ПРВА РУЖА - Даница Бандић

У једној далекој земљи живели су цар и царица који су имали много деце. Деца су им била добра и здрава и они су били срећни и задовољни. Волели су сву своју децу подједнако, али ипак најмлађа девојчица била им је највише прирасла за срце.

Била је толико добра и блага да је нико није звао правим именом него само - Добрила.

Живели су тако лепо да се цео народ радовао тој лепој срећи у двору њиховог цара.

Али то није трајало дуго. Догодила се несрећа због које је наступила велика жалост у целој земљи.

Царица је имала једног брата, а то бејаше Змај огњени. Он је живео у своме двору од камена, на врху једне високе стене. Никада људска нога није ступила у дворе Змаја огњенога. И он је ретко силазио међу људе. Ипак, једнога дана сетио се своје сестре царице и пошао јој у походе.

Царица је свога брата лепо дочекала, спремила је свакојаких ђаконија да га угости што боље може. Док су цар и царица са својим гостом седели за богатом трпезом, дотле су деца из друге дворане извиривала да виде ујка Змаја. Нису смели да изађу пред њега, јер су слушали страшне приче о њему и његовом пустом двору. Али је Добрили било жао што га се боје, па је рекла својој браћи и сестрама: "Мени је жао ујке, ето, дошао је у госте, а ми га нисмо ни поздравили".

Па је сишла у царску гардину и узабрала киту лепог шареног цвећа. После обеда је изашла пред Змаја и пружила му цвеће.

- Добро нам дошао, драги ујко! - рекла је танким, сребрним гласом и погледала ујки-Змају право у очи. И онда су се и остала деца охрабрила и изашла пред ујка-Змаја.

_ Гле, гле, па ти имаш красну децу - рекао је Змај. А ово девојче ћеш ми дати да га понесем у своје дворе, да ме служи и да ме весели.

Царица је пребледела, а цар се намрштио и нису одговорили ни реч. А мала Добрила као да се скаменила од страха.

- Пусти су ми и мрачни они моји каменити двори, па ће ми она унети светлости и весеља у њих. Певаће као птичица на грани, цвркутаће, причати - настави Змај.

Царица се пренула. Загрлила је своје мало дете, па је одговорила брату: 

- Мој драги брате, хвала ти на доброти, али се од своје деце до данас нисам одвајала. Не могу ти дати дете.

Да сте онда видели Змаја огњенога. Јао што се разљутио! Треснуо је ногом да се цео двор заљуљао и узвикнуо тако гласно да се чуло по целој земљи: - Ако ми за три дана не предате малу Добрилу, порушићу вам дворове, својим огњеним мачем попалити летину, дрвета ћу из корена ишчупати, а свакога ко ми дође пред очи погазићу као црва!

Сад је велика жалост наступила у целој земљи. Сви су чули шта је рекао Змај огњени, а знали су да је луде ћуди и да нико не сме да му се противи.

Али је Добрила имала посестриму вилу. Она је сваког дана долазила на гранату зову, у једном углу велике градине. Кад Сунце припече, вила се спусти на гранату зову и ту се одмара. Добрила је овде често са везом у руци чекала своју посестриму и док јој је вила показивала најлепше шаре, оне су причале, смејале се и певале.

Али је овога дана Добрила горке сузе лила и једва је имала толико снаге да исприча своју невољу. И вила се снуждила, па је заћутала.

- О, моја мила посестримо, поведи ме са собом, тамо, у гору где ти живиш. Тамо ме неће наћи мој ујак, Змај огњени - молила је Добрила склопљених руку.

Вила је жалосно вртела главом: - Змај огњени долази у горицу да гледа наше коло вилинско, па би те лако пронашао.

- О, како сам несрећна! - плакала је царева ћерка.

- Слушај, ја бих ти могла помоћи да не одеш у дворе Змаја огњенога, али онда не можеш више остати царева ћерка - рече вила после дугог размишљања.

- Помози, помози! - молила је царева ћерка.

- Па, добро! Претворићу те у цвет, у тако диван, мирисан цвет, да ћеш бити краљица свему цвећу - рече вила.

- Ох, па то је дивно - обрадовала се царева ћерка.

- Да, претворићу те у ружу. Даћу ти, за оружје, трње којим ћеш се бранити од свакога ко хтедне да те дирне - рече вила.

- Ох, како ће то дивно бити. Само једно бих те молила, посестримо вило, да ме посадиш на место поред кога ће моја мајка пролазити свакога дана. Да се нагледам моје драге мајке, да додирнем руб њеног свиленог одела - молила је царска ћерка.

- Е добро, учинићу ти по вољи. И - још нешто, слушај добро! Кад прође опасност, повратићеш се опет у свој стари облик ако те царица пољуби - рече вила.

Царева ћерка сва претрну: - Шта ћу, ако ме се мајка не сети?

- Немој се плашити, нема тога на свету чему се мајчина љубав не би досетила - умиривала је вила. - Али време пролази, зачас ће превалити подне и онда се морам вратити у гору.

Посестриме се загрлише и вила поведе цареву ћерку под прозоре госпође царице. Једна леја најлепшег цвећа, као какав мирисни ћилим, пружала се испод прозора. Ту је оставила посестрима вила цареву ћерку да жељно очекује своју мајку. Претворила је у румену ружу и то је била прва ружа у овој царевини.

Још једном је вила пољубила румену ружу, па се вратила у гору зелену.

А дотле су у царевом двору узаман очекивали малу Добрилу. Забринули се цар и царица, забринули се цареви саветници, па су послали слуге да траже изгубљену цареву ћерку. Разлетеле се слуге по целом царству, али цареве ћерке нису нашли. "Као да је у земљу пропала" - јадао се цар.

А царица је само плакала и кршила руке. Па је пошла у градину да се исплаче за ћерком. Али када је дошла до руже, она је осетила да јој је лакше. Као да јој је неко благом руком прешао преко чела. Загледала се царица у румену ружу и зачудила се, јер досада није видела овај дивни цвет. Пружила је руку да помилује румену ружу, а цвет је задрхтао, затреперио, и царица је осетила толики мир и блаженство, као да је притисла на груди малу главу своје ћерке Добриле.

Три дана је царица долазила у градину и дуго је стајала гледајући румену ружу. Причала јој је своје јаде, плакала за изгубљеном ћерком и ружа је онда затреперила листићима, задрхтала, као да разуме речи пуне туге, као да и она саосећа са царицом. То је трајало само три дана, а када је освануо четврти дан, подигао се старховити олуј и Змај огњени се створио у цареву двору.

- Где је моја драга девојчица да је водим у своје дворе? - развикао се знај огњени, а од његова гласа терсли су се зидови.

Али цареве ћерке не беше у двору.

Онда се Змај огњени разјарио и пошао сам да тражи малу Добрилу. Ишао је из дворане у дворану, из избе у избу, али цареве ћерке нигде не нађе. Па је сишао у подруме доње, попео се на високу кулу, али цареве ћерке ни тамо није било. И то му није било доста. Сишао је у двориште, из дворишта у градину, па је и он застао пред руменом ружом. Застао и зачудио се, јер је први пут у животу видео овако леп цвет. Пружио је руку да дохавти ружу, али га је она убола својим трњем

- Откуда ти ово цвеће? - питао је госпођу царицу, али она није знала ко га је овде посадио.

Тада је Замј огњени нешто смислио: - Сутра ћу га ископати и понети у своје дворе - рекао је љутито, бришући крв са руке.

Али је посестрима вила све то гледала са гранате зове, па се јаду досетила. Видела је да је Змај огњени посумњао, па је те ноћи донела толико ружа из далека света, да је њима претрпала целу градину.

А кад је сутрадан Замј огњени сишао у градину, није знао коју ружу да ископа. Коју гдо је додирнуо, свака га је избола својим трњем. Увидео је Змај огњени да му је вила доскочила, па се сетио да се она одмара на гранатој зови, те је пошао да јој се освети. Трипут је облетео око зове и бацио пламен међу гране. Високо се дигао пламен, високо до небеса и зова је изгорела до корена. Али, није изгорела посестрима вила. Она се у невољи снашла и вратила у гору зелену.

Напео се Змај огњени од љутине, али Добрилу није нашао. Облетео је још трипут око царева двора, па се вратио у своје камените дворе на врху брега и више није силазио у долину.

После оне несреће дошли су мирни дани. Смирили су се на царском двору, а смирила се и цела земља. Само се царица није умирила. Она је силазила свакога дана у градину и стајала дуго код своје драге руже. Причала јој је о својој малој Добрили, причала и плакала. А ружа је треперила, дрхтала.

Тако је трајало много дана, дани се низали у месеце, а месеци напунили годину.

Једнога дана рекла је царица: - Моја ружо, мој румени цевте. Кад гледам у тебе као да видим румене образе моје мале Добриле. Кад видим трептање твојих листића, као да ми моја Добрила говори: "Загрли ме, пољуби ме, мајко!.

И онда већ царица није могла срцу да одоли. Сагнула се и пољубила румену ружу.

И гле, чуда! Пред њом се створи лепота девојка, загрли госпођу царицу и проговори слатким гласом: - Зар не познајеш своју ћерку, драга моја мајко?

Велика је радост била у царевом двору, а исто тако и у целој земљи.

И сад опет нису звали Добрилу правим именом, сад су јој дали име Ружа, јер је она била прва ружа у овој земљи.

А Ружа је често долазила на оно место где се састајала са својом посестримом вилом. Опет је тамо израсла зова, али се вила није више вратила. И од тога дана виле се више не одмарају на зовиним гранама. Остале су у гори зеленој.

ЦРВЕНДАЋ - Селма Лагерлеф

Било је то у доба када је Господ Бог стварао свет, не само небо и земљу, него и све остале животиње и биљке којима је у исто време давао имена.

Има много прича из тога доба. И када би људи све знали, знали би онда и објашњење за све у свету што се сада не може разумети.

Догодило се да је Господ седео у рају па сликао све птице, боје је нестало у Господњим судовима, те би чешљугар остао без боје да није Господ све четкице обрисао о његово перје.

Догодило се тада и то да је магарац добио своје дуге уши зато што није упамтио како му је име. Заборављао је чим би неколико корака кренуо по рајској ливади и трипут се враћао и питао како се зове, све док Господ не постаде мало нестрпљив, па га дохвати за оба ува и рече му:

-Зовеш се магарац, магарац, магарац!

И док је тако говорио, извукао му је уши толико да је добио бољи слух, па упамтио шта му је речено.

Тог истог дана догодило се и то да пчела буде кажњена јер кад је пчела створена, почела је да скупља мед, а животиње и људи који су приметили како мед слатко мирише, дошли су и хтели да га окушају. Али пчела је желела да све за себе задржи, па је терала својим отровним убодима све оне који би се приближили њеноме саћу. Видео је то Господ, па одмах зовнуо пчелу к себи и казнио је.

-Дао сам ти дар да скупљаш мед, ту најслађу ствар на свету - казао је Господ Бог - али ти немаш зато права да будеш зла према својим ближњима. Упамти: увек када убодеш некога који жели да окуша твој мед, мораћеш да умреш.

Ах да, догодило се тада и то да је зрикавац остао слеп, а мрав изгубио своја крила. Догодило се много чудних ствари тога дана.

Господ Бог је седео целога дана, велик и благ, и стварао, будио животе, а предвече паде му на ум да створи једну малу сиву птицу.

-Упамти, ти се зовеш црвендаћ - казао је Бог птици када ју је направио.

И он је спусти на свој длан, па је пусти да одлети.

Али када је птица једно време летела и разгледала лепу земљу на којој ће живети, зежеле да и сама себе види. Тада примети да је сва сива и да нема ниједног црвеног пера. Узалуд се окретала и огледала у води. Ниједног црвеног пера није могла да угледа.

Тада полете птица натраг Господу нашем.

А Господ је седео на престолу небеском, добар и благ, а из његових руку излазили су лептири који су лепршали око његове главе, голубови су гукали на његовим раменима, а из земље унаоколо избијале су руже, кринови и красуљци. Срце мале птице куцало је жестоко од страха, али у лакоме луку летела је она све ближе и ближе Господу нашем и најзад се спустила на његову руку.

Запита је тада Господ шта жели.

-Хтела бих само једно да те питам - казала је птичица.

-Шта желиш да знаш? - упитао је њу Господ.

-Зашто си ме назвао црвендаћем када сам сасвим сива, од кљуна до репа? Зашто си ме црвендаћем назвао кад немам ни једног јединог црвеног пера?

И птица је гледала Господа нашег својим малим црним очима као да га преклиње и окренула главицу. Унаоколо је видела фазане, све црвене под лаким златним прахом, папагаје с богатим црвеним оковратницима, петлове с црвеним реповима, а да и не говоримо о лептирима, златним рибама и ружама. И мислила је, разуме се, како би била потребна само једна капљица те боје да јој се метне на груди, па да буде лепа птица и да јој име пристаје.

-Зашто да се зовем црвендаћ када сам сасвим сива? - казала је птица поново.

Очекивала је да ће јој Господ одговорити:

-Ах, птичице, заборавио сам да твоје перје обојим. Чекај мало, сад ћу то учинити.

Али Господ се насмеши и рече:

-Назвао сам те црвендаћем и ти ћеш се и даље тако звати, али ти сама мораш гледати да твоје перје заслужи црвену боју.

И говорећи то Господ подиже руку и пусти птицу да поново одлети у свет.

Птица одлете замишљена у рај. Шта може учинити једна птичица, како може да заслужи црвено перје?

Црвендаћу паде једино на памет да гнездо сагради у трновитом жбуну. Угнездио се заиста између трња тамо где су гране биле најгушће. Као да се надао да ће неки ружин лист пасти њему на грло и да ће му дати своју боју.

Прошло је много година од тога дана који је био најрадоснији на земљи. Од тога доба и животиње су као и људи напустили рај и раширили се по целој земљи. И људи су стигли дотле да су умели да ору земљу и да плове морем, правили су за себе хаљине и украсе, научили су одавно да граде велике храмове и моћне градове као што су били Теба, Рим и Јерусалим.

Дође тада један нови дан који ни у повести земље неће дуго бити заборављен, а изјутра тога дана седео је црвендаћ на малом голом брежуљку пред зидовима Јерусалима и певао својим младунцима који су лежали у гнезду једног ниског трновитог жбуна.

Црвендаћ је причао својој деци о дивноме дану створења и давања имена, баш као што је сваки црвендаћ причао своме потомству, почевши од првог који је чуо Божју реч и из Божје руке полетео.

-И видите - завршавао је он причу - толико је година протекло од тог дана створења, толике су руже цветале, толико се птица из својих јаја испилило, толико да се избројати не може, али црвендаћи су и даље мале сиве птице и нису успели да добију црвено перје.

Младунци су широко отворили кљунове и упитали зар нису њихови преци покушали да учине неко велико дело како би извојевали за себе драгоцену црвену боју.

-Чинили смо све што смо могли - казала је мала птица. -Али нам ништа није полазило за руком. Већ први црвендаћ срео се с једном другом птицом која је потпуно личила на њега, па је почео одмах да је воли тако жестоком љубављу да је осећао како му се груди жаре. "Ах" - мислио је он - "сад разумем, добри Бог је хтео да је тако топло волим да се од љубавне ватре која живи у мом срцу зарумени перје на мојим грудима". Али то се није догодило ни њему ни другима, нити ће се икоме догодити.

Младунци су зацвркутали жалосно јадикујући што црвена боја неће украсити њихово перје.

-Уздали смо се и у песму - казала је птица говорећи развученим гласом. - Већ први црвендаћ певао је тако да су му се груди надимале од одушевљења и он се опет понадао. "Ах" - мислио је он - "певачка ватра која живи у мојој души обојиће црвено моје перје на грудима". Али он се превари као што су се и сви преварили после њега и као што ћете се и ви преварити.

Чуло  се тада жалосно пиштање из голуждравих грла малих птица.

-Уздали смо се и у нашу храброст и наше јунаштво - казала је птица. - Већ први црвендаћ борио се храбро са осталим птицама и његове груди су се жариле борбеним жаром. "Ах" - мислио је он - "моје ће се груди црвено обојити од овог борбеног пламена који пламти у мом срцу". Али ни у томе није успео као ни сви после њега што нису и као што ни ви нећете успети.

Мајушне птице храбро зацвркуташе да ће оне покушати да освоје ту обећану награду, али стара птица одговори жалосно да је то немогућно. Чему могу они да се надају кад толико одличних предака није успело да стигне до циља? Шта могу ону друго да чине него да се воле, да певају и да се боре? Шта могу...

Птица застаде усред речи, јер из једне јерусалимске капије долазише гомила света и сви су се журили ка брежуљку на коме је птица имала гнездо.

Било је ту коњаника на бесним коњима, ратника с дугим копљима, џелата с клиновима и чекићима, а било и неколико достојанствених свештеника и судија, уплаканих жена, а испред свих руља народа, с коца и конопца, гомила страшних скитница која се стално дерала.

Мала сива птица седела је дршћући на ивици гнезда. Плашила се сваког тренутка да ће мали жбун бити згажен, а њени младунци побијени.

-Пазите - довикнула је својим малим птицама - скупите се и ћутите. Овамо наилази коњ који као да ће преко нас прећи, овамо наилази ратник са гвожђем окованим сандалама. Овамо долази цела та дивља светина.

Одједном престаде птица да опомиње своје младунце, па се ућута. Као да заборави опасност у којој лебди.

Изненада слете она на гнездо па рашири крила преко својих младунаца.

-Не, то је страшно - казала је она. Нећу видети то. Ово су три злочинца које ће разапети на крст.

И она рашири плашљиво крила, тако да младунци не могу ништа да виде. Чули су само како чекићи ударају, како јауци одјекују и како бесне дивљи узвици народа.

Црвендаћ је пратио цео тај призор очима које су се разгорачиле од ужаса. Није могао да одвоји погледа од ова три несрећника.

-Како су свирепи људи! - казала је птица после неког времена. -Није им доста што ова сирота бића прикивају на крст. Не, на главу једнога натукли су и круну од оштрога трња... Видим како је трње израњавило његово чело и како крв тече. А тај човек је тако леп и гледа тако благим очима да би га свако морао волети. Изгледа ми као да ми је стрела пробила срце кад га гледам како пати.

Мала птица осећала је све веће саучешће према човеку са трновом круном.

-Да сам ја мој брат орао - мислила је она - извадила бих му клинове из руку, а својим оштрим канџама растерала све људе који га муче.

Видела је како крв капа из чела разапетог и више није могла да остане мирна у свом гнезду.

-Мада сам мала и слаба, морам нешто да учиним за јаднога разапетог човека - мислила је птица, па напустила своје гнездо и одлетела кружећи у великим круговима око разапетога.

Обиша га је неколико пута не усуђујући се да му приђе ближе, јер је то била плашљива птичица која никад није смела да приђе ближе неком човеку. Али полако скупила је храброст, прилетела сасвим близу и кљуном извукла један трн који се зарио у чело разапетога.

Али док је то радила, паде једна кап крви разапетог на њено грло. Рашири се брзо и обоји све мало нежно перје.

Када птица стиже поново у гнездо, узвикнуше њени младунци:

-Груди су ти црвене, твоје перје на грудима је црвеније од ружа!

-То су само капи крви из чела сиротог човека - казала је птица. -Нестаће их чим се окупам у потоку или у бистроме извору.

Али ма колико се птица купала, црвена боја није нестајала са њеног грла, а када су њени младунци порасли, блистало је крваво црвенило и са њиховог перја на грудима, баш као што су гуша и груди сваког црвендаћа црвене све до данашњега дана.  

ЗАБЕЛЕЖЕНО У БРЕЗИ - Иво Андрић

Најбољи рударски колектив целе Југославије, за 1948. годину, налази се скривен у таласастом терену средње Босне и још је његова добра половина стално под земљом. До њих није лако путовати, а још је теже упознати се са свима. Па ипак, за њих је чула цела земља и овај колектив је, са својим ударницима и руководиоцима, био предмет дивљења и похвала у штампи и говору. Признање их је нашло и у њиховој скровитој Брези и у најдубљим ''шахтовима'' под земљом.

Провести са тим људима двадесет и четири сата, то је мало, па ипак довољно да човек и осети много, и научи понешто ново и да се утврди у оном што већ зна.

Вечерали смо и разговарали с рударима Брезе, посматрали их при раду и одмору. Разгледали смо њихове графиконе, слику њихове славе и поноса. Стајали смо дуго над огромном картом на којој су нам стручњаци показивали разгранату мрежу подземних ровова. Ту су различитим бојама означена стара и нова радилишта, још неначети слојеви угља, као и исцрпни и затрпани копови и места на којима прете вода, ватра или гасови.

Разговарали смо с рударима који већ четрдесет и једну годину раде без прекида и памте и Аустро-Угарску и стару Југославију и тежак рударски живот у њима, а и са младићима у двадесет првој години који ''од јуче'' копају и - воде епске борбе за своју заставицу. Слушали смо причање ударника.

Видели смо снагу, вредност и лепоту социјалистичког рада и такмичење у ком они који су тренутно на врху графикона знају и осећају добро да је њихово првенство условљено радом и напорима свих оних који су по својим постигнућима засада још испод њих. Видели смо не само хероизам него и витештво рада. Видели смо и све скривене и нескривене тешкоће са којима се носе и боре руководство, активисти и сви свесни радници у овој Босни, уназађеној, дуго трованој и бездушно експлоатисаној земљи,  у којој се, по Кочићевим речима, ''све конта и уважава по вјерозакону'' или се бар доскора контало. Видели смо и њихову решеност да у борби истрају и да тешкоће савладају.

И кад смо се у дубоким и мрачним рововима сусретали са рударима, који су као и ми носили своје мале електричне лампице и поздрављали нас чудним озбиљним благо-чврстим рударским поздравом ''Сретно!'' - ми смо се, као на испиту, трудили да одговоримо истим тоном осећајући у том тренутку узбудљиво велико јединство свих трудбеника, па ма где они радили и ма какав био њихов посао.

Тај њихов другарски поздрав носимо још у ушима и нећемо га заборавити, као што не заборављамо ни њихову поруку: да би им људи од пера и књиге (''од знања и умјеће'', како је рекао стари рудар) могли и морали да помогну на свој начин у њиховом раду. 

После  неколико сати боравка под земљом и пешачења по угљеним рововима разговарамо на мокром брежуљку трепћући од светлости и зимског дана. Разговарамо о раду, о вредности и значају сваког грумена драгоценог угља, о будућем свету измењених радних односа и ослобођеног радника.

У том разговору стигли смо на друм који нас је синоћ довео у Брезу и који нас сада одводи из ње.

Ту бригаде Нардоног фронта граде шест километара пруге широког колосека којом Бреза треба да буде везана са пругом Шамац - Сарајево, што ће значити велики добитак, јер се вагони неће морати претоваривати.

Југовина и влага. Сеоске девојке копају и набијају у насип тешку иловачу која се хвата за руке, за ноге и алатке, напада и отима се као жив створ.

То је права борба са стихијом пустог простора која у облику иловаче навире из земље као војска коју није лако савладати и која подлеже само упорном, добро смишљеном и добро вођеном раду. То је истински фронт на ком се јасно виде савладана и освојена места на којима је иловача већ добила облик насипа, поред оних тек начетих, разривених и безобличних места где борба траје и још влада неред и пустоловина.

Свуда око нас рвање са јаловом ледином и тужним беспућем пустог простора, његово мучно савлађивање, потчињавање свесно људској вољи и потребама људске заједнице. То је народ који је устао на борбу с тим простором, решен да га крчи, копа, преврће, поравнава, док не измени лице стихије и не претвори је у целисходну људску творевину.

Лево и десно од нас раде људи и жене. Ситан и само привидно изолован одред велике народне војске рада. Чини ми се да одмичемо споро, да дангубимо, чини ми се да је недостојно бити докон и незапослен, па ма и само наизглед.

Нагло нестаје с видика раштркана бригада фронтоваца, као моба на раду. Храбри рудари Брезе остали су далеко иза нас. Они неће у овим белешкама наћи своју слику као што можда желе и као што свакако заслужују; па ипак, ми смо из Брезе понели много више утисака него што ове белешке у новинама могу да кажу. У овом тренутку све што човек може то је да им каже оно тихо и значајно: ''Сретно!'' - њима и свима у нас и васцелом свету који покретом мишића, жаром мисли, свешћу и снагом воље раде и радом стварају основе новог живота.

НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ - МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ, 55

КО СИ ТИ? питају деца света Сина, девичанска душо моја. 

Јер га виде где ходи међу њима као цар међу робовима. И слушају Његове моћне речи, и не разумеју. И гледају Његова моћна дела, и пуне се страхом. И осећају силу где излази из Њега, и збуњују се.

А Син твој, најлепши међу синовима људским, са чистим очима вола, и мирноћом јагњета, и снагом лава, и замахом орла, и лицем ангела, одговара:

Ја сам Истина. Дошао сам од Истине, доносим вам дар од Истине, и враћам се Истини.

Кад би у вама било истине, ви би ме познали, и не би питали: ко си ти?

Заиста, ви не умете рећи ни ко сте ви; како ћете онда разумети, кад вам кажем - ко сам ја?

Гле, ви сте сами по себи ништа,  као сан одвојен од сањача. И нисте ни у два секунда у времену нити два корака у пространству. Као кад се дим, носи над језером, па му сенка игра по води, тако је и живот ваш празно и небитно играње сенки.

Још само нисте заборавили да изговорите реч ''истина'', и то је све што вам преоста од Истине. Светлуцање ставри називате истином. Као кад би вечити тамничар, који је само чуо за сунце, назвао бубу - светлића - сунцем.

Ко познаје истину, истина се усељава у њега, и он постаје једно са истином, и није полован но цео човек. Истина уцељује, и чини целим, док обмана ситни у комаде и меље човека у пепео.

Као што је развејаном пепелу од дрвета немогуће више познати зелено дрво, тако је вама немогуће познати мене.

Заиста ја сам Истина, иста јуче, данас и сутра. Дух Истине, који је са мном, Он говори кроза ме, Он живи у мени. Без њега ја бих био ништа као и ви. Но због њега у мени ја сам Онај који јесте.

Са висине сам сишао, као плаха киша, да напуним исушено корито, које ви још увек називате реком.

Други су доносили законе, а ја доносим Истину. Други су чистили корито од осушеног блата и спремали га за воду, но нису могли дати воду. Ја дајем воду, и пуним корито, и оправдавам име реке.

Нисам дошао у вашу сухоту, да вас учим како се ископава вода из земље, него сам дошао - вода жива - да ме пију жедни.

Нисам дошао, да вас учим како се прави хлеб, него да будем хлеб свима гладнима.

Нити сам сишао у ваш мрак, да вас учим како се ствара светлост, него да вам светлим. Гле, ни сунце - мења светлост од мене - не учи како се светли, но светли.

Нити сам се спустио у безумно треперење сенки, да вас учим шта је стварност, но да будем стварност, у пределима празнине и ничега.

Заиста, нисам дошао, да вам будем учитељ мудрости но сама мудрост.

Ко мене не прима, не једе, не пије, не дише, и тиме не постаје једно са мном, тај остаје ван мене, што значи, да остаје ван живота и истине.

НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ - МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ, 41

ПОСТОМ РАДОСТИМ НАДУ МОЈУ у Тебе, Грјадушчи Господе мој.

Пост убрзава моју припрему за долазак Твој, једино чекање мојих дана и ноћи.

Пост отањава тело моје, да би оно што остане могао лакше осветлити духом.

Чекајући Тебе не желим, да се храним крвљу нити живот да одузимам. Да би радост мога чекања и животиње осетиле.

Но заиста, неће ме уздржавање од јела спасти. Ма се хранио песком из језера, Ти ми нећеш доћи, ако пост не уђе дубље у душу моју.

Сазнадох кроз молитву своју, да је телесни пост више символ правог поста, врло користан за почетника у нади у Тебе, но и врло тегобан за онога, ко само при њему остане.

Зато унесох пост у душу своју, да је очистим од многих дрских вереника и као девојку спремим је за Тебе.

И унесох пост у мој ум, да одагнам из њега маштања о светским стварима и разорим све ваздушне куле, сазидане од тих маштања.

Да би ум мој био испражњен од света и спреман, да прими мудрост Твоју.

И унесох пост у срце своје, да бих њиме уморио све страсти и пристрасности светске.

Да би небесни мир неисказано владао срцем мојим, када бурни Дух Твој наиђе.

И наложих пост на језик свој, да се одучи од бескорисних прича и да уздржано говори само оне речи, које крче пут доласку Твоме.

И ударих пост на бриге своје, да би их све одувао испред себе као ветар што маглу одува. Да не стоје као мутна магла између мене и Тебе, и не враћају погледе моје ка свету.

И пост унесе у душу моју смирење пред нествореним и створеним световима, и кротост према људима и стварима. И ули у мене храброст, за коју не знадох док бејах наоружан свим светским оружјем.

Шта је била моја нада без поста до само једна туђа прича, што је ишла од уста до уста, док није стигла и на моја уста?

Једна туђа прича о спасењу постом и молитвом постаје својом.

Лажан пост прати лажну наду, као што никакав пост прати безнадежност.

А као што точак иде за точком, тако истинит пост иде за истинитом надом.

Помози ми, да радосно постим и радосно се надам, Најрадоснији Празниче мој, што ми се приближујеш са сунчаним осмејком.

БАЈКА О ЛАБУДУ - Десанка Максимовић

Живела на врху планине мала Снежана, краљица зиме. На ножицама је имала ципеле од сребра, била је огрнута белим плаштом попрсканим снежним звездама, на глави је носила ледену круну која се преливала у безброј боја кад сунчев зрак на њу падне. Краљици зиме није било хладно ни на врху планине. Спавала је у снежном гнезду, голишава се ваљала по сметовима, лоптала се по цео дан пахуљицама, возила се по језеру на некој црној птици тужно оборене главе. Како је Снежана била врло мала, могла је сасвим удобно да јој седне на крило. Падале су на то језеро и друге птице, дивље патке и гуске, али оне су биле сувише мале да би могле малој краљици зиме служити уместо чамчића.

Често је Снежана мислила зашто ли је црна птица тужна, зашто увек обори главу, и једном је упита:

- Мој црни чамчићу, зашто си увек толико тужан?

- Како, мала краљице, знаш да сам тужан? Тихо певушим пловећи језером; кад те на обали угледам, увек ти радосно махнем крилом - одговори птица околишећи.

- Тужан си, чамчићу, увек суморно обараш главу и гледаш у воду. Реци ми шта те то мори, можда ћу ти помоћи - рече Снежана.

Али птица не одговори ништа, само још више погну главу и заплови брже. Снежана тога дана није више хтела да наваљује питањима, али чврсто у себи одлучи да дозна тајну црне птице. Стално је кришом посматрала из свог снежног гнезда не би ли видела шта ради кад је сама. Тако после неколико дана опази да је птица још више погла главу, као да се загледала у своју слику у води, и плови лагано, лагано, рекао би човек не миче се. Само кад неколико тренутака Снежана окрене поглед на другу страну и опет га врати на језеро, опази да се птица мало одмакла са места где је била. Брзо се из свог гнезда спусти до језера, па га поново упита:

- Чамчићу мој црни, реци ми зашто си тужан. Ја сам краљица све ове белине, краљица сам зиме и снежних пахуљица. Зар не верујеш у моју моћ? Хајде, провозај ме језером, па ћеш ми онда рећи своју тајну.

Птица тихо доплови глатком површином воде не дижући на њој ни једног таласића, пружи своје крило и, кад Снежана седе на њега, отисну се полако према средини језера. Около је све било бело: белеле су се гране и стабла дрвећа, белели се облаци на небу, белеле су веверице што су каткад скочиле с гране на грану, блистала се од белине Снежана, краљица зиме.

- Мала краљице, одвећ сам сад узбуђена и не могу ти рећи шта ме тишти, - прозбори најзад птица - али довече дођи опет на обалу па ћеш чути.

Целог дана је Снежана била немирна и једва чекала да падне ноћ. Кад се смркло, отишла је на обалу језера, где је црна птица чекала. Скривена у ноћи, исповедала се тихо краљици зиме.

- Све је око мене бело: и дрвеће, и небо, и звери, и ти, мала краљице; само сам ја од ноћи црња. Зато ме мори туга.

Чувши то, Снежана радосно рече:

- Кад ти је то једина невоља, чамчићу, не брини! Учинићу да постанеш и ти бео; заплови ноћас на средину језера и чекај.

После овога краљица зима је отишла до ледене куле, међу стење, где је живела Сребрна Звезда, мајка свих пахуљица. Могла јој је и заповедити, али Сребрна Звезда је била веома, веома стара, па је Снежана због тога умиљато замоли:

- Добра Сребрна Звездо, ти што си још мојој мајци одећу ткала, пошаљи ноћас на птицу што стоји сред језера јато пахуљица и њима заувек покриј њено перје. Учини да се сутра пробуди сва бела као снег мог престола.

Тако је молила Снежана, а црна птица уздрхтало чекала насред језера. Кад би око поноћи, сан птицу савлада, она положи главу на крило и остаде тако непомична. А истог часа паде јато пахуљица и сву је завеја, те у трену постаде бела као снег на престолу краљице зиме.

Ујутру Снежана опази да водом плови бели лабуд, први на свету. Други су се после тога рађали и умирали, али тај први још и сад живи и по истом језеру вози Снежану, краљицу зиме.

НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ - МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ, 11

Кад сам се везао за Тебе, љубави моја, све друге везе су попуцале.

Гледам ласту како је збуњена над разореним гнездом, и велим: ја нисам везан за гнездо своје.

Гледам сина како се жалости за родитељима својим, и велим: ја нисам везан за родитеље своје.

Гледам рибу како издише чим се извади из воде, и велим: такав сам ја! Ако ме изваде из загрљаја Твога, тренутно ћу издахнути као риба бачена на песак.

Но како сам могао тако бесповратно поронути у Тебе и живети, ако никад пре нисам био у Теби? Ваистину био сам у Теби од првог пробуђења Твога, због чега се и осећам у Теби као у дому своме.

Постоји вечност у вечности као што постоји трајање у времену. У једној вечности, Господе, Ти си био у неисказивој безразличности и вечерњем блаженству своме. Тада су ипостаси Твоје истина биле у Теби, јер нису могле не бити у Теби. Но нису се созерцале једна у другој, јер нису се знале у својој различности. У другој вечности Ти си био у јутарњем блаженству Своме, и три ипостаси сазнале су се и созерцале као такве.

Ни Отац није пре Сина, ни Син није пре Оца, ни Дух Свесвети није пре ни после Оца и Сина. Као човек при буђењу што одједном и истовремено отворио оба ока, тако су се одједном и истовремено отвориле три ипостаси у теби. Нема Оца без Сина ни Сина без Духа Светога.

Када легнем крај мога језера, и спим сном без сањања, тада не умире у мени ни моћ сазнања, ни жеља ни акција, но све се слива у једно блажено, нирванско, безразлично јединство.

Кад сунце проспе своје злато по језеру, ја се будим не као нирванско јединство но као тројединство, од сазнања, жеље и акције.

То је Твоја историја у мојој души, Господе, тумаче живота мога. Није ли историја моје душе тумач историје свега створенога, свега иситњенога и свега уједињеног? И Тебе, домовино моја, и Тебе је -  опрости - тумач душа моја.

Домовино моја, разагнај таму из крви моје.

Животе мој, сагори све упљувке смрти на души мојој и на телу моме.