећањима и закржљалом вољом. Но зато су и мисли његове погрешне, пошто нису орошене љубављу нити оправдане јаком вољом за добро делање.

Ко је разоритељ Свете тројице у себи?

Сентименталист, који је сав у осећајима, али за кога људи говоре: осетљив је преко мере, али без разума и воље.

Ко је још разоритељ Свете Тројице у себи?

Активист, голијат, боксер, галдијатор, који је сав у силно развијеној вољи, али без осећаја и саосећаја као и без јасне светиљке разума.

Све је свето у Светој Тројици: Свети Отац, Свети Син и Свети Дух. Следствено и у тројичној души људској треба да је све свето: свети ум, свето срце, света воља. Отуда и у друштву људи: света љубав, свети брак, света породица, свето друштво, свети народ.

Кад ће синови човечији почети васпитавати своју душу и уређивати своје друштво на овој врховној догми о Светој Тројици у јединству? Гле, васпитати на старом српском језику значи хранити, питати. Кад ће дакле почети хранити душе своје Светом Тројицом?

Ову милу и интимну тајну Божијега бића, открио је син Божији својим верним; бацио је бисер пред - људе. Да би откровењем ове тајне објаснио људима и истинитог Бога и нормалног човека.

Кад ће почети, питамо се? Но већ су почели многи. То су светитељи Божији. То су они који се Светим Духом очистише, и светом љубављу окадише, и светим делима окитише, те тако посташе живи храмови Бога или обиталиште Свете Тројице. Не називају ли се они тако и у књигама староставним? И није ли таквима обећано вечно царовање, не у Земљи Недођији него у Небесном Царству Христовоме'

Зверски људи, са искиданом тројицом у себи, зверски цареви ''ни по милости Божијој ни по вољи народној'' воде и водиће рат против Свете Тројице. Али је речено и проречено, да ће ''свеци Вишњега преузети царство, и држаће царство на вијек и до вијека''. И још поновљено: ''А царство и власт и величанство царско под свијем небом даће се народу светаца Вишњега, и његово ће царство бити вјечно царство, и све ће власти њему служити и слушати га'' (Данило 7, 18, 27; 17, 14).

Упркос свих бура и ваљака то царство нечујно расте и само расте, и у миру и у рату. И сили тога царства не може одолети ни свет ни пакао. Јер једино то царство није Земља Недођија.

НОВА УТАКМИЦА - Владика Николај Велимировић

Шта има ново, питам себе? Шта има ново у овом старом свету, Спасо Спасовићу?

Само Христос.

Све друго је старо и престарело, и због много понављања истрвено као стари кајиш на точку. Омало, па да се кајиш  прекине, и точак света устави, кад се Христос јавио.

Шта је дошло у свет са Христом?

Нова логика, нова снага, нови хоризонти, ново и све ново, па и нова утакмица.

Но колико је важно што је из основа све ново, толико је важно што је из основа све добро - све што је са Њим и кроз Њега дошло у свет. Јер много од онога што људи изван Христа називају новим није добро. Чак није ни ново него премазано или калајисано старо.

Спаситељ је сишао с неба да обнови старога човека, да га препороди изнутра на изван, да га претвори у нешто сасвим ново као што је претворио хлеб и вино у тело и крв своју. И још да стару утакмицу у злу замени новом утакмицом у добру.

Нови човек почетак је новог човечанства, и нова утакмица почетак новог друштва. Јер док год су људи стари, све је старо; и калејдоскоп историје показује само нове облике и боје старе покварене садржине. А та стара покварена садржина душе људске гони људе на утакмицу у злу. Диригент те старе утакмице јесте онај Непоменик, отац сваке лажи, који је дочаравао људима лажну срећу и лажни рај што није друго до Земља Недођија. Обманути њиме завојевачи света умирали су као сужњи, богаташи као просјаци, гладијатори као болесници, тирани као презрени робови, горди усрећитељи као несрећници, презритељи светиње као самоубице, завођачи и завођачице као сумасшедши.

У чему се састоји нова утакмица?

Ако је неко побожан и молитвен, а ти се трудиш да будеш праведнији и поштенији од њега, онда се то зове нова утакмица.

Или ако је неко смеран и кротак и чист срцем и мирољубив, а ти се паштиш да у свему томе будеш раван њему, или да га превазиђеш, није ли и то утакмица у добру?

Ако си милостив да помогнеш, великодушан да опростиш, и храбар да одбраниш, онда си постао такмац светих људи.

Чиниш ли људима увек што би желео да теби људи чине, онда си близу савршених.

Ако гориш љубављу према Христу распетоме за тебе, и вољан си да му живот свој дадеш као уздарје, и да умреш за Њега или Његове, онда си превазишао време и простор, и осигурао си себи место међу апостолима и  мученицима у бесмртном царству небесноме.

Ако дугим вежбањем и молитвом и подражавањем најбољих у Хришћанству онеспособиш себе за свако зло а оспособиш за свако добро, у мислима, осећајима и делима, онда си постао узор новога човека и учитељ нове утакмице у добру.

Назовемо ли дело Христово револуцијом, онда је то сасвим изузетна револуција у историји света. Јер Вођ те револуције желео је да пролије своју крв, а не туђу, за остварење свога идеала, свога царства. Што је и посведочио на Голготи. Кад су дванаест легиона анђела били спремни да га избаве од смрти и побију Његове непријатеље, видљиве и невидљиве. То је ново у свету.

Македонац и Цезар, Мухамед и Акбар, Бајазит и Темерлан, па на жалост и крштени Филип II и папа Борџије, Ришље и Јелисавета, Фридрих и Бонапарта, као и многи други стварали су своја царства на туђој крви чувајући се опрезно да не пролију своју. То покушавају и неки данашњи диктатори, који не сматрају историју учитељицом живота него се одлучно држе старе утакмице у злу... Те ће их зло и снаћи, и биће уписани у читуљу непријатеља Христових. А њихова царства ако се и остваре, биће убрзо претурена малим прстом Христовим. И биће одбачена с пута који Христос води човечанство, и претворена у гомилу рушевина као и сва остала насилна царства пре њих.

Револуција Христова створила је у друштвеном погледу братство; братство нових људи за које Христос умре. Идеја хришћанског братства укључивала је и слободу и једнакост.

* * *

Преврнимо два листа модерне историје. За последњих сто и педесет година догодиле су се у Европи две крваве револуције, француска и руска. Француска револуција збила је свој програм у три речи: слобода, једнакост и братство. Братство је дакле ставила на последње место. Од те три идеје француска револуција мучила се и још увек мучи на остварењу само идеје слободе. Идеје пак једнакости и братства нису практично ни дошле на дневни ред.

Руска револуција дошла је да оствари ону другу идеју француске револуције - једнакост, док идеју слободе и братства прећутала.

Револуција једнакости не само није до сада остварила једнакост него је поделила људско друштво у три касте: пресите, несите и гладне; или: пуноправне, малоправне и бесправне.

Зашто су обе ове револуције у сред хришћанског света ставиле идеју братства на последње место, или сасвим је презреле? Као неку Пепељугу међу идејама?

То је јасно. Зато што су обе те револуције биле атеистичке; обе су одрицале постојање Бога. А кад се одриче Бог, нелогично је и говорити о братству људи. Где нема заједничког оца, нема ни братства. Смешно би било говорити људима: Ми смо сви браћа, јер немамо једног оца?

Где се дакле не признаје један отац људи, ту нема ни братства. А где нема братства, ту је непрекидна злоба, незадовољство, и стара кобна утакмица у злу. Зато мислимо, да су обе те европске револуције почеле са погрешног краја, стављајући оно што је прво на последње место, а последње на прво. И кад су атеистички револуционари понекад изговарали реч братство, нису мислили на истинско братство него на утилитарно, разумевајући под братством на њихов начин уређен ортаклук људи. А да су револуционари једне и друге европске револуције иставили идеју истинског братства, и то на прво место, не би се укаљали оноликим злочинима.

Шта да се ради?

Потребно је обрнути ред речи па рећи: братство, слобода и једнакост. Или просто - братство, и довољно. Јер где је братство ту је и слобода и једнакост.

Но да се обрне тај ред речи, не иде лако. То би био задатак једне треће револуције.

Та трећа револуција уствари је отпочела далеко пре оне две европске револуције. Отпочела је пре деветнаест столећа. И још траје, и трајаће. Логика те револуције гласи: Један отац на небесима, једно братство људи на земљи, једна утакмица међу људима - утакмица у добру.

СЛОБОДА И ЈОШ ДВОЈЕ - Владика Николај Велимировић

У прастаро време није се говорило о слободи. Људи су сматрали слободу тако природном као и ваздух.

У наше пак дане ни о чем се више не говори него о слободи.

И о здрављу не би људи говорили кад не би видели угрожена од болести.

Слобода је угрожена, зато се о њој тако много говори. Није слобода угрожена само у наше дане него изодавна, али је она најугроженија у наше дане.

Како је слобода угрожена? Онако како може бити угрожен и хлеб, и свака имовина, и достојанство појединих људи или народа од других људи или народа.

Један човек угрожава хлеб свога суседа, када одузима хлеб своме суседу умножава свој, тако да он бива пресит а његов сусед гладан.

Тако и са имовином. Један присваја сувише, док други остаје без крова и огњишта.

Тако и са достојанством, влашћу и чашћу.

Па тако и са слободом. Губљење слободе значи само пренос слободе од многих на једнога. А уколико је један тиранин неограниченији, утолико он лично има више слободе од осталог народа. А када је потпуно неограничен, онда он има сву слободу, а народ никакву. Као што је фараон имао сву земљу египатску као своју личну имовину, а народ ништа. А ко има сву имовину има и сву слободу, и обратно.

Такво стање било оно створено лагано или самовласно, народи нису могли никад за дуго подносити. Отуда - убиства султана и царева, папа и диктатора сваког назвања. Отуда безбројне буне, револуције и крвави ратови кроз историју човечјег рода.

Демократије, и древне и модерне, дошле су као лек од тираније. Власт једнога оне су хтеле заменити влашћу Многих или Свих. Распространити слободу на Многе или на Све, то је било начело демократије.

Али ни у демократијама слобода свију није осигурана. Као ни столица на једној нози тако слобода не држи се на једној нози. Неопходно је још двоје. А то двоје јесу истина и милост (управо љубав, ако би смели употребити ову реч у времену у коме смо).

То троје нераздвојно осигурава стабилност, ствара мир, појачава снагу и умножава здравље и радост.

О како бих ја желео да на таквој троногој столици нађу одмора људи и народи, напаћени, уморни и позлеђени!

* * *

Шта је упропастило атинску демократију? Лаж и себичност, две зле другарице, које су увек угрожавале слободу, по речима Демостена, и од којих је слобода увек уплашена бежала.

Шта то непрекидно колеба и угрожава модерну слободу? Осамљеност, без истине и милости. Слобода у модерној демократији прописана је демократским уставима и заштићена законима. Слобода је постала ствар државна и национална, док је истина и милост остала ствар приватна, приватног убеђења и приватне добре воље.

И тако модерна демократија хришћанских народа као и паганска слична је столици са једном ногом. Једина је разлика што се оне друге две ноге више виде у модерним демократијама, благодарећи хришћанској вери и развијеној приватној иницијативи. Али шта то користи, кад оне две ноге, као краће висе у ваздуху?

Осамљена слобода је без одбране. Она сама не може да се брани ни од лажи ни од себичности. Она је само моћна да се тренутно брани од тираније. Али њен трајан опстанак условљен је нестанком лажи и себичности. Она потребује истину и милост, да је одбране од лажи и себичности; да је освештају и облагороде. Да би као освештана истином и облагорођена милошћу била заувек мила људима и остала с људима докле људи трају.

Слободу људи саде као питому воћку. Јер незналице изједначују слободу са самовољом без ограничења и дрскошћу без казне. То долази отуда што они не познају светлост истине и славу милости.

Слобода је као свила која се лако прља; или као слатко млеко кје у нечистим судовима брзо узвришти.

Слобода атинска нераздвојно је била везана са поштовањем богова, иако лажних. Слобода хришћанских народа разрешена је од поштовања Бога, иако истинитога. Лажна вера јелинска сматрала се искључивом заштитницом демократије јелинске. Због тога је Сократ платио главом. Истинита вера хришћанска не признаје се за заштитницу демократије. Перикле је морао приносити жртве фантастичним божанствима олимпијским. Многи пак модерни представници демократије не осећају обавезе према вери већине свога народа. Чак понегде се сматрају напреднијим уколико више презиру те обавезе. Народна вера, вера истине и милости у хришћанским демократијама, ужива само ону заштиту коју и многе сујеверице и лажне теорије.

Тако је Бог увређен, а модерна слобода осиромашена и позлеђена без потпоре истине. Но слобода, неосвештана истином и неблагорођена милошћу, нечиста је и сурова слобода. Таква слобода, као и свака светиња, осветљива је. Слобода се свети на тај начин што бежи из друштва људи, који је развенчавају од истине и милости, и уступа место нежељеној диктатури и тиранији. И точак смене окреће се.

''Познајте истину и истина ће вас ослободити''. Од чега ослободити? Од сваке лажи, лицемерства, суровости и вулгарности.

''Ја сам истина. Без мене не можете чинити ништа''.

''Благо милостивима, јер ће помиловани бити''.

''Један је Отац ваш, који је на небесима, а ви сте браћа међу собом''.

Да је ово откровење дошло до Демостена, друкчије би он бранио демократију атинску. И да је дошло до јелинског философа Платона, он би написао мудрије књиге о друштву људском.

* * *

Без вере у Бога нити се робовање може издржати нити слобода одржати.

На капији сваке демократске земље требало би исписати крупним словима речи Христових апостола:

''Ви сте, браћо, на слободу позвани. Само нека ваша слобода не буде на жељу тјелесну, него из љубави служите један другоме'' (Галат. 5, 13).

По основном хришћанском учењу дакле циљ слободе је драговољно служење Богу и својим ближњим; служење из љубави. И робовање је служење, али не драговољно него приморано, кулучно, без личног достојанства и одговорности.

Што већа слобода, то мора бити већа лична служба и лична одговорност. Тако се душа човечија усавршава и обожава. ''И Син човјечји није дошао да му служе, него да он служи''.

Нажалост слобода је до сада исувише употребљивана на телесне жеље. Но тако не може опстати, ако ће слободе остати.

Тако не може остати ако ће демократија постојати. Мораће доћи једно интелигентније, свесније и савесније покољење од нашег, које ће схватити слободу као светињу сједињену са истином и милости. Света истина, света слобода и света милост, три уједно и неаздељиво.

Истина не ограничава слободу него јој даје смисао, показује циљ и чува је од кварежи, а милост је облагорођава за добра дела.

Ваистину, таквој слободи међу људима радоваће се сва Небеса и сва будућа колена људска.