НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ - МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ, 8

СВЕТОВИ СЕ РОЈЕ око Тебе, Господе, као пчеле око цветале трешње. Један свет потискује други; један другом оспорава очевину; један гледа на другог као на уљеза у свој дом. Сви полажу веће право на Тебе од Тебе самог.

Од преливања твоје пуноће ројеви се хране, Сладости Неисцрпна. Сви се преједају, и сви одлазе гладни.

Од свих ројева рој људи одлази најгладнији. Не зато, Домаћине, што Ти немаш јела за људе него зато што они не познају своју храну, па се отимају с гусеницама о исти брст.

Пре свих створења, и пре времена и жалости, Ти си, Господе, уобличио човека у срцу своме. Прво си човека смислио, мада си га последњег објавио на бројаницама стварања. Као што вртар све време мисли о цвету руже док копа и сади суве шипове. Као што зидар планирајући храм најпре ужива у кубетима, мада ово последње зида.

Прво си родио човека у срцу своме, пре него си почео стварање.

Помози моме смртном језику именовати тога човека, тај сјај Твоје славе, и ту песму Твога блаженства. Да га именујем Свечовеком? Јер као што се он садржао у срцу Твоме, тако се у његовом уму садржао сав објављени свет, са човеком и весницима човека.

И нико не знаде Оца осим Син, нити ко знаде Сина осим Отац. Као Нирвана био си, Господе, док се Син у Теби не заче; без броја и без имена био си.

Како да Те величам из сред роја гладних гусеница, што један ветар доноси на цветалу трешњу а други односи, и чији је сав век између два ветра?

О Господе, сну мој даноноћни, помози ми, да Те величам. Да ништа не би постало велико срцу моме осим Тебе.

Нека Те величају сва створења, Господе, не да би учинила великим Тебе но себе.

Заиста, превелики си Ти, Господе, да би Те све наше химне могле учинити већим.

И кад се сви ројеви инсеката одувају од цветале трешње, трешња остаје иста у величини и пролећној лепоти својој.

НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ - МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ, 101

ПРИМИ ЖРТВУ РЕЧИ МОЈЕ, Оче мој, - тепање детета покајаног прими, Оче мој!

Исправи реч моју истином Твојом, и прими је на подножју ногу Твојих.

Окади жртву моју благомиром светитељске молитве, и не одбаци је, Тросунчани владико светова.

Речитију Ти жртву приносе ангелски кругови, но њихова реч струји к њима од Тебе, и враћа се к Теби, непомешана с немилом таме и незагрцнута у грлу грехом.

Убог сам, и ништа друго немам да изнесем, на жртвеник Твој осим речи ове.

О кад бих Ти ствари приносио, приносио бих речи. Јер шта су ствари друго до речи? Сву си васиону испунио језицима, који су пламенови када теби хвалу уздижу, вода - када себи Твоје хвале шапћу.

И кад бих Ти јагње принео, принео бих Ти једну реч.

И кад бих Ти тицу принео, принео бих Ти једну реч.

Зашто да приносим туђу реч Господу моме, зашто туђу а не своју?

Ко ме учини господаром туђег живота и туђе песме, туђег пламена и туђе жртве; ко?

Моја реч је мој живот и моја песма, мој пламен и моја жртва. Од Твога узех и Теби приносим, - прими и не одбаци, Мајко препуна милоште.

Одабрах шаку пшенице са њиве кукоља, прими ма и једно зрно из моје шаке и учинићеш ме срећним.

Од једног зрна Ти можеш умесити хлеба, довољно за народе.

Прими лепту моју, Сине Васкрситељу, прими и не одбаци лепту сиромашка.

Прими жртву моју не за мене него за некога, ко је још сиромашнији од мене; има ли таквога?

Ко нема ни толико колико ја, за њега прими жртву моју; постоји ли такав?

Као хармонику згњечио ме свет; једва сам узео даха, и јекнуо. Нека ангели Твоји даду благозвучности моме јеку, и изнесу га преда Те, љубави моја.

Опомињем се свију добара, што си ми учинио за живота неуморни Пратиоче мој, и приносим Ти једно уздарје од себе.

Не приносим Ти целог себе, јер цео нисам достојан сагорети на Твом пречистом жртвенику. Оно што је намењено смрти и трулежи, не могу принети Бесмртноме на жртвеник.

Приносим Ти само оно, што је под Твојом светлошћу узрасло у мени, што је од Твоје Речи спасено у мени.

Прими жртву речи моје Троједина Кито Цвећа; тепање детета новорођеног прими.

Кад запевају хорови ангелски око престола Твога, кад затреште трубе архангелске, кад мученици Твоји заридају од радости, и светитељи Твоји зајецају молитве за спасење цркве на земљи, не презри жртву речи моје, Господе Боже мој.

Не пречуј, но чуј.

Молим Ти се и поклоним Ти се, сада и кроз све време, и кроз сву вечност. Амин.

На Охридском језеру, 1921-1922. године

О СМИСЛУ УМЕТНИЧКОГ КАЗИВАЊА

ИВО АНДРИЋ

ПРИЧА ТЕЧЕ ДАЉЕ И ПРИЧАЊУ КРАЈА НЕМА

(Одломак из Беседе поводом примања Нобелове награде 1961. године)

... На хиљаду разних језика, у  најразноличнијим условима живота, из века  увек, од древних патријархалних причања у колибама, поред ватре, па све до дела модерних приповедача која излазе у овом тренутку из издавачких  кућа у великим светским центрима, испреда се прича о судбини човековој, коју без краја и прекида причају људи људима. Начини и облици тога причања мењају се с временом и приликама, али потреба за причом и причањем остаје, а прича тече даље и причању краја нема. Тако нам понекад изгледа да човечанство, од првог блеска свести, кроз векове, прича само о себи, у милион варијаната, упоредо с дахом својих плућа и ритмом својих била, стално исту причу. А та прича као да жели, попут причања легендарне Шехерезаде, да завара крвника, да одгоди неминовност трагичног удеса који нам прети и продужи илузију живота и трајања. Или, можда, приповедач својим делом треба да помогне човеку да се нађе и снађе? Можда је његов позив да говори у име свих оних који нису умели, или, оборени пре времена од живота - крвника, нису стигли да се изразе?


Или то приповедач можда прича сам себи своју причу, као дете које пева у мраку да би заварало страх? Или је циљ тог причања да нам осветли, бар мало, тамне путове на које нас често живот баца, и да нам о том животу, који живимо али који не видимо и не разумемо увек, каже нешто више него што ми, у својој слабости, можемо да сазнамо и схватимо. Тако да често из речи доброг приповедача сазнајемо шта смо учинили а шта пропустили, шта би требало чинити, а шта не. Можда је у тим причањима, усменим и писменим, и садржана права историја човечанства, и можда би се из њих могао бар наслутити, ако не сазнати, смисао те историје. И то без обзира на то да ли обрађује прошлост или садашњост.


Када је реч о проповедању које има за предмет прошлост, треба напоменути да има схватања према којима би писати о прошлости требало да значи пренебрегнути садашњицу и донекле окренути леђа животу. Мислим да се писци историјских приповедака и романа не би сложили с тим и да би пре били склони да признају да сами стварно и не знају како ни када се пребацују из оног што се зове садашњост у оно што сматрамо прошлошћу, да с лакоћом, као у сну, прелазе прагове столећа. Најпосле, зар се у прошлости, као и у садашњости, не суочавамо са сличним појавама  истим проблемима: - БИТИ ЧОВЕК, рођен без свог знања и без своје воље, бачен у океан постојања. Морати пливати. Постојати. Носити идентитет. Издржати атмосферски притисак свега око себе, све сударе, непредвидљиве и непредвиђене поступке своје и туђе, који најчешће нису по мери наших снага. А поврх свега, треба још издржати и своју мисао о свему томе. Укратко: БИТИ ЧОВЕК...


Јер, приповедач и његово дело не служе ничем ако на један или на други начин не служе човеку или човечности.

НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ - МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ, 7

ДА МОГУ ОД КАМЕЊА да створим свираче, и од песка језерског играче, и од лишћа свих гора певаче, да ми помогну славити Господа. Те да се и глас земље чује међу хоровима ангелским.

Синови човечји наклопили се на трпезу одсутног Домаћина, те не певају никоме до себи и својим залогајима, које ће најзад морати повратити земљи.

Прежалосно је слепило синова човечјих што не виде силу и славу Господњу. Тица живи у гори, и не види гору. Риба плива у води, и не види воду. Кртица рови под земљом, и не види земљу. У истини, прежалосна је једнакост човека са тицама, и рибама, и кртицама.

Људи, као и живина, не обраћају пажњу на оно чега има сувише, но уздижу трепавице своје само пред реткостима, пред изузетцима.

Сувише Те има, Господе, дисање моје, зато Те људи не виде. Сувише си очигледан, Господе, уздисање моје, зато је пажња људи окренута од Тебе и управљена на поларне медведе, на реткости у даљини.

Сувише служиш слугама својим, верности моја слатка, зато си изложен презрењу. Сувише рано устајеш, да упалиш сунце над језером, зато те спавала не трпе. Сувише си ревностан у зажигању ноћних кандила на своду небеском, ревности моја ненадмашна, а лењо срце људи много више говори о нехатном слузи но о ревносном.

О љубави моја, да ми је све становнике земље, воде и ваздуха покренути да забрује химну Теби. Да ми је, да се скине лепра са очију земље, и да распутница опет постане девојком, каквом си је створио.

Ваистину, велики си, Боже мој, исто и без света.

Подједнако си велики и кад Те свет слави и кад Те свет хули. Но кад Те свет хули, већи изгледаш у очима светитеља Твојих.

НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ - МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ, 43

НИКАКВО МИ ЗЛО људи не могу учинити, ако у мени нема рањавог места.

Видех две пећине, од којих једна одаваше ехо, а друга беше нема. И прву посећиваху многа радознала деца и несташно се надвикиваху с пећином. А из друге се посетиоци брзо враћаху, јер им не одговараше ехом.

Ако је душа моја рањава, свако зло светско одјекиваће у њој. И људи ће ми се смејати, и наваљиваће све јаче са својом виком.

А заиста неће ми нахудити злореци људи, ако је језик мој заборавио изговарати зле речи.

Нити ће ме ожалостити пакост споља, ако нема пакости у срцу мом, да одјекује као козји бубањ.

Нити ћу моћи гневом одговарати на гнев, ако је гнездо гнева у мени испражњено, те нема шта да се буди.

Нити ће ме страсти људске заголицати, ако су страсти у мени претворене у пепео.

Нити ће ме ожалостити неверство пријатеља, ако сам ја Тебе изабрао за сво пријатеља.

Нити ће ме неправда светска моћи скрушити, ако је неправда истерана из мисли мојих.

Нити ће ме замамити преварни духови светске сласти, части и власти, ако је душа моја као пречиста невеста, која само Светог Духа прима и за Њиме чезне.

Никога људи не могу у пакао отиснути, ако се сам не отисне. Нити људи могу некога дићи на раменима својим до престола Божјег, ако се сам не дигне.

Ако душа моја нема отворених прозора, никакво се блато у њу не може убацити.

Нека устане сва природа против мене, ништа ми не може учинити до једино што пре постати гробом тела мога.

Сваки светски усев заспе се ђубретом, да што пре никне и боље расте. Ако је душа моја, авај, напустила девичанство своје и примила семе овога света у себе, онда ће морати примити и ђубре, што свет баца на своју њиву.

Али ја Тебе призивам дан и ноћ: настани се у души мојој и затвори све улазе за непријатеље моје. Учини пећину душе моје празном и немом, да нико од света не пожели ући у њу.

Душо моја, једина бриго моја, буди на стражи и разликуј гласове, што ударају о тебе. Па кад познаш глас Господина свога, напусти немило и одјекни свом снагом.

Душо моја, пећино вечности, не допусти временим разбојницима да уђу у тебе и наложе свој огањ у теби буди нема, кад те вичу. Буди непокретна, кад ударају о тебе. И стрпљиво чекај Домаћина свога. Заиста доћи ће.

НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ - МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ, 27

ТИЦЕ МЕ ТВОЈЕ БУДЕ изјутра, а шум језера успављује увече. Не буде ме тице, нити ме успављује језеро но Ти, Гласодршче Господе.

Ти позајмљујеш тицама глас Свој и језеру шумор поноћни. Свакоме грлу Ти позајми глас, и у сваку твар затвори аваз. Окружен сам гласоношама Твојим, као ученик многим учитељима, и слушам их неуморно од зоре до месеца.

Гласодршче Господе, говори јасније кроз гласоноше Твоје.

Сунце ми говори о сјају лица Твога, а звезде о хармонији бића твога. Иним језиком говори сунце, а иним језицима говоре звезде, но сви језици налевају се из истих гласница. У Тебе су гласнице, и Ти пусти први глас што задрхта у глувилу и безобличју ничега, и разби се у безбројне гласове и гласоноше као громовни облак у капље кише.

Гласодршче Господе, говори јасније кроз гласоноше Твоје!

Један усклик оте се из груди Богоневесте кад спази Сина Свога - један глас препуњене љубави, која се није могла задржати у ћутању. И тај усклик одјекну у срцу Сина, и одјек тај - тај одговор Мајци на љубав - растури Дух Свети снажним рукама по васцелом простору. Отуда је сав простор испуњен гласоношама Твојим, Песмо моја и љубави моја.

Гласодршче Господе, говори јасније кроз гласоноше Твоје!

Зато си Ти и говорио у причама, Сине Божји, и тумачио ставри и догађаје као приче о Богу Свевишњему. Ти си лечио речима и оживљавао речима, јер си познавао тајну љубави. А тајна љубави тајна је речи. Кроз сва бића, као кроз трубе танане и пламене, излиле су се речи а кроз речи Љубав Неба.

Гласодршче Господе, научи ме Љубави Твојој кроза све гласоноше Твоје.

НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ - МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ, 15

БЕЛИ ГАЛЕБОВИ лете над мојим плавим језером, као бели ангели над плавим небом. Нити би галебови били бели ни језеро плаво, да велико сунце није отворило своје око над њим.

Мајко моја небесна, отвори Твоје око у души мојој, да видим шта је шта. Да видим, ко обитава у души мојој, и какви плодови расту у њој.

Без Твога ока ја тумарам безнадежно по души својој као путник по поноћи, по поноћној безразличности. И пада, и диже се поноћни путник, и оно што срета на путу назива догађајима.

Ти си једини догађај живота мога, светило душе моје. Када дете јури мајци својој у наручја, за њега не постоје догађаји. Када невеста трчи своме женику у сретање, она не види цвеће у ливади, нити чује брујање олује, нити осећа мирис кипариса ни вољу зверова, - она види само лице женика; чује само музику са усана његових; мирише само душу његову. Кад љубав љубави ходи у сусрет, ништа јој се не догађа. Време и простор измичу се с пута љубави.

Бесциљни путници и безљубавни имају догађаје, и имају историју. Љубав нема историје, нити историја љубави.

Кад се неко котрља низ гору или пуже уз гору не знајући куда иде, догађаји му се намећу као циљ његовог пута. Заиста, догађаји су циљ бесциљноме и историја беспутноме.

Зато се бесциљни и беспутни заустављају код догађаја, и препиру с догађајима. А ја се молчаљиво журим к Теби и уз гору и низ гору, и презрени догађаји срдито се уклањају испред мојих стопа.

Кад бих ја био камен и котрљао се низ гору, ја не бих мислио о камењу, о које се лупам но о понору на дну стрмени.

Кад бих ја био поток планински, не бих мислио о свом неравном путу но о језеру, које ме чека.

Страшан је у истини понор оних који су заљубљени у догађаје, што их вуку наниже.

Мајко небесна, љубави моја једина, ослободи ме робовања догађајима, и учини ме својим робом.

Најбељи Дане свани у души мојој, да видим циљ замршеног пута што привлачи срце моје, обасјај унутрашњост моју, да видим, ко се усудио обитавати у њој осим Тебе. Да искореним из ње све плодове, што сладе споља, а срце им мирише гнилином.