ДРУГ - Беле Јерухимович

Пробудио се Зоран једног јутра и погледао кроз прозор. Све је било покривено снегом. Хтео је да потрчи, да са клизаљкама, смучкама или санкама поздрави нови снег, али је тог тренутка приметио на тараби врапца који је био веома тужан.

- Мене чека укусан доручак на столу - мислио је Зоран. - А како је птицама? Сада им је тешко да пронађу зрневље у дубоком снегу.

Зато је Зоран решио да направи хранилиште за птице. Отворио је прозор, помео снег, а затим донео шаку проса и шаку мрва и расуо по прозору. Затим је затворио прозор и удаљио се.

Тог часа скочио је варбац са плота и долетео на тек отворену хранилицу. Похлепно је узео једну мрву, другу...

- Ала си гладан - помислио је Зоран. - Једи, не бој се. Добићеш и додатак.

Али врабац није више кљуцао. Одлетео је.

Зоран се наљутио и дотрчао мајци. Само што није заплакао:

- Наш је хлеб неукусан, а просо је горко. Зато варбац и не жели да га ја угостим - рекао је Зоран.

- Чекај, зашто се љутиш на врапца - насмејала се мама. - Да ли чујеш нешто?

Ослушнуо је Зоран. Из кухиње се чуло тихо куцање, слично киши која удара у прозор.

Зоран је на прстима пришао вратима и само што није поскочио од радости. На његовој хранилици је доручковало јато веселих врабаца.

- Видиш како је варбац добар друг. Није хтео сам да једе, већ је позвао и своје другове - објаснила је мама.

Тако су се врапци целе зиме хранили на Зорановој хранилици.

ДВА БРАТА - Лав Н. Толстој

Два брата кренула на пут. У подне легли у шуми да предахну. Кад су се пробудили, опазише камен поред себе, а на камену нешто написано. Они почеше да тумаче и прочиташе:

- "Онај ко нађе овај камен нека иде право у шуму, у правцу изласка сунца. У шуми ће наићи на реку: нека преплива ту реку и пређе на другу обалу. Угледаће мечку с мечићима: нека отме мечиће од мечке и нек безобзирце бежи право у планину. На планини ће угледати кућу, и у тој кући ће наћи срећу."

Браћа прочиташе што беше написано, и млађи рече:

- Хајде да пођемо заједно. Можда ћемо препливати ту реку, донети мечиће до куће и заједно наћи срећу.

Тад старији рече:

- Ја нећу поћи у шуму по мечиће а ни теби не саветујем. Прво: нико не зна је ли на том камену написана истина; можда је све то написано из шале. А, може бити, ми нисмо ни разумели како треба. Друго: ако је и написана истина - пођемо у шуму, падне ноћ, а ми не доспемо до реке и залутамо. А ако и нађемо реку, како ћемо је прпеливати? Можда је она брза и широка? Треће: ако и препливамо реку - зар је лако отети мечки мечиће; она ће нас растргнути и уместо да нађемо срећу заједно ћемо бадава пропасти. Четврто: ако нам и пође за руком да отмемо мечиће - нећемо без одмора моћи да се дохватимо планине. А главна ствар није ни речена: какву срећу ћемо наћи у тој кући? Можда нас тамо чека срећа каква нама уопште није ни потребна.

А млађи ће на то:

- Ја не мислим тако. Без разлога не би то било написано на камену. И све је написано јасно. Прво: нема зла у томе ако и покушамо. Друго: ако не кренемо ми, неко други ће прочитати натпис на камену и наћи срећу, а ми ћемо остати кратких рукава. Треће: ако се човек не потруди и поради, ништа на свету неће ни постићи. Четврто: не бих желео да ико помисли да сам се ја нечег уплашио.

Тад старији рече:

- И пословица каже: ко тражи веће - изгуби из вреће; а још и ово: без муке нема науке. Ако се ја питам - треба ићи.

Млађи брат опође, а старији остаде.

Тек што млађи брат уђе у шуму, наиђе на реку, преплива је и одмах на обали угледа мечку. Она је спавала. Он зграби мечиће и побеже главом безобзирце у планину. Тек што стиже на врх, у сусрет му иде силан народ, приведоше му кочије, поведоше га у град и начинише од њега цара.

Владао је пет година. Шесте године нападе га други цар, јачи од њега, освоји град и протера га. Тад се млађи брат опет даде у лутање и тако дође до старијег брата.

Старији брат је живео на селу, ни богато, ни сиромашно. Браћа се обрадоваше један другом и почеше причати о свом животу.

Старији брат рече:

- Ето видиш да сам ја био у праву: ја сам све време живео мирно и лепо, а ти, иако си био цар, многа зла си окусио.

А млађи рече:

- Ја се не кајем што сам тад пошао у шуму: иако ми је сад рђаво, ипак имам сад по нечем да споменем свој живот, а ти га ни по чему немаш споменути.

МЕСЕЦ - Момо Капор

У време када сам био дечак, Месец је био далеко.

Онда се једне летње вечери на њега спустише први људи.

Гледао сам читаву ту ствар на телевизији, са стрицем, старим колонистом. Телевизор је био постављен високо на креденцу, у летњој кухињи жутог, земљаног пода. Испод ногу су нам се мотали пси, мачке и голуждрави пилићи.

- Ти стварно верујеш да су они горе? - упита ме стриц изненада.

- Зашто не бих веровао?

Видео сам људе без тежине како плутају кроз Месечеву прашуму. Чуо сам њихове удаљене металне гласове.

Мој стриц је пушио лулу и ником ништа није веровао.

Пре но што се населио у Бачкој, живео је дуго у Америци, држава Калифорнија. У време велике кризе статирао је у Холивуду. Погледао ме је сажаљиво кроз облак дима и пљунуо на земљу:

- Све ти је то снимљено тамо у Коливуду! - казао је мрино.

- Неће мене нико преварит`! Видијо сам рођеним очима шта све они могу...

Смејао сам се дуго његовој неверици. Али како је време одмицало, почињао сам све више да сумњам. Јер, шта као је мој стриц у праву? Шта ако људска нога никада није крочила на Месец? Шта ако је све то заиста снимљено у студијима Парамаунт пикчерса? И шта ако једнога дана двојица упорних новинара Вашингтон поста открију превару столећа, а ми сви испаднемо будале? Ко ће се тада извинити мом стрицу, који је одавно умро?

За њега, Месец је остао неоскрнављен људским траговима.

За мене, он је поново исто тако далеко као кад сам био дечак.

Јер, неке ствари не би никад смеле да буду освојене.

Месец, на пример.

И једна стара љубав из 1959.

ТВОР КОЈИ ЈЕ ХТЕО ДА МИРИШЕ - Гроздана Олујић

Ај, како је срећно живео твор! Крзно, топло и густо, блешти на сунцу, греје на мразу. Тек јазбина! Пуна хране, лети прохладна, зими топла а оних који би га узнемиравали - нема! Јер, како ко у творову кућу уђе - истога часа главачки излети из ње.

Фуј, како смрди! - узвикне и растера све који би могли поћи његовим трагом.

А мирис јазбине баш пријатан, не може бити пријатнији! Обилазе око ње младе творице, чежњиво њуше. Биће творића!

Твор је с радошћу ишчекивао скору жендибу. Али, баш кад се одлучио која је од младих творица најприкладнија - налете на белу ружу процвалу уз ивицу кукурузног поља с којег се јазавци жутим зрневљем сладе.

Каква је то лепотица била! На врху стабљике један једини цвет у струји месечине плови и мирише ли мирише док птице око њега лете као зачаране. Твору се, у почетку, не допаде тај мирис, па прекорно рече птицама:

- Шта сте полуделе па не певате ни о чему другом до о мирису беле руже! Помиришите мало мене. Још боље: дођите и помиришите моју јазбину. Неће вам више пасти на памет мирис руже!

- Твор поносно рашири реп, чудећи се што веверице и птице, па чак и свици падају у несвест, мрмљајући:

- Какав ужас! Какав смрад! "Нечег ту, ипак, има?" пролете творићу кроз главу. Полако се прикраде жбуну руже, застаде и загледа се у полуотворени цвет чије су латице блистале на месечини као да су од сребра саливене. "Лепа је, нема шта! Али, то није разлог да толико диже главу."

- Хеј, ружо! - шапну тихо да га из света творова неко не чује и не пронесе шумом глас о лудом твору који се заљубио у ружу. - Сагни се да те помиришем! - Твор се подиже на задње ноге, ружа саже, па сажаљиво рече:

- Јадан ли си...

Шта је мислила тиме? Твор, посрамљен, саже главу не схватајући смисао ружиних речи и туге у њеном гласу. У свету творова нико није лепши од њега, нико нема блиставије очи и крзно, ни за ким толико не уздишу младе творице, шта је ружи? Није реч о лепоти! - промуца ружа. - Леп си али смрад који шириш око себе је старшан...

- Шта да радим? - упита творић поражен лепотом руже.

- Постани ружа! - рече цвет. - Па да заједно на сунцу и месечини миришемо... - Ружа стидљиво склопи латице, а твор се упути шумском Чаробњаку за помоћ. На једном је видео како Чаробњак претвара брезу у девојку а пољског миша у медведа. Што не би и њега претворио у ружу? Поклониће му се ниско и замолити га...

Ван себе од узбуђења пође Твор да тражи Шумског старца. Није му требало дуго да га нађе, али је дуго чекао да га овај прими доживевши највеће понижење откада зна за себе.

- Твор који жели да посатне ружа? Да мирише? Је ли то икад ко чуо? - Закикота се сва Чаробњакова својта зацењујући се од смеха, док им Старац не рече да се смире, љутито набравши обрве.

- Чудна је твоја жеља, творићу! - Чаробњак га само самилосно погледа. - Мада има и чуднијих! На твом бих месту, ипак, размислио. Руже живе тек неколико дана. Твојој није остало много времена, а када она увене и тебе ће нестати. Да ли још увек желиш да те претворим у ружу?

- Желим! - творић понизно саже главу. - Без ње мој живот не вреди ни колико трула крушка...

- Нек ту буде? - Чаробњак уздахну и нежно пређе дланом преко творових леђа.

Истог часа, твор осети како се мења, како постаје лак и прозрачан.

- Гле, успело ти је! - Ружа радосно рашири очи, а месец сиђе сасвим ниско да види црвену ружу која је некада била твор. Затим пожури да то обзнани звездама северног неба.

Да ли су му поверовале - нико не зна! Једва да је и сам себи веровао, јер када неколико дана касније пређе истим путем - ни беле ни црвене руже крај кукурузног поља није било. Ако је то био тај пут? То кукурузно поље? Шумски чаробњак тврди да није, а Црвена и Бела ружа не престају да се рађају миришући све заносније, све јаче. 

 

ПРВА РУЖА - Даница Бандић

У једној далекој земљи живели су цар и царица који су имали много деце. Деца су им била добра и здрава и они су били срећни и задовољни. Волели су сву своју децу подједнако, али ипак најмлађа девојчица била им је највише прирасла за срце.

Била је толико добра и блага да је нико није звао правим именом него само - Добрила.

Живели су тако лепо да се цео народ радовао тој лепој срећи у двору њиховог цара.

Али то није трајало дуго. Догодила се несрећа због које је наступила велика жалост у целој земљи.

Царица је имала једног брата, а то бејаше Змај огњени. Он је живео у своме двору од камена, на врху једне високе стене. Никада људска нога није ступила у дворе Змаја огњенога. И он је ретко силазио међу људе. Ипак, једнога дана сетио се своје сестре царице и пошао јој у походе.

Царица је свога брата лепо дочекала, спремила је свакојаких ђаконија да га угости што боље може. Док су цар и царица са својим гостом седели за богатом трпезом, дотле су деца из друге дворане извиривала да виде ујка Змаја. Нису смели да изађу пред њега, јер су слушали страшне приче о њему и његовом пустом двору. Али је Добрили било жао што га се боје, па је рекла својој браћи и сестрама: "Мени је жао ујке, ето, дошао је у госте, а ми га нисмо ни поздравили".

Па је сишла у царску гардину и узабрала киту лепог шареног цвећа. После обеда је изашла пред Змаја и пружила му цвеће.

- Добро нам дошао, драги ујко! - рекла је танким, сребрним гласом и погледала ујки-Змају право у очи. И онда су се и остала деца охрабрила и изашла пред ујка-Змаја.

_ Гле, гле, па ти имаш красну децу - рекао је Змај. А ово девојче ћеш ми дати да га понесем у своје дворе, да ме служи и да ме весели.

Царица је пребледела, а цар се намрштио и нису одговорили ни реч. А мала Добрила као да се скаменила од страха.

- Пусти су ми и мрачни они моји каменити двори, па ће ми она унети светлости и весеља у њих. Певаће као птичица на грани, цвркутаће, причати - настави Змај.

Царица се пренула. Загрлила је своје мало дете, па је одговорила брату: 

- Мој драги брате, хвала ти на доброти, али се од своје деце до данас нисам одвајала. Не могу ти дати дете.

Да сте онда видели Змаја огњенога. Јао што се разљутио! Треснуо је ногом да се цео двор заљуљао и узвикнуо тако гласно да се чуло по целој земљи: - Ако ми за три дана не предате малу Добрилу, порушићу вам дворове, својим огњеним мачем попалити летину, дрвета ћу из корена ишчупати, а свакога ко ми дође пред очи погазићу као црва!

Сад је велика жалост наступила у целој земљи. Сви су чули шта је рекао Змај огњени, а знали су да је луде ћуди и да нико не сме да му се противи.

Али је Добрила имала посестриму вилу. Она је сваког дана долазила на гранату зову, у једном углу велике градине. Кад Сунце припече, вила се спусти на гранату зову и ту се одмара. Добрила је овде често са везом у руци чекала своју посестриму и док јој је вила показивала најлепше шаре, оне су причале, смејале се и певале.

Али је овога дана Добрила горке сузе лила и једва је имала толико снаге да исприча своју невољу. И вила се снуждила, па је заћутала.

- О, моја мила посестримо, поведи ме са собом, тамо, у гору где ти живиш. Тамо ме неће наћи мој ујак, Змај огњени - молила је Добрила склопљених руку.

Вила је жалосно вртела главом: - Змај огњени долази у горицу да гледа наше коло вилинско, па би те лако пронашао.

- О, како сам несрећна! - плакала је царева ћерка.

- Слушај, ја бих ти могла помоћи да не одеш у дворе Змаја огњенога, али онда не можеш више остати царева ћерка - рече вила после дугог размишљања.

- Помози, помози! - молила је царева ћерка.

- Па, добро! Претворићу те у цвет, у тако диван, мирисан цвет, да ћеш бити краљица свему цвећу - рече вила.

- Ох, па то је дивно - обрадовала се царева ћерка.

- Да, претворићу те у ружу. Даћу ти, за оружје, трње којим ћеш се бранити од свакога ко хтедне да те дирне - рече вила.

- Ох, како ће то дивно бити. Само једно бих те молила, посестримо вило, да ме посадиш на место поред кога ће моја мајка пролазити свакога дана. Да се нагледам моје драге мајке, да додирнем руб њеног свиленог одела - молила је царска ћерка.

- Е добро, учинићу ти по вољи. И - још нешто, слушај добро! Кад прође опасност, повратићеш се опет у свој стари облик ако те царица пољуби - рече вила.

Царева ћерка сва претрну: - Шта ћу, ако ме се мајка не сети?

- Немој се плашити, нема тога на свету чему се мајчина љубав не би досетила - умиривала је вила. - Али време пролази, зачас ће превалити подне и онда се морам вратити у гору.

Посестриме се загрлише и вила поведе цареву ћерку под прозоре госпође царице. Једна леја најлепшег цвећа, као какав мирисни ћилим, пружала се испод прозора. Ту је оставила посестрима вила цареву ћерку да жељно очекује своју мајку. Претворила је у румену ружу и то је била прва ружа у овој царевини.

Још једном је вила пољубила румену ружу, па се вратила у гору зелену.

А дотле су у царевом двору узаман очекивали малу Добрилу. Забринули се цар и царица, забринули се цареви саветници, па су послали слуге да траже изгубљену цареву ћерку. Разлетеле се слуге по целом царству, али цареве ћерке нису нашли. "Као да је у земљу пропала" - јадао се цар.

А царица је само плакала и кршила руке. Па је пошла у градину да се исплаче за ћерком. Али када је дошла до руже, она је осетила да јој је лакше. Као да јој је неко благом руком прешао преко чела. Загледала се царица у румену ружу и зачудила се, јер досада није видела овај дивни цвет. Пружила је руку да помилује румену ружу, а цвет је задрхтао, затреперио, и царица је осетила толики мир и блаженство, као да је притисла на груди малу главу своје ћерке Добриле.

Три дана је царица долазила у градину и дуго је стајала гледајући румену ружу. Причала јој је своје јаде, плакала за изгубљеном ћерком и ружа је онда затреперила листићима, задрхтала, као да разуме речи пуне туге, као да и она саосећа са царицом. То је трајало само три дана, а када је освануо четврти дан, подигао се старховити олуј и Змај огњени се створио у цареву двору.

- Где је моја драга девојчица да је водим у своје дворе? - развикао се знај огњени, а од његова гласа терсли су се зидови.

Али цареве ћерке не беше у двору.

Онда се Змај огњени разјарио и пошао сам да тражи малу Добрилу. Ишао је из дворане у дворану, из избе у избу, али цареве ћерке нигде не нађе. Па је сишао у подруме доње, попео се на високу кулу, али цареве ћерке ни тамо није било. И то му није било доста. Сишао је у двориште, из дворишта у градину, па је и он застао пред руменом ружом. Застао и зачудио се, јер је први пут у животу видео овако леп цвет. Пружио је руку да дохавти ружу, али га је она убола својим трњем

- Откуда ти ово цвеће? - питао је госпођу царицу, али она није знала ко га је овде посадио.

Тада је Замј огњени нешто смислио: - Сутра ћу га ископати и понети у своје дворе - рекао је љутито, бришући крв са руке.

Али је посестрима вила све то гледала са гранате зове, па се јаду досетила. Видела је да је Змај огњени посумњао, па је те ноћи донела толико ружа из далека света, да је њима претрпала целу градину.

А кад је сутрадан Замј огњени сишао у градину, није знао коју ружу да ископа. Коју гдо је додирнуо, свака га је избола својим трњем. Увидео је Змај огњени да му је вила доскочила, па се сетио да се она одмара на гранатој зови, те је пошао да јој се освети. Трипут је облетео око зове и бацио пламен међу гране. Високо се дигао пламен, високо до небеса и зова је изгорела до корена. Али, није изгорела посестрима вила. Она се у невољи снашла и вратила у гору зелену.

Напео се Змај огњени од љутине, али Добрилу није нашао. Облетео је још трипут око царева двора, па се вратио у своје камените дворе на врху брега и више није силазио у долину.

После оне несреће дошли су мирни дани. Смирили су се на царском двору, а смирила се и цела земља. Само се царица није умирила. Она је силазила свакога дана у градину и стајала дуго код своје драге руже. Причала јој је о својој малој Добрили, причала и плакала. А ружа је треперила, дрхтала.

Тако је трајало много дана, дани се низали у месеце, а месеци напунили годину.

Једнога дана рекла је царица: - Моја ружо, мој румени цевте. Кад гледам у тебе као да видим румене образе моје мале Добриле. Кад видим трептање твојих листића, као да ми моја Добрила говори: "Загрли ме, пољуби ме, мајко!.

И онда већ царица није могла срцу да одоли. Сагнула се и пољубила румену ружу.

И гле, чуда! Пред њом се створи лепота девојка, загрли госпођу царицу и проговори слатким гласом: - Зар не познајеш своју ћерку, драга моја мајко?

Велика је радост била у царевом двору, а исто тако и у целој земљи.

И сад опет нису звали Добрилу правим именом, сад су јој дали име Ружа, јер је она била прва ружа у овој земљи.

А Ружа је често долазила на оно место где се састајала са својом посестримом вилом. Опет је тамо израсла зова, али се вила није више вратила. И од тога дана виле се више не одмарају на зовиним гранама. Остале су у гори зеленој.

ЦРВЕНДАЋ - Селма Лагерлеф

Било је то у доба када је Господ Бог стварао свет, не само небо и земљу, него и све остале животиње и биљке којима је у исто време давао имена.

Има много прича из тога доба. И када би људи све знали, знали би онда и објашњење за све у свету што се сада не може разумети.

Догодило се да је Господ седео у рају па сликао све птице, боје је нестало у Господњим судовима, те би чешљугар остао без боје да није Господ све четкице обрисао о његово перје.

Догодило се тада и то да је магарац добио своје дуге уши зато што није упамтио како му је име. Заборављао је чим би неколико корака кренуо по рајској ливади и трипут се враћао и питао како се зове, све док Господ не постаде мало нестрпљив, па га дохвати за оба ува и рече му:

-Зовеш се магарац, магарац, магарац!

И док је тако говорио, извукао му је уши толико да је добио бољи слух, па упамтио шта му је речено.

Тог истог дана догодило се и то да пчела буде кажњена јер кад је пчела створена, почела је да скупља мед, а животиње и људи који су приметили како мед слатко мирише, дошли су и хтели да га окушају. Али пчела је желела да све за себе задржи, па је терала својим отровним убодима све оне који би се приближили њеноме саћу. Видео је то Господ, па одмах зовнуо пчелу к себи и казнио је.

-Дао сам ти дар да скупљаш мед, ту најслађу ствар на свету - казао је Господ Бог - али ти немаш зато права да будеш зла према својим ближњима. Упамти: увек када убодеш некога који жели да окуша твој мед, мораћеш да умреш.

Ах да, догодило се тада и то да је зрикавац остао слеп, а мрав изгубио своја крила. Догодило се много чудних ствари тога дана.

Господ Бог је седео целога дана, велик и благ, и стварао, будио животе, а предвече паде му на ум да створи једну малу сиву птицу.

-Упамти, ти се зовеш црвендаћ - казао је Бог птици када ју је направио.

И он је спусти на свој длан, па је пусти да одлети.

Али када је птица једно време летела и разгледала лепу земљу на којој ће живети, зежеле да и сама себе види. Тада примети да је сва сива и да нема ниједног црвеног пера. Узалуд се окретала и огледала у води. Ниједног црвеног пера није могла да угледа.

Тада полете птица натраг Господу нашем.

А Господ је седео на престолу небеском, добар и благ, а из његових руку излазили су лептири који су лепршали око његове главе, голубови су гукали на његовим раменима, а из земље унаоколо избијале су руже, кринови и красуљци. Срце мале птице куцало је жестоко од страха, али у лакоме луку летела је она све ближе и ближе Господу нашем и најзад се спустила на његову руку.

Запита је тада Господ шта жели.

-Хтела бих само једно да те питам - казала је птичица.

-Шта желиш да знаш? - упитао је њу Господ.

-Зашто си ме назвао црвендаћем када сам сасвим сива, од кљуна до репа? Зашто си ме црвендаћем назвао кад немам ни једног јединог црвеног пера?

И птица је гледала Господа нашег својим малим црним очима као да га преклиње и окренула главицу. Унаоколо је видела фазане, све црвене под лаким златним прахом, папагаје с богатим црвеним оковратницима, петлове с црвеним реповима, а да и не говоримо о лептирима, златним рибама и ружама. И мислила је, разуме се, како би била потребна само једна капљица те боје да јој се метне на груди, па да буде лепа птица и да јој име пристаје.

-Зашто да се зовем црвендаћ када сам сасвим сива? - казала је птица поново.

Очекивала је да ће јој Господ одговорити:

-Ах, птичице, заборавио сам да твоје перје обојим. Чекај мало, сад ћу то учинити.

Али Господ се насмеши и рече:

-Назвао сам те црвендаћем и ти ћеш се и даље тако звати, али ти сама мораш гледати да твоје перје заслужи црвену боју.

И говорећи то Господ подиже руку и пусти птицу да поново одлети у свет.

Птица одлете замишљена у рај. Шта може учинити једна птичица, како може да заслужи црвено перје?

Црвендаћу паде једино на памет да гнездо сагради у трновитом жбуну. Угнездио се заиста између трња тамо где су гране биле најгушће. Као да се надао да ће неки ружин лист пасти њему на грло и да ће му дати своју боју.

Прошло је много година од тога дана који је био најрадоснији на земљи. Од тога доба и животиње су као и људи напустили рај и раширили се по целој земљи. И људи су стигли дотле да су умели да ору земљу и да плове морем, правили су за себе хаљине и украсе, научили су одавно да граде велике храмове и моћне градове као што су били Теба, Рим и Јерусалим.

Дође тада један нови дан који ни у повести земље неће дуго бити заборављен, а изјутра тога дана седео је црвендаћ на малом голом брежуљку пред зидовима Јерусалима и певао својим младунцима који су лежали у гнезду једног ниског трновитог жбуна.

Црвендаћ је причао својој деци о дивноме дану створења и давања имена, баш као што је сваки црвендаћ причао своме потомству, почевши од првог који је чуо Божју реч и из Божје руке полетео.

-И видите - завршавао је он причу - толико је година протекло од тог дана створења, толике су руже цветале, толико се птица из својих јаја испилило, толико да се избројати не може, али црвендаћи су и даље мале сиве птице и нису успели да добију црвено перје.

Младунци су широко отворили кљунове и упитали зар нису њихови преци покушали да учине неко велико дело како би извојевали за себе драгоцену црвену боју.

-Чинили смо све што смо могли - казала је мала птица. -Али нам ништа није полазило за руком. Већ први црвендаћ срео се с једном другом птицом која је потпуно личила на њега, па је почео одмах да је воли тако жестоком љубављу да је осећао како му се груди жаре. "Ах" - мислио је он - "сад разумем, добри Бог је хтео да је тако топло волим да се од љубавне ватре која живи у мом срцу зарумени перје на мојим грудима". Али то се није догодило ни њему ни другима, нити ће се икоме догодити.

Младунци су зацвркутали жалосно јадикујући што црвена боја неће украсити њихово перје.

-Уздали смо се и у песму - казала је птица говорећи развученим гласом. - Већ први црвендаћ певао је тако да су му се груди надимале од одушевљења и он се опет понадао. "Ах" - мислио је он - "певачка ватра која живи у мојој души обојиће црвено моје перје на грудима". Али он се превари као што су се и сви преварили после њега и као што ћете се и ви преварити.

Чуло  се тада жалосно пиштање из голуждравих грла малих птица.

-Уздали смо се и у нашу храброст и наше јунаштво - казала је птица. - Већ први црвендаћ борио се храбро са осталим птицама и његове груди су се жариле борбеним жаром. "Ах" - мислио је он - "моје ће се груди црвено обојити од овог борбеног пламена који пламти у мом срцу". Али ни у томе није успео као ни сви после њега што нису и као што ни ви нећете успети.

Мајушне птице храбро зацвркуташе да ће оне покушати да освоје ту обећану награду, али стара птица одговори жалосно да је то немогућно. Чему могу они да се надају кад толико одличних предака није успело да стигне до циља? Шта могу ону друго да чине него да се воле, да певају и да се боре? Шта могу...

Птица застаде усред речи, јер из једне јерусалимске капије долазише гомила света и сви су се журили ка брежуљку на коме је птица имала гнездо.

Било је ту коњаника на бесним коњима, ратника с дугим копљима, џелата с клиновима и чекићима, а било и неколико достојанствених свештеника и судија, уплаканих жена, а испред свих руља народа, с коца и конопца, гомила страшних скитница која се стално дерала.

Мала сива птица седела је дршћући на ивици гнезда. Плашила се сваког тренутка да ће мали жбун бити згажен, а њени младунци побијени.

-Пазите - довикнула је својим малим птицама - скупите се и ћутите. Овамо наилази коњ који као да ће преко нас прећи, овамо наилази ратник са гвожђем окованим сандалама. Овамо долази цела та дивља светина.

Одједном престаде птица да опомиње своје младунце, па се ућута. Као да заборави опасност у којој лебди.

Изненада слете она на гнездо па рашири крила преко својих младунаца.

-Не, то је страшно - казала је она. Нећу видети то. Ово су три злочинца које ће разапети на крст.

И она рашири плашљиво крила, тако да младунци не могу ништа да виде. Чули су само како чекићи ударају, како јауци одјекују и како бесне дивљи узвици народа.

Црвендаћ је пратио цео тај призор очима које су се разгорачиле од ужаса. Није могао да одвоји погледа од ова три несрећника.

-Како су свирепи људи! - казала је птица после неког времена. -Није им доста што ова сирота бића прикивају на крст. Не, на главу једнога натукли су и круну од оштрога трња... Видим како је трње израњавило његово чело и како крв тече. А тај човек је тако леп и гледа тако благим очима да би га свако морао волети. Изгледа ми као да ми је стрела пробила срце кад га гледам како пати.

Мала птица осећала је све веће саучешће према човеку са трновом круном.

-Да сам ја мој брат орао - мислила је она - извадила бих му клинове из руку, а својим оштрим канџама растерала све људе који га муче.

Видела је како крв капа из чела разапетог и више није могла да остане мирна у свом гнезду.

-Мада сам мала и слаба, морам нешто да учиним за јаднога разапетог човека - мислила је птица, па напустила своје гнездо и одлетела кружећи у великим круговима око разапетога.

Обиша га је неколико пута не усуђујући се да му приђе ближе, јер је то била плашљива птичица која никад није смела да приђе ближе неком човеку. Али полако скупила је храброст, прилетела сасвим близу и кљуном извукла један трн који се зарио у чело разапетога.

Али док је то радила, паде једна кап крви разапетог на њено грло. Рашири се брзо и обоји све мало нежно перје.

Када птица стиже поново у гнездо, узвикнуше њени младунци:

-Груди су ти црвене, твоје перје на грудима је црвеније од ружа!

-То су само капи крви из чела сиротог човека - казала је птица. -Нестаће их чим се окупам у потоку или у бистроме извору.

Али ма колико се птица купала, црвена боја није нестајала са њеног грла, а када су њени младунци порасли, блистало је крваво црвенило и са њиховог перја на грудима, баш као што су гуша и груди сваког црвендаћа црвене све до данашњега дана.  

ЗАБЕЛЕЖЕНО У БРЕЗИ - Иво Андрић

Најбољи рударски колектив целе Југославије, за 1948. годину, налази се скривен у таласастом терену средње Босне и још је његова добра половина стално под земљом. До њих није лако путовати, а још је теже упознати се са свима. Па ипак, за њих је чула цела земља и овај колектив је, са својим ударницима и руководиоцима, био предмет дивљења и похвала у штампи и говору. Признање их је нашло и у њиховој скровитој Брези и у најдубљим ''шахтовима'' под земљом.

Провести са тим људима двадесет и четири сата, то је мало, па ипак довољно да човек и осети много, и научи понешто ново и да се утврди у оном што већ зна.

Вечерали смо и разговарали с рударима Брезе, посматрали их при раду и одмору. Разгледали смо њихове графиконе, слику њихове славе и поноса. Стајали смо дуго над огромном картом на којој су нам стручњаци показивали разгранату мрежу подземних ровова. Ту су различитим бојама означена стара и нова радилишта, још неначети слојеви угља, као и исцрпни и затрпани копови и места на којима прете вода, ватра или гасови.

Разговарали смо с рударима који већ четрдесет и једну годину раде без прекида и памте и Аустро-Угарску и стару Југославију и тежак рударски живот у њима, а и са младићима у двадесет првој години који ''од јуче'' копају и - воде епске борбе за своју заставицу. Слушали смо причање ударника.

Видели смо снагу, вредност и лепоту социјалистичког рада и такмичење у ком они који су тренутно на врху графикона знају и осећају добро да је њихово првенство условљено радом и напорима свих оних који су по својим постигнућима засада још испод њих. Видели смо не само хероизам него и витештво рада. Видели смо и све скривене и нескривене тешкоће са којима се носе и боре руководство, активисти и сви свесни радници у овој Босни, уназађеној, дуго трованој и бездушно експлоатисаној земљи,  у којој се, по Кочићевим речима, ''све конта и уважава по вјерозакону'' или се бар доскора контало. Видели смо и њихову решеност да у борби истрају и да тешкоће савладају.

И кад смо се у дубоким и мрачним рововима сусретали са рударима, који су као и ми носили своје мале електричне лампице и поздрављали нас чудним озбиљним благо-чврстим рударским поздравом ''Сретно!'' - ми смо се, као на испиту, трудили да одговоримо истим тоном осећајући у том тренутку узбудљиво велико јединство свих трудбеника, па ма где они радили и ма какав био њихов посао.

Тај њихов другарски поздрав носимо још у ушима и нећемо га заборавити, као што не заборављамо ни њихову поруку: да би им људи од пера и књиге (''од знања и умјеће'', како је рекао стари рудар) могли и морали да помогну на свој начин у њиховом раду. 

После  неколико сати боравка под земљом и пешачења по угљеним рововима разговарамо на мокром брежуљку трепћући од светлости и зимског дана. Разговарамо о раду, о вредности и значају сваког грумена драгоценог угља, о будућем свету измењених радних односа и ослобођеног радника.

У том разговору стигли смо на друм који нас је синоћ довео у Брезу и који нас сада одводи из ње.

Ту бригаде Нардоног фронта граде шест километара пруге широког колосека којом Бреза треба да буде везана са пругом Шамац - Сарајево, што ће значити велики добитак, јер се вагони неће морати претоваривати.

Југовина и влага. Сеоске девојке копају и набијају у насип тешку иловачу која се хвата за руке, за ноге и алатке, напада и отима се као жив створ.

То је права борба са стихијом пустог простора која у облику иловаче навире из земље као војска коју није лако савладати и која подлеже само упорном, добро смишљеном и добро вођеном раду. То је истински фронт на ком се јасно виде савладана и освојена места на којима је иловача већ добила облик насипа, поред оних тек начетих, разривених и безобличних места где борба траје и још влада неред и пустоловина.

Свуда око нас рвање са јаловом ледином и тужним беспућем пустог простора, његово мучно савлађивање, потчињавање свесно људској вољи и потребама људске заједнице. То је народ који је устао на борбу с тим простором, решен да га крчи, копа, преврће, поравнава, док не измени лице стихије и не претвори је у целисходну људску творевину.

Лево и десно од нас раде људи и жене. Ситан и само привидно изолован одред велике народне војске рада. Чини ми се да одмичемо споро, да дангубимо, чини ми се да је недостојно бити докон и незапослен, па ма и само наизглед.

Нагло нестаје с видика раштркана бригада фронтоваца, као моба на раду. Храбри рудари Брезе остали су далеко иза нас. Они неће у овим белешкама наћи своју слику као што можда желе и као што свакако заслужују; па ипак, ми смо из Брезе понели много више утисака него што ове белешке у новинама могу да кажу. У овом тренутку све што човек може то је да им каже оно тихо и значајно: ''Сретно!'' - њима и свима у нас и васцелом свету који покретом мишића, жаром мисли, свешћу и снагом воље раде и радом стварају основе новог живота.

НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ - МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ, 55

КО СИ ТИ? питају деца света Сина, девичанска душо моја. 

Јер га виде где ходи међу њима као цар међу робовима. И слушају Његове моћне речи, и не разумеју. И гледају Његова моћна дела, и пуне се страхом. И осећају силу где излази из Њега, и збуњују се.

А Син твој, најлепши међу синовима људским, са чистим очима вола, и мирноћом јагњета, и снагом лава, и замахом орла, и лицем ангела, одговара:

Ја сам Истина. Дошао сам од Истине, доносим вам дар од Истине, и враћам се Истини.

Кад би у вама било истине, ви би ме познали, и не би питали: ко си ти?

Заиста, ви не умете рећи ни ко сте ви; како ћете онда разумети, кад вам кажем - ко сам ја?

Гле, ви сте сами по себи ништа,  као сан одвојен од сањача. И нисте ни у два секунда у времену нити два корака у пространству. Као кад се дим, носи над језером, па му сенка игра по води, тако је и живот ваш празно и небитно играње сенки.

Још само нисте заборавили да изговорите реч ''истина'', и то је све што вам преоста од Истине. Светлуцање ставри називате истином. Као кад би вечити тамничар, који је само чуо за сунце, назвао бубу - светлића - сунцем.

Ко познаје истину, истина се усељава у њега, и он постаје једно са истином, и није полован но цео човек. Истина уцељује, и чини целим, док обмана ситни у комаде и меље човека у пепео.

Као што је развејаном пепелу од дрвета немогуће више познати зелено дрво, тако је вама немогуће познати мене.

Заиста ја сам Истина, иста јуче, данас и сутра. Дух Истине, који је са мном, Он говори кроза ме, Он живи у мени. Без њега ја бих био ништа као и ви. Но због њега у мени ја сам Онај који јесте.

Са висине сам сишао, као плаха киша, да напуним исушено корито, које ви још увек називате реком.

Други су доносили законе, а ја доносим Истину. Други су чистили корито од осушеног блата и спремали га за воду, но нису могли дати воду. Ја дајем воду, и пуним корито, и оправдавам име реке.

Нисам дошао у вашу сухоту, да вас учим како се ископава вода из земље, него сам дошао - вода жива - да ме пију жедни.

Нисам дошао, да вас учим како се прави хлеб, него да будем хлеб свима гладнима.

Нити сам сишао у ваш мрак, да вас учим како се ствара светлост, него да вам светлим. Гле, ни сунце - мења светлост од мене - не учи како се светли, но светли.

Нити сам се спустио у безумно треперење сенки, да вас учим шта је стварност, но да будем стварност, у пределима празнине и ничега.

Заиста, нисам дошао, да вам будем учитељ мудрости но сама мудрост.

Ко мене не прима, не једе, не пије, не дише, и тиме не постаје једно са мном, тај остаје ван мене, што значи, да остаје ван живота и истине.

НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ - МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ, 41

ПОСТОМ РАДОСТИМ НАДУ МОЈУ у Тебе, Грјадушчи Господе мој.

Пост убрзава моју припрему за долазак Твој, једино чекање мојих дана и ноћи.

Пост отањава тело моје, да би оно што остане могао лакше осветлити духом.

Чекајући Тебе не желим, да се храним крвљу нити живот да одузимам. Да би радост мога чекања и животиње осетиле.

Но заиста, неће ме уздржавање од јела спасти. Ма се хранио песком из језера, Ти ми нећеш доћи, ако пост не уђе дубље у душу моју.

Сазнадох кроз молитву своју, да је телесни пост више символ правог поста, врло користан за почетника у нади у Тебе, но и врло тегобан за онога, ко само при њему остане.

Зато унесох пост у душу своју, да је очистим од многих дрских вереника и као девојку спремим је за Тебе.

И унесох пост у мој ум, да одагнам из њега маштања о светским стварима и разорим све ваздушне куле, сазидане од тих маштања.

Да би ум мој био испражњен од света и спреман, да прими мудрост Твоју.

И унесох пост у срце своје, да бих њиме уморио све страсти и пристрасности светске.

Да би небесни мир неисказано владао срцем мојим, када бурни Дух Твој наиђе.

И наложих пост на језик свој, да се одучи од бескорисних прича и да уздржано говори само оне речи, које крче пут доласку Твоме.

И ударих пост на бриге своје, да би их све одувао испред себе као ветар што маглу одува. Да не стоје као мутна магла између мене и Тебе, и не враћају погледе моје ка свету.

И пост унесе у душу моју смирење пред нествореним и створеним световима, и кротост према људима и стварима. И ули у мене храброст, за коју не знадох док бејах наоружан свим светским оружјем.

Шта је била моја нада без поста до само једна туђа прича, што је ишла од уста до уста, док није стигла и на моја уста?

Једна туђа прича о спасењу постом и молитвом постаје својом.

Лажан пост прати лажну наду, као што никакав пост прати безнадежност.

А као што точак иде за точком, тако истинит пост иде за истинитом надом.

Помози ми, да радосно постим и радосно се надам, Најрадоснији Празниче мој, што ми се приближујеш са сунчаним осмејком.

БАЈКА О ЛАБУДУ - Десанка Максимовић

Живела на врху планине мала Снежана, краљица зиме. На ножицама је имала ципеле од сребра, била је огрнута белим плаштом попрсканим снежним звездама, на глави је носила ледену круну која се преливала у безброј боја кад сунчев зрак на њу падне. Краљици зиме није било хладно ни на врху планине. Спавала је у снежном гнезду, голишава се ваљала по сметовима, лоптала се по цео дан пахуљицама, возила се по језеру на некој црној птици тужно оборене главе. Како је Снежана била врло мала, могла је сасвим удобно да јој седне на крило. Падале су на то језеро и друге птице, дивље патке и гуске, али оне су биле сувише мале да би могле малој краљици зиме служити уместо чамчића.

Често је Снежана мислила зашто ли је црна птица тужна, зашто увек обори главу, и једном је упита:

- Мој црни чамчићу, зашто си увек толико тужан?

- Како, мала краљице, знаш да сам тужан? Тихо певушим пловећи језером; кад те на обали угледам, увек ти радосно махнем крилом - одговори птица околишећи.

- Тужан си, чамчићу, увек суморно обараш главу и гледаш у воду. Реци ми шта те то мори, можда ћу ти помоћи - рече Снежана.

Али птица не одговори ништа, само још више погну главу и заплови брже. Снежана тога дана није више хтела да наваљује питањима, али чврсто у себи одлучи да дозна тајну црне птице. Стално је кришом посматрала из свог снежног гнезда не би ли видела шта ради кад је сама. Тако после неколико дана опази да је птица још више погла главу, као да се загледала у своју слику у води, и плови лагано, лагано, рекао би човек не миче се. Само кад неколико тренутака Снежана окрене поглед на другу страну и опет га врати на језеро, опази да се птица мало одмакла са места где је била. Брзо се из свог гнезда спусти до језера, па га поново упита:

- Чамчићу мој црни, реци ми зашто си тужан. Ја сам краљица све ове белине, краљица сам зиме и снежних пахуљица. Зар не верујеш у моју моћ? Хајде, провозај ме језером, па ћеш ми онда рећи своју тајну.

Птица тихо доплови глатком површином воде не дижући на њој ни једног таласића, пружи своје крило и, кад Снежана седе на њега, отисну се полако према средини језера. Около је све било бело: белеле су се гране и стабла дрвећа, белели се облаци на небу, белеле су веверице што су каткад скочиле с гране на грану, блистала се од белине Снежана, краљица зиме.

- Мала краљице, одвећ сам сад узбуђена и не могу ти рећи шта ме тишти, - прозбори најзад птица - али довече дођи опет на обалу па ћеш чути.

Целог дана је Снежана била немирна и једва чекала да падне ноћ. Кад се смркло, отишла је на обалу језера, где је црна птица чекала. Скривена у ноћи, исповедала се тихо краљици зиме.

- Све је око мене бело: и дрвеће, и небо, и звери, и ти, мала краљице; само сам ја од ноћи црња. Зато ме мори туга.

Чувши то, Снежана радосно рече:

- Кад ти је то једина невоља, чамчићу, не брини! Учинићу да постанеш и ти бео; заплови ноћас на средину језера и чекај.

После овога краљица зима је отишла до ледене куле, међу стење, где је живела Сребрна Звезда, мајка свих пахуљица. Могла јој је и заповедити, али Сребрна Звезда је била веома, веома стара, па је Снежана због тога умиљато замоли:

- Добра Сребрна Звездо, ти што си још мојој мајци одећу ткала, пошаљи ноћас на птицу што стоји сред језера јато пахуљица и њима заувек покриј њено перје. Учини да се сутра пробуди сва бела као снег мог престола.

Тако је молила Снежана, а црна птица уздрхтало чекала насред језера. Кад би око поноћи, сан птицу савлада, она положи главу на крило и остаде тако непомична. А истог часа паде јато пахуљица и сву је завеја, те у трену постаде бела као снег на престолу краљице зиме.

Ујутру Снежана опази да водом плови бели лабуд, први на свету. Други су се после тога рађали и умирали, али тај први још и сад живи и по истом језеру вози Снежану, краљицу зиме.

НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ - МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ, 11

Кад сам се везао за Тебе, љубави моја, све друге везе су попуцале.

Гледам ласту како је збуњена над разореним гнездом, и велим: ја нисам везан за гнездо своје.

Гледам сина како се жалости за родитељима својим, и велим: ја нисам везан за родитеље своје.

Гледам рибу како издише чим се извади из воде, и велим: такав сам ја! Ако ме изваде из загрљаја Твога, тренутно ћу издахнути као риба бачена на песак.

Но како сам могао тако бесповратно поронути у Тебе и живети, ако никад пре нисам био у Теби? Ваистину био сам у Теби од првог пробуђења Твога, због чега се и осећам у Теби као у дому своме.

Постоји вечност у вечности као што постоји трајање у времену. У једној вечности, Господе, Ти си био у неисказивој безразличности и вечерњем блаженству своме. Тада су ипостаси Твоје истина биле у Теби, јер нису могле не бити у Теби. Но нису се созерцале једна у другој, јер нису се знале у својој различности. У другој вечности Ти си био у јутарњем блаженству Своме, и три ипостаси сазнале су се и созерцале као такве.

Ни Отац није пре Сина, ни Син није пре Оца, ни Дух Свесвети није пре ни после Оца и Сина. Као човек при буђењу што одједном и истовремено отворио оба ока, тако су се одједном и истовремено отвориле три ипостаси у теби. Нема Оца без Сина ни Сина без Духа Светога.

Када легнем крај мога језера, и спим сном без сањања, тада не умире у мени ни моћ сазнања, ни жеља ни акција, но све се слива у једно блажено, нирванско, безразлично јединство.

Кад сунце проспе своје злато по језеру, ја се будим не као нирванско јединство но као тројединство, од сазнања, жеље и акције.

То је Твоја историја у мојој души, Господе, тумаче живота мога. Није ли историја моје душе тумач историје свега створенога, свега иситњенога и свега уједињеног? И Тебе, домовино моја, и Тебе је -  опрости - тумач душа моја.

Домовино моја, разагнај таму из крви моје.

Животе мој, сагори све упљувке смрти на души мојој и на телу моме. 

НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ - МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ, 75

Погледа Отац с Небеса и виде ме сва у ранама од неправде људске, и рече: не свети се.

Коме да се светим Господе? Поворци стада, што иде на заклање?

Свети ли се лекар болесницима, што га са самртничке постеље руже?

Коме да се светим? Снегу, што копни, и трави што се суши? Светли ли се гробар онима, што се спуштају у гроб?

Коме да се светим? Незналицама, што мисле, да могу још некоме у свету нанети зло осим себи. Свети ли се учитељ неписменој деци, што не знају читати?

Вечност ми је сведок, да сви они што су брзи на освету спори су у читању и разумевању њених тајни.

Време ми је сведок, да сви они што су се светили, гомилали су отров у себе, и отровом избрисали себе из књиге живих.

Чиме се хвалите, осветници, пред противницима својим, ако не тиме, што ви можете поновити њихово зло? Не казујете ли тиме: и ми нисмо бољи од вас?

Бог ми је сведок: и ви и ваши противници подједнако сте безбрижни и подједнако немоћни за добро.

Видех трешњу, којој деца огулише кору и спалише, како даваше свој зрео плод тој истој деци.

И видех, краве, које људи мучаху великим теретом, како стрпљиво дају млеко тим истим људима.

И сузе ми ударише на очи: зашто природа да буде милостивија према људима него човек према човеку?

Природа ми је сведок, осветници, - само је онај моћнији од својих злотвора, ко је немоћан поновити дела ових.

Освети нема краја, и потомци настављају дело својих отаца, и одлазе остављајући га несвршена.

По широком друму јури зло, и од сваког новог мегдана добија снаге и мала, и умножава своју свиту.

Мудар се склања с друма, и оставља зло да јури.

Лајава пса брже умири један комад хлеба него хрпа камења.

Онај ко је учио људе: око за око, - учио их је, како ће сви остати слепи.

Коме да се светим, Оче мој небески? Поворци стада што иде на заклање?

Ах, како су жалосни сви злотвори и сви осветници! Заиста, као стадо што иде на заклање, а не зна куда иде, па се боде и ствара кланицу пре кланице.

Не тражим освету, Оче мој, не тражим освету но тражим, да ми даш море суза, да могу оплакати жалост оних, што иду на заклање, а не знају куда иду.

НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ - МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ, 23

Одаја душе моје није изветрена,  а Ти куцаш на врата, Страшни Душе Свети. Само један тренутак, док изветрим одају своју од нечистих духова, па ћу Ти отворити. Јер овако и да отворим, Ти не би ушао у одају пуну ружна задаха, и удаљио би се од мојих врата за навек. Само један тренутак, молим Ти се, највећи госте мој!

Ах, стиде мој и жалости моја, како се отеже овај један тренутак! Још мало, мало, и цели век на земљи сместиће се у овај тренутак. А Ти стрпљиво чекаш пред вратима, и ослушкујеш мој дах.

Дрски су незвани гости у мени, дрски и веома намножени. Пођем ли да отворим прозор, они ми затежу руке уназад. Пођем ли к вратима, да осетим Твоје животворно присуство, они ми се спутавају око ногу. Везаше ме навиком на њихов гадан задах, па стрепим од свежине и дрхтим од новине. Ах, само да не одоцним да Теби врата отворим!

Но ево и по цену смрти овог ропског живота ја ћу отворити све прозоре и именом Пречисте Девојке и Сина Њеног изјурићу из себе све пакосне господаре и тиранине душе моје. А ти кад уђеш, оживећеш моју лешину Твојим животворним дахом, Твојом младалачком снагом, Твојом љубавном росом.

Душе мушке снаге, јутарње једрине, вечерње тишине, лакши од сна, бржи од ветра, свежији од росе, слађи од матерњег гласа, светлији од пламена, светији од свих жртвеника, снажнији од васионе, живљи од живота, - Теби се молим и поклоним, удружи се са мном на врлетном путу ка вечном блаженству Тројичног Божанства.

Душе огњени, што се никад не одвајаш од Вечног Девичанства, пронзи моју душу, и очисти је, и осветли је, и намириши је небесним тамјаном, и усели се у њу, и учини је Својом невестом, да би се у њој зачела песма мудрости Божје; да би се у Њој отворило Око вечности.

Ти што раниш и никад не спаваш, научи ме да бдим будно и чекам стрпљиво.

НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ - МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ, 99

Књига сам исписана и споља и изнутра, и запечаћена са седам печата.

Сричу комшије моје и не могу име да ми срекну.

Комшије моје, како ћете онда прочитати име Господа, који ме од блата испере, кад моје име не можете да срекнете?

Твоја сма књига, Господе, Царе мој, Твоје сам писмо и споља и изнутра. Само свет ме замрља својом неписменом руком, те постах нејасан и нечитљив.

Твоја сма књига, Господе, Царе мој, и Твоји су печати, којима си ме запечатио као светињу своју.

Под сваким печатом скрива се по један дар Духа Светога, по један дар бесмртног живота Небеске Триаде. Ко ће отпечатити оно, што је Бог запечатио, - ко може други осим Бога јединог?

Говоре ми комшије моје: ти си књига света, и сав си исписан руком света, и сви дарови у теби дарови су света?

Тако ме читају неписмети, и ја осећам, да ми не знају имена.

Заиста, свет је много исписао незграпном руком по срцу моме. Многе и нетражене дарове утрпао је свет у срце моје.

Но гле, и кад избришем све писање светско из срца мога, избацим све дарове светске из срца мога, не избацујем срце своје из себе, и не остављам га празним.

И гле, кад избришем све писање света по уму моме, и све дарове светске избацим из ума мога, не избацујем свој ум из мене, нити га остављам празним.

И знам, да је по телу моме писао дух мој, и по духу моме тело моје. Гле, кад избришем све писање духа по телу моме, и тела мога по духу моме, ипак не остајем књига неисписана.

Кад избацим сав свет из себе, опет видим у себи књигу запечаћену са седам печата. То је Твоја књига, Господе. То је писање Господа мога. Ко може отпечатити књигу Божју осим Бога јединог?

Ко Тебе призна за Оца, признајеш и Ти њега за сина, и сину отвараш књигу и читаш тајне. Печат по печат ломиш, и читаш му тајне.

Узалуд ме читају људи, неће ме прочитати. Прочитаће само оно, што је свет написао по мени и у мени. Но очи њихове не могу читати под печатима.

Нема много речи у тој књизи, но свака реч је ко пламен оштра, и као бесмртност дуга, а слађа је од свих сласти овога света.

Седам речи, - седам духова и седам живота, три горња и три доња, везани у средини нераздвојно у један неумирући пламен.

Света мужанственост неба и девичанска женственост земље, опасан непорочним појасом, окићеним са седам звезда.

Но ко сме просипати бисере пред оне, који се хране трулим јабукама? Ко сме читати тајне Твоје онима, који су писмени само за дебела слова света?

Невидљива рука стара се, да пише свуда по свету, но свет се отима и мучи да пише својом мртвом руком - мртва слова.

Господе Свемилосни, погледај у оне, који гледају у Тебе, и управи руку њихову, да кад пишу по себи пишу Твоје име и споља и изнутра.

Свемудри Боже мој, управи очи избраних Твојих у печате књиге Твоје, да с молитвом чекају и с разумевањем читају, кад Ти будеш нечујно и лагано ломио печате тајни!

НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ - МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ, 61

Топе се снегови на планини, кад сунце обасја, и потоци се сливају, да оперу земљу. Које ће сунце отопити снег с врхова ваше душе, синови људски, и опрати земљу вашу?

Као љути мраз тако је стегнута душа ваша од греха. Као лањски снег, на који пада нови снег, тако непомичан лежи ваш лањски и преклањски грех, постеља греху данашњем и сутрашњем.

Не би имали греха, да немате грешности; грешне воље да немате, не би греха имали. Не би се задржавао снег на планини, кад би земља била топла; кад би топла земља била и кад би се хладна магла, што крије сунце, уклонила, не би се задржавао снег ни на планини ни у долини.

Хладна почва и хладна магла између вас и сунца вашег, гомилају снег на снег, и лед на лед.

Ко ће отпустити грехе ваше, и замрзлост вашу ко ће откравити?

Залуду ви сами себи опраштате грехе. Опраштањем својих грехова ви од снега правите лед, још глађу постељу за нови снег.

Светлост тросунчаног Божанства једина може отпустити грехе ваше, као што сунце једино може отопити снег на планини, отопити снег и лед, и измамити цвеће из црне земље.

Опраштају ти се греси, устани! Човече, познајеш ли онога, ко има власт, да те поздрави овим слатким речима? Кунем ти се, нећеш га наћи ни срести на земљи, ма сву земљу унакрст разорио. Јер он од земље није, и земља га не храни.

То је небесни човек, спаситељ душе твоје, далеко од онога, ко сам себи грехе опрашта, а близу, врло близу онога, ко омрзне грехе своје и завапије небу, да их истреби.

Његов ум је чистији од сунца, и реч је његова врелија од сунца. Те топи снег са душе човекове, и измамљује цвеће да расте. Све наслагане спратове снега и леда може он отопити, и сву земљу опрати. Њега призови из дна душе своје, и доћи ће.

Кад он викне: опраштају ти се греси, - душа твоја, сада укочена под теретом греха, постаће лака и покретна, и нестаће раслабљености тела твога.

Греси душе ране су душе. Како ће бити тело здраво у рањаве душе?

Безумник говори: гле мог суседа, окорелог грешника, како му тело цвета здрављем! Заиста грех душе не штети тело, говори безумник.

Очекај, безумниче, очекај још мало, док гној душе не пробије кроз тело. Тада ћеш закључати уста своја и бежати од греха као што бежиш од смрадне трулежи. Очекај док црв не разједе јабуку изнутра, и ожалостићеш се од њене спољашње увелости и бледила.

Тада ћеш и ти стати с губавима украј друма и самртнички викати: Сине Божји, помилуј ме!

И тада ћеш чути - и разумети спасоносне речи: опраштају ти се греси, иди с миром!

ГОВОРИМО СА ЖИВИМА И МРТВИМА - Божидар Ковачевић

Да се може говорити са живима, томе се нико не чуди. Да ли се може говорити са мртвима?

Може!

Ја узмем књигу у руке. Њу је написао неки човек који је, можда, врло далеко. Можда чак у Америци. Можда је и умро човек који је то написао. Отварам књигу, и тај ми човек прича. Песник отвара своју душу и говори шта је осетио кад је видео мајку расплакану над погинулим сином, - шта му је било у срцу кад је победа поносно ишла кроз наша села, и преко наших њива и планина, чиме се заносио кад је разговарао с девојком коју воли. Он ми говори шта мисли мајка  над колевком свога детета. Ако је то заиста добар песник, онда ми око зацакли весељем, или, можда, крадом бришем сузе.

Читам приповетку. Писац ми описује људе. Описује људе добра срца који воле свет око себе. Описује људе који другима помажу. Људе који дају и свој живот за другога, за угрожену домовину и слободу своју и туђу, који се боре за победу правде и истине, боре се за лепоту и доброту. Писац ми доводи пред очи и људе који живе само са себе, који би цео свет упропастили само да њима буде добро. Преда мном пролазе људи и жене, стари и млади. Они живе, боре се, сваки на свој начин. Ја их гледам и просуђујем да ли је на свету више зла или добра, да ли је живот ружан или леп. Гледам те људе и одлучујем како бих ја сам живео да мени и другима око мене буде добро. Одлучујем се и постајем бољи човек, душа ми се пуни племенитим мислима.

Прекидам разговор са приповедачем. Узимам другу књигу и разговарам са учењаком. Неки професор универзитета или други врло паметан човек разлаже ми своје мисли, тумачи ми живот и рад. Говори полагано. Како год хоћу. Говори ми о томе како је постала Земља, о томе како је постао човек, прича ми какве изгледају земље и градови, где се како живи, прича ми о здрављу, тумачи ми како људи живе међу собом. Ја разговарам са ученим човеком, учим и постајем паметнији.

Некад ћу узети књигу у којој су написане песме за певање. Гледам, читам и одмах певам песму коју још нико није чуо у моме граду.

У мојој кући, у мојој соби имам књижницу. Ту сам скупио срце и ум добрих и племенитих људи. Окупили су се ближи и далеки, и живи и мртви. Стрпљиво стоји скупина учених људи и једва чека да са мном разговара. Ја ступам у разговор с којим хоћу. Говорим с њим колико хоћу. Кад желим да сам у друштву најбољих људи, онда се затварам у своју собу, у царство изабраних, у царство књига.

Истина је, има књига које не ваљају, које трују душу. Има људи који хоће књигом да заведу, залуде, да покваре свет. Лако је то мени. Чуо сам за њих. Ја им забраним да се друже са мном. Ја их протерам из куће. - Нећу да имам с њима посла. Ја бирам друштво.

Ето, слово је изум људски. Давно је неком дошла на памет мисао коју је хтео сачувати да се не изгуби. Много се људи трудило око тога док су успели да мисао вежу за папир да им не утече. Да се сачува за унуке и праунуке. Људи су измислили слово и њим чувају ведрину и доброту, истину и правду. Словом је преносе на хиљаде људи, словом ће она живети кроз векове.

Наш народ је извојевао слободу. Наш народ је победио слово и књигу. Отворио му се поглед у читав свет, у прошлост, у будућност. Није књига само за богате грађане. Учени и племенити људи долазе и у наша села. Нашем сваком човеку данас служе хиљаде песника, књижевника, учењака...

Право је нашег народа да ступи у друштво најбољих и најплеменитијих.

(Из књиге ''О писању, о књигама и још неким стварима'')

КАКО СУ СЕ У СТАРА ВРЕМЕНА ПИСАЛЕ КЊИГЕ - Божидар Ковачевић

Данас је лако набавити књигу. Свака штампарија може једну исту књигу да наштампа у неколико хиљада примерака. Али некада, пре проналаска штампе, књиге су се писале руком, испрва на зечијој или овчијој кожи, а касније и на хартији. Разумљиво је што је књига била скупа или ретка, јер је писару често требало по неколико месеци или година да је испише у једном једином примерку.

Далеко би нас одвело кад би почели причати како су се књиге писале код старих Грка и Римљана. Биће довољно ако испричамо како се то радило код нас, од 9 века нове ере.

Књигописац старих времена морао би прво добро састругати, уштавити и изглачати зечијих, а по невољи и овчијих кожица онолико колико му треба за књигу, па кад би кожице добро утањио и изгладио да постану налик на подебелу хартију, он би их обрезао у листове и премазивао соком из биљака да приме и не разливају мастило. Кад би се затим осушили листови, он би онда по њима пажљиво и лагано почео писати крупним, данас бисмо рекли - штампаним словима. А да му слова не би испадала криво, он је претходно сваки табак помоћу равне дашчице, која му је служила место лењира, ишпартао једним металним танким прутићем налик на подебљу иглу за плетење чарапа. Тако су се на кожи јављале утиснуте пруге као неке линије по којима је он писао.

Али писар старих времена морао је да прави мастило. Справљао га је обично од чађи или од шишарке, мешајући у мастило смолу с неких врста дрвећа, од чега је добијао јако и трајно црнило, које ни после неколико векова није бледело. Поред тога обичног црног мастила, он је за прва, почетна слова одељака или реченица употребљавао црвено мастило, а ако је хтео да нарочито лепо украси своју књигу, он је око тих почетних слова радио врло лепе шаре, не само у црвеној боји него и у зеленој, плавој или златној. За та мастила он је употребљавао или биљни сок или разне хемијске творевине: цинобер за црвену боју, а бронзу за зелену, па чак и право злато.

Књигописац старих времена морао је да приправи и пера за писање. Обично је узимао гушчије перо и зарезивао га, али кад је могао, радо се служио перима и лабудовим или орловским која су такође погодна за то.

Кад је, дакле, прикупио кожице више зечева и са читавог стада оваца, начинио мастило и зарезао перо, он је онда однекуд, обично из каквог манастира, узимао књигу и преписивао је, или ако је, поред вештине лепог писања, био још и нарочито учен, он је онда сам смишљао дело и стављао га на кожу.

Доцније, кад су Европљани дознали од Кинеза како се прави хартија, они су, наравно, кожу заменили хартијом. Али производња хартије била је ручна и врло скупа, а негде непозната, тако да се у многим крајевима, па и у нашој земљи, кожа неко време употребљавала још дуго упоредо са хартијом.

У париској Народној библиотеци налази се један драгоцен стари наш рукопис: Живот Стевана Немање, који је написао Стеван Првовенчани. Непознати књигописац, који га је преписивао, употребио је пергамент тј. прерађену кожу. Тај пергамент на неким местима има рупице, па богме и рупе. Мислите да су те рупе продеротине које су се појавиле у хартији током векова? Не! Оне су постале још кад се правио пергамент. Али писар такве табаке са рупама није бацио, јер је пергамент био скуп и редак. Он би просто приликом писања прескочио рупу кад би дошао до ње и продужио да исписује слова.

Када би табаци били исписани, књига је повезивана. Један књиговезац из године 1300. записује на крају своје књиге: ''Бог да прости Драганову матер, јер ми испреде конце књигама''. Јест, и за то се књиговезац морао друкчије старати него данас; морао је поручити конце за прошивање табака, па затим истесати и истањити дашчице место данашњег картона, па онда опет стругати, штавити, глачати и бојити кожу у коју ће увити дашчице и тако најзад доћи до корица за своју књигу. Није онда чудо што на завршетку старих књига налазите овакве записе: ''Пије хартија чрнило (мастило); осухоше хартије од ветра, тере се зло пишу''.

А да су прилике за писање књига биле тешке, нарочито у турска времена, можемо се сами досетити, али нам и записи о томе казују. Један књигописац је писао ''у тамници седећи, гладан и жедан и зиман и велма невољан'', а други је писао ''без места, в чуждих (туђих) домех из чуждих књиг''.

Због свега тога књиге су биле скупе и ретке, али су их наши преци куповали кад су год могли, јер су знали њихову вредност. По старим записима види се да су за књиге често давани велики новци, а многе књиге су откупљиване од Турака који би их продавали после пљачке или разорења каквог манастира. Митрополит рашки Григорије записао је на једној књизи: ''Обретох (нађох) сију (ову) књигу у селу Коњичу пошто Турци Студеницу разорише.. и узех је к себи''.

Најлепша наша стара књига руком писана је Мирослављево јеванђеље. Писала су је два књигописца, за кнеза хумског (Хум - данашња Херцеговина) Мирослава, брата Стевана Немање, у 12 веку. Једном од њих познато је име; звао се Григорије. Ова књига је ремек дело писарске и илустраторске вештине и доказује да је писање књига пре светог Саве код нас било на високом ступњу. Ова се књига данас чува у Београду, у Уметничком музеју, као један од најлепших споменика југословенске културе средњег века.