НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ - МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ, 75

Погледа Отац с Небеса и виде ме сва у ранама од неправде људске, и рече: не свети се.

Коме да се светим Господе? Поворци стада, што иде на заклање?

Свети ли се лекар болесницима, што га са самртничке постеље руже?

Коме да се светим? Снегу, што копни, и трави што се суши? Светли ли се гробар онима, што се спуштају у гроб?

Коме да се светим? Незналицама, што мисле, да могу још некоме у свету нанети зло осим себи. Свети ли се учитељ неписменој деци, што не знају читати?

Вечност ми је сведок, да сви они што су брзи на освету спори су у читању и разумевању њених тајни.

Време ми је сведок, да сви они што су се светили, гомилали су отров у себе, и отровом избрисали себе из књиге живих.

Чиме се хвалите, осветници, пред противницима својим, ако не тиме, што ви можете поновити њихово зло? Не казујете ли тиме: и ми нисмо бољи од вас?

Бог ми је сведок: и ви и ваши противници подједнако сте безбрижни и подједнако немоћни за добро.

Видех трешњу, којој деца огулише кору и спалише, како даваше свој зрео плод тој истој деци.

И видех, краве, које људи мучаху великим теретом, како стрпљиво дају млеко тим истим људима.

И сузе ми ударише на очи: зашто природа да буде милостивија према људима него човек према човеку?

Природа ми је сведок, осветници, - само је онај моћнији од својих злотвора, ко је немоћан поновити дела ових.

Освети нема краја, и потомци настављају дело својих отаца, и одлазе остављајући га несвршена.

По широком друму јури зло, и од сваког новог мегдана добија снаге и мала, и умножава своју свиту.

Мудар се склања с друма, и оставља зло да јури.

Лајава пса брже умири један комад хлеба него хрпа камења.

Онај ко је учио људе: око за око, - учио их је, како ће сви остати слепи.

Коме да се светим, Оче мој небески? Поворци стада што иде на заклање?

Ах, како су жалосни сви злотвори и сви осветници! Заиста, као стадо што иде на заклање, а не зна куда иде, па се боде и ствара кланицу пре кланице.

Не тражим освету, Оче мој, не тражим освету но тражим, да ми даш море суза, да могу оплакати жалост оних, што иду на заклање, а не знају куда иду.

НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ - МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ, 23

Одаја душе моје није изветрена,  а Ти куцаш на врата, Страшни Душе Свети. Само један тренутак, док изветрим одају своју од нечистих духова, па ћу Ти отворити. Јер овако и да отворим, Ти не би ушао у одају пуну ружна задаха, и удаљио би се од мојих врата за навек. Само један тренутак, молим Ти се, највећи госте мој!

Ах, стиде мој и жалости моја, како се отеже овај један тренутак! Још мало, мало, и цели век на земљи сместиће се у овај тренутак. А Ти стрпљиво чекаш пред вратима, и ослушкујеш мој дах.

Дрски су незвани гости у мени, дрски и веома намножени. Пођем ли да отворим прозор, они ми затежу руке уназад. Пођем ли к вратима, да осетим Твоје животворно присуство, они ми се спутавају око ногу. Везаше ме навиком на њихов гадан задах, па стрепим од свежине и дрхтим од новине. Ах, само да не одоцним да Теби врата отворим!

Но ево и по цену смрти овог ропског живота ја ћу отворити све прозоре и именом Пречисте Девојке и Сина Њеног изјурићу из себе све пакосне господаре и тиранине душе моје. А ти кад уђеш, оживећеш моју лешину Твојим животворним дахом, Твојом младалачком снагом, Твојом љубавном росом.

Душе мушке снаге, јутарње једрине, вечерње тишине, лакши од сна, бржи од ветра, свежији од росе, слађи од матерњег гласа, светлији од пламена, светији од свих жртвеника, снажнији од васионе, живљи од живота, - Теби се молим и поклоним, удружи се са мном на врлетном путу ка вечном блаженству Тројичног Божанства.

Душе огњени, што се никад не одвајаш од Вечног Девичанства, пронзи моју душу, и очисти је, и осветли је, и намириши је небесним тамјаном, и усели се у њу, и учини је Својом невестом, да би се у њој зачела песма мудрости Божје; да би се у Њој отворило Око вечности.

Ти што раниш и никад не спаваш, научи ме да бдим будно и чекам стрпљиво.

НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ - МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ, 99

Књига сам исписана и споља и изнутра, и запечаћена са седам печата.

Сричу комшије моје и не могу име да ми срекну.

Комшије моје, како ћете онда прочитати име Господа, који ме од блата испере, кад моје име не можете да срекнете?

Твоја сма књига, Господе, Царе мој, Твоје сам писмо и споља и изнутра. Само свет ме замрља својом неписменом руком, те постах нејасан и нечитљив.

Твоја сма књига, Господе, Царе мој, и Твоји су печати, којима си ме запечатио као светињу своју.

Под сваким печатом скрива се по један дар Духа Светога, по један дар бесмртног живота Небеске Триаде. Ко ће отпечатити оно, што је Бог запечатио, - ко може други осим Бога јединог?

Говоре ми комшије моје: ти си књига света, и сав си исписан руком света, и сви дарови у теби дарови су света?

Тако ме читају неписмети, и ја осећам, да ми не знају имена.

Заиста, свет је много исписао незграпном руком по срцу моме. Многе и нетражене дарове утрпао је свет у срце моје.

Но гле, и кад избришем све писање светско из срца мога, избацим све дарове светске из срца мога, не избацујем срце своје из себе, и не остављам га празним.

И гле, кад избришем све писање света по уму моме, и све дарове светске избацим из ума мога, не избацујем свој ум из мене, нити га остављам празним.

И знам, да је по телу моме писао дух мој, и по духу моме тело моје. Гле, кад избришем све писање духа по телу моме, и тела мога по духу моме, ипак не остајем књига неисписана.

Кад избацим сав свет из себе, опет видим у себи књигу запечаћену са седам печата. То је Твоја књига, Господе. То је писање Господа мога. Ко може отпечатити књигу Божју осим Бога јединог?

Ко Тебе призна за Оца, признајеш и Ти њега за сина, и сину отвараш књигу и читаш тајне. Печат по печат ломиш, и читаш му тајне.

Узалуд ме читају људи, неће ме прочитати. Прочитаће само оно, што је свет написао по мени и у мени. Но очи њихове не могу читати под печатима.

Нема много речи у тој књизи, но свака реч је ко пламен оштра, и као бесмртност дуга, а слађа је од свих сласти овога света.

Седам речи, - седам духова и седам живота, три горња и три доња, везани у средини нераздвојно у један неумирући пламен.

Света мужанственост неба и девичанска женственост земље, опасан непорочним појасом, окићеним са седам звезда.

Но ко сме просипати бисере пред оне, који се хране трулим јабукама? Ко сме читати тајне Твоје онима, који су писмени само за дебела слова света?

Невидљива рука стара се, да пише свуда по свету, но свет се отима и мучи да пише својом мртвом руком - мртва слова.

Господе Свемилосни, погледај у оне, који гледају у Тебе, и управи руку њихову, да кад пишу по себи пишу Твоје име и споља и изнутра.

Свемудри Боже мој, управи очи избраних Твојих у печате књиге Твоје, да с молитвом чекају и с разумевањем читају, кад Ти будеш нечујно и лагано ломио печате тајни!

НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ - МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ, 61

Топе се снегови на планини, кад сунце обасја, и потоци се сливају, да оперу земљу. Које ће сунце отопити снег с врхова ваше душе, синови људски, и опрати земљу вашу?

Као љути мраз тако је стегнута душа ваша од греха. Као лањски снег, на који пада нови снег, тако непомичан лежи ваш лањски и преклањски грех, постеља греху данашњем и сутрашњем.

Не би имали греха, да немате грешности; грешне воље да немате, не би греха имали. Не би се задржавао снег на планини, кад би земља била топла; кад би топла земља била и кад би се хладна магла, што крије сунце, уклонила, не би се задржавао снег ни на планини ни у долини.

Хладна почва и хладна магла између вас и сунца вашег, гомилају снег на снег, и лед на лед.

Ко ће отпустити грехе ваше, и замрзлост вашу ко ће откравити?

Залуду ви сами себи опраштате грехе. Опраштањем својих грехова ви од снега правите лед, још глађу постељу за нови снег.

Светлост тросунчаног Божанства једина може отпустити грехе ваше, као што сунце једино може отопити снег на планини, отопити снег и лед, и измамити цвеће из црне земље.

Опраштају ти се греси, устани! Човече, познајеш ли онога, ко има власт, да те поздрави овим слатким речима? Кунем ти се, нећеш га наћи ни срести на земљи, ма сву земљу унакрст разорио. Јер он од земље није, и земља га не храни.

То је небесни човек, спаситељ душе твоје, далеко од онога, ко сам себи грехе опрашта, а близу, врло близу онога, ко омрзне грехе своје и завапије небу, да их истреби.

Његов ум је чистији од сунца, и реч је његова врелија од сунца. Те топи снег са душе човекове, и измамљује цвеће да расте. Све наслагане спратове снега и леда може он отопити, и сву земљу опрати. Њега призови из дна душе своје, и доћи ће.

Кад он викне: опраштају ти се греси, - душа твоја, сада укочена под теретом греха, постаће лака и покретна, и нестаће раслабљености тела твога.

Греси душе ране су душе. Како ће бити тело здраво у рањаве душе?

Безумник говори: гле мог суседа, окорелог грешника, како му тело цвета здрављем! Заиста грех душе не штети тело, говори безумник.

Очекај, безумниче, очекај још мало, док гној душе не пробије кроз тело. Тада ћеш закључати уста своја и бежати од греха као што бежиш од смрадне трулежи. Очекај док црв не разједе јабуку изнутра, и ожалостићеш се од њене спољашње увелости и бледила.

Тада ћеш и ти стати с губавима украј друма и самртнички викати: Сине Божји, помилуј ме!

И тада ћеш чути - и разумети спасоносне речи: опраштају ти се греси, иди с миром!

ГОВОРИМО СА ЖИВИМА И МРТВИМА - Божидар Ковачевић

Да се може говорити са живима, томе се нико не чуди. Да ли се може говорити са мртвима?

Може!

Ја узмем књигу у руке. Њу је написао неки човек који је, можда, врло далеко. Можда чак у Америци. Можда је и умро човек који је то написао. Отварам књигу, и тај ми човек прича. Песник отвара своју душу и говори шта је осетио кад је видео мајку расплакану над погинулим сином, - шта му је било у срцу кад је победа поносно ишла кроз наша села, и преко наших њива и планина, чиме се заносио кад је разговарао с девојком коју воли. Он ми говори шта мисли мајка  над колевком свога детета. Ако је то заиста добар песник, онда ми око зацакли весељем, или, можда, крадом бришем сузе.

Читам приповетку. Писац ми описује људе. Описује људе добра срца који воле свет око себе. Описује људе који другима помажу. Људе који дају и свој живот за другога, за угрожену домовину и слободу своју и туђу, који се боре за победу правде и истине, боре се за лепоту и доброту. Писац ми доводи пред очи и људе који живе само са себе, који би цео свет упропастили само да њима буде добро. Преда мном пролазе људи и жене, стари и млади. Они живе, боре се, сваки на свој начин. Ја их гледам и просуђујем да ли је на свету више зла или добра, да ли је живот ружан или леп. Гледам те људе и одлучујем како бих ја сам живео да мени и другима око мене буде добро. Одлучујем се и постајем бољи човек, душа ми се пуни племенитим мислима.

Прекидам разговор са приповедачем. Узимам другу књигу и разговарам са учењаком. Неки професор универзитета или други врло паметан човек разлаже ми своје мисли, тумачи ми живот и рад. Говори полагано. Како год хоћу. Говори ми о томе како је постала Земља, о томе како је постао човек, прича ми какве изгледају земље и градови, где се како живи, прича ми о здрављу, тумачи ми како људи живе међу собом. Ја разговарам са ученим човеком, учим и постајем паметнији.

Некад ћу узети књигу у којој су написане песме за певање. Гледам, читам и одмах певам песму коју још нико није чуо у моме граду.

У мојој кући, у мојој соби имам књижницу. Ту сам скупио срце и ум добрих и племенитих људи. Окупили су се ближи и далеки, и живи и мртви. Стрпљиво стоји скупина учених људи и једва чека да са мном разговара. Ја ступам у разговор с којим хоћу. Говорим с њим колико хоћу. Кад желим да сам у друштву најбољих људи, онда се затварам у своју собу, у царство изабраних, у царство књига.

Истина је, има књига које не ваљају, које трују душу. Има људи који хоће књигом да заведу, залуде, да покваре свет. Лако је то мени. Чуо сам за њих. Ја им забраним да се друже са мном. Ја их протерам из куће. - Нећу да имам с њима посла. Ја бирам друштво.

Ето, слово је изум људски. Давно је неком дошла на памет мисао коју је хтео сачувати да се не изгуби. Много се људи трудило око тога док су успели да мисао вежу за папир да им не утече. Да се сачува за унуке и праунуке. Људи су измислили слово и њим чувају ведрину и доброту, истину и правду. Словом је преносе на хиљаде људи, словом ће она живети кроз векове.

Наш народ је извојевао слободу. Наш народ је победио слово и књигу. Отворио му се поглед у читав свет, у прошлост, у будућност. Није књига само за богате грађане. Учени и племенити људи долазе и у наша села. Нашем сваком човеку данас служе хиљаде песника, књижевника, учењака...

Право је нашег народа да ступи у друштво најбољих и најплеменитијих.

(Из књиге ''О писању, о књигама и још неким стварима'')

КАКО СУ СЕ У СТАРА ВРЕМЕНА ПИСАЛЕ КЊИГЕ - Божидар Ковачевић

Данас је лако набавити књигу. Свака штампарија може једну исту књигу да наштампа у неколико хиљада примерака. Али некада, пре проналаска штампе, књиге су се писале руком, испрва на зечијој или овчијој кожи, а касније и на хартији. Разумљиво је што је књига била скупа или ретка, јер је писару често требало по неколико месеци или година да је испише у једном једином примерку.

Далеко би нас одвело кад би почели причати како су се књиге писале код старих Грка и Римљана. Биће довољно ако испричамо како се то радило код нас, од 9 века нове ере.

Књигописац старих времена морао би прво добро састругати, уштавити и изглачати зечијих, а по невољи и овчијих кожица онолико колико му треба за књигу, па кад би кожице добро утањио и изгладио да постану налик на подебелу хартију, он би их обрезао у листове и премазивао соком из биљака да приме и не разливају мастило. Кад би се затим осушили листови, он би онда по њима пажљиво и лагано почео писати крупним, данас бисмо рекли - штампаним словима. А да му слова не би испадала криво, он је претходно сваки табак помоћу равне дашчице, која му је служила место лењира, ишпартао једним металним танким прутићем налик на подебљу иглу за плетење чарапа. Тако су се на кожи јављале утиснуте пруге као неке линије по којима је он писао.

Али писар старих времена морао је да прави мастило. Справљао га је обично од чађи или од шишарке, мешајући у мастило смолу с неких врста дрвећа, од чега је добијао јако и трајно црнило, које ни после неколико векова није бледело. Поред тога обичног црног мастила, он је за прва, почетна слова одељака или реченица употребљавао црвено мастило, а ако је хтео да нарочито лепо украси своју књигу, он је око тих почетних слова радио врло лепе шаре, не само у црвеној боји него и у зеленој, плавој или златној. За та мастила он је употребљавао или биљни сок или разне хемијске творевине: цинобер за црвену боју, а бронзу за зелену, па чак и право злато.

Књигописац старих времена морао је да приправи и пера за писање. Обично је узимао гушчије перо и зарезивао га, али кад је могао, радо се служио перима и лабудовим или орловским која су такође погодна за то.

Кад је, дакле, прикупио кожице више зечева и са читавог стада оваца, начинио мастило и зарезао перо, он је онда однекуд, обично из каквог манастира, узимао књигу и преписивао је, или ако је, поред вештине лепог писања, био још и нарочито учен, он је онда сам смишљао дело и стављао га на кожу.

Доцније, кад су Европљани дознали од Кинеза како се прави хартија, они су, наравно, кожу заменили хартијом. Али производња хартије била је ручна и врло скупа, а негде непозната, тако да се у многим крајевима, па и у нашој земљи, кожа неко време употребљавала још дуго упоредо са хартијом.

У париској Народној библиотеци налази се један драгоцен стари наш рукопис: Живот Стевана Немање, који је написао Стеван Првовенчани. Непознати књигописац, који га је преписивао, употребио је пергамент тј. прерађену кожу. Тај пергамент на неким местима има рупице, па богме и рупе. Мислите да су те рупе продеротине које су се појавиле у хартији током векова? Не! Оне су постале још кад се правио пергамент. Али писар такве табаке са рупама није бацио, јер је пергамент био скуп и редак. Он би просто приликом писања прескочио рупу кад би дошао до ње и продужио да исписује слова.

Када би табаци били исписани, књига је повезивана. Један књиговезац из године 1300. записује на крају своје књиге: ''Бог да прости Драганову матер, јер ми испреде конце књигама''. Јест, и за то се књиговезац морао друкчије старати него данас; морао је поручити конце за прошивање табака, па затим истесати и истањити дашчице место данашњег картона, па онда опет стругати, штавити, глачати и бојити кожу у коју ће увити дашчице и тако најзад доћи до корица за своју књигу. Није онда чудо што на завршетку старих књига налазите овакве записе: ''Пије хартија чрнило (мастило); осухоше хартије од ветра, тере се зло пишу''.

А да су прилике за писање књига биле тешке, нарочито у турска времена, можемо се сами досетити, али нам и записи о томе казују. Један књигописац је писао ''у тамници седећи, гладан и жедан и зиман и велма невољан'', а други је писао ''без места, в чуждих (туђих) домех из чуждих књиг''.

Због свега тога књиге су биле скупе и ретке, али су их наши преци куповали кад су год могли, јер су знали њихову вредност. По старим записима види се да су за књиге често давани велики новци, а многе књиге су откупљиване од Турака који би их продавали после пљачке или разорења каквог манастира. Митрополит рашки Григорије записао је на једној књизи: ''Обретох (нађох) сију (ову) књигу у селу Коњичу пошто Турци Студеницу разорише.. и узех је к себи''.

Најлепша наша стара књига руком писана је Мирослављево јеванђеље. Писала су је два књигописца, за кнеза хумског (Хум - данашња Херцеговина) Мирослава, брата Стевана Немање, у 12 веку. Једном од њих познато је име; звао се Григорије. Ова књига је ремек дело писарске и илустраторске вештине и доказује да је писање књига пре светог Саве код нас било на високом ступњу. Ова се књига данас чува у Београду, у Уметничком музеју, као један од најлепших споменика југословенске културе средњег века.

ДИОБА ВИЈЕКОВА - Драган Лакићевић

Дијелио Бог вијекове.

Сједи на престолу, а окупили се пред њим свеци и апостоли.

Бог, као Бог, даје једноме ово, другоме оно, а Ђаво, типатник, снуждио се у прикрајку, све то слуша, па ће на крају:

-Господе, шта ћеш мени дати?

Господ стане, замисли се, па каже:

-Теби... Теби ево двадесети вијек.