ЈА И МИ - Владика Николај Велимировић

Од постања света људе мучи један проблем. То је проблем односа Ја и Ми, и вредности и једног и другог. Без мало сви проблеми човечанства своде се на овај проблем.

У почетку створи Бог једног човека, једну личност у свету створених ствари. И вредност те једне личности стави Створитељ изнад целог створеног света ''да буде господар од свега''. Другим речима: све да буде под човеком а човек под Богом. Тиме је од почетка одређен однос човека према Богу, а зависно од овога односа и сви остали односи човека, као однос према самом себи, према природи, према анђелима и људима. Као одраз троједине божанске Личности и човек као богуслична личност имао је свести и права да себе назове Ја. Колико достојанство и колика срећа!

Па ипак нађе Бог да ''није добро да човек буде сам'' па му створи жену из његовог тела с тим да ''двоје буду једно тијело''. И тако поред назива Ја дође до израза и назив Ми. Две личности но ''једно тијело''. И двоје и једно истовремено.

Ту је почетак и личности и друштва. При самом стварању људског рода Бог је за навек решио овај мучни проблем у погледу ја и Ми без конфликта. Ја - признато за образ и подобије Божје, а Ми одређено да буде једно тело. Овим је јасно истакнута и вредност личности и вредност друштва.

Али чим је грех пореметио однос између човека и Бога, пореметио је одмах и однос између човека и човека.

Да, између брата и брата. Јер кад бејаху свега њих два на целоме простору земаљске кугле, једноме од њих бејаше тескобно, и ''скочи Каин на Авеља брата својега и уби га''. Да би се ослободио друштва, и да би само његова личност важила у свету, тј. без Ми. И остао је без брата, али и без Бога и без праве личности; више демон него човек. Јер права и пуна личност човекова не може се замислити без Бога, свога праобраза, и без сталне везе с Богом.

Овај догађај из првог столећа људске историје нашао је свој страшни ехо у осамдесетом столећу у две супротне теорије. У Ничеу и у Марксу. Обе те теорије јавиле су се у Немачкој на немачком језику. Ниче је стајао за Ја без Ми, Маркс за Ми без Ја. Обојица су били ватрени безбожници. Као између две оштре и претеће литице провлачи се брод човечанства у наше време.

Лична самовоља и безлични етатизам две су крајности нашег времена. И једна и друга крајност маршира са стиснутом песницом. против кога? Против човекољубља и богољубља, против љубави. Обе ове крајности имају исти полазну тачку - одрицање Бога. Одричући Бога оне наравно одричу и љубав, јер је исток љубави у Богу. А одричући и Бога и љубав оне стварају у душама страшан вакум, празнину која се брзо испуњава адским димом мржње. Мржња пак трује и појединца и друштво, и већма замршује однос између Ја и Ми.

Кад би мржња могла правилно решити овај однос, онда би било логично мислити: Што већа мржња то лакше решење проблема. Према томе требало би радити на повећању мржње у свету. Ово се пак противи и разуму и срцу и искуству људи, па мислимо чак и искуству животиња.

* * *

Остаје дакле љубав. И под влашћу мржње људи уздишу за љубављу. Јер љубав и ''у тами светли и тама је не обузима''. И под тамном влашћу мржње љубав има више присталица. Победа љубави победа је Божија. Јер љубав није придев Божији него име Божије. Није ли речено: ''Бог је љубав?''. Отуда љубав је у вечности с победом венчана, а у времену она је унапред победница у сукобу са мржњом.

Мржња је у стању постављати и одржавати проблеме, никад решити. Под мржњом ми разумемо злурадост, завист осветљивост, себичност, и све остале отрове душевне, које кад би оваплотили у микробе затровали би све воде у свету.

Љубав је већ решила проблем о Ја и Ми. Бог љубави уздигао је појединог човека, чак и грешног, до високих висина неба, а душу човекову изнад вредности целог материјалног света.

Као пастир добри Он је оставио 99 оваца и пошао да тражи једну изгубљену овцу.

Као лекар милостиви Он је лечио губаве и слепе и узете и сакате и сумасшедше, чистио их и прао, хранио и красио, и стављао их у ред нађених и спасених. Одбачене и презрене Он је призивао и стављао им међу прве за трпезом својом.

Као цар моћни Он је и мртве рачунао у своје грађане као и живе. Давно умрле и одписане из свих људских тефтера Он је уписивао у Своју књигу живих.

Као добар воћар Он је сваку појединачну воћку окопавао, кресао, залевао и усправљао.

Као добар зидар Он је сваки камен посебно тесао и глачао, све док не би под Његовом мајсторском руком и онај најјевтинији и од свих других зидара одбачени камен добио правилан облик и светлу боју.

Не обазирући се на благодарност и неблагодарност људску Он је брижно хитао да свакога обрати и поправи. Желео је жарко да нико од људи не пропадне у хаос безличности.

Тако је Бог љубави решио проблем Ја.

А друштво?

Друштво које је Он засновао више је организам него организација. Каква организација у свету да се равна са организмом тела човечијега? Он је створио друштво, које представља једно тело. ''Да буду двоје једно тијело''. То је породица Божија, састављена од малих богова са циљем да ''буду савршени као отац небески''.

Ми говоримо о хришћанском друштву, о друштву Христовоме, које има истиниту визију живота и јасну мапу пута ка томе циљу. То је црква Божија, једино рационално друштво на земљи које стално говори о рају али нити тражи нити обећава рај на земљи.

Једино у томе породичном а не ортачком друштву, које и умрле рачуна у своје активне чланове, јасно је одређен однос између Ја и Ми. Сваки члан тога друштва помаже друштво само зато, да би друштво са већом снагом помогло и оспособило сваког појединца да изгради своју личност до највеће висине и лепоте. Да би тако сваки појединац био достојан члан бесмртне породице Божије у небесном царству.

У том новом, вазда новом, друштву не губи се и не смањује вредност личности као у светским друштвима, него се баш повећава. Друштво - Црква - даје прилику сваком појединцу за вежбање свих заповедних врлина, које дају вредност личности. Јер где би човек показао врлину ако не у друштву? Где милосрђе, трпељивост и пожртвовање, и изнад свега човекољубље, ако не у друштву својих ближњих? И како би дошао до познања самога себе у другима и других у себи?

ПУТНИЦИ, СТРАНЦИ, ГОСТИ - Владика Николај Велимировић

У Светом писму Божијем више пута је речено, да смо ми путници, странци и гости у овоме свету. Но и да то није речено у Светом писму Божијем, сваки разуман човек брзо долази до тога сазнања. Размишљајући о свету и животу и шетајући по гробљима, старим и новим, сваки разуман човек неминовно долази до тог сазнања.

Чим пак дође до тог очигледног сазнања разуман човек узнемирено тражи одговоре на ова три питања:

Ако смо путници, где је циљ нашег путовања?

Ако смо странци у овоме свету, где је отаџбина наша?

Ако ли смо гости, чији смо гости?

Од простих и најпростијих људи и жена на Балкану посведневно се могу чути јасни одговори на ова три главна питања живота. Јер је привилегија простог хришћанског народа да не знајући много зна оно што је главно.

И тако на прво питање: Ако смо путници, где је циљ нашег путовања, народ одговара: Нисмо ми за овај свет него за онај. Или: За небо смо не за земљу.

На друго питање: Ако смо странци, где је отаџбина наша, народ одговара: Отечество нам је тамо где је и Отац. Или: на овоме свету смо туђини, на ономе смо дома.

На треће питање: Ако смо гости, чији смо гости, народ одговара: Слава Господу, Његови смо гости на земљи.

Многомилионе масе народне на нашем Светом Балкану кроз векове и генерације увек су давале овакве типичне одговоре. Дакле:

Нисмо за овај свет него за онај.

Отечество нам је где и Отац. На овоме свету смо у туђини, на ономе смо дома.

Слава Господу, Његови смо гости на земљи.

У овим простим и недвосмисленим одговорима изражено је једно позитивно схватање живота. Цела једна животна философија, која никад никога није довела до разочарења и самоубиства. На њој се лако уређивао  и усклађивао практични и друштвени живот кроз векове.

Разочарење стално прати оне који теже да се уздигну над народом падају у сенку народа.

У првом реду то су материјалисти и агностици, две секте људи којих је Европа расадник за цео свет.

Материјалисти одговарају на она три питања овако: 

На прво питање: Ми не признајемо да смо путници на земљи него продукт земљин као и све ларве и шкољке. Земља нас даје и узима. На њој су сви људски почеци и крајеви.

На друго питање: Ми нисмо странци на земљи него домороци и господари. Земља нам је једина отаџбина.

На треће питање: Ми нисмо ничији гости у овоме свету него домаћини. Ако се гостимо, гостимо се сами у себе, земљом и на земљи.

Овако мисле материјалисти на основу своје теорије, да је душа човечија што и нокти на прстима. Где иду одсечени нокти тамо и душа.

Агностици пак одговарају на она питања овако:

На прво питање: Ми осећамо да смо путници, али не знамо ни почетка ни циља нашег путовања.

На друго питање: Ми опажамо да смо странци у овоме свету, али не знамо где је наша права отаџбина.

На треће питање: Ми наслућујемо да смо нечији гости на земљи, али не знамо чији смо гости.

За више стотина година хришћанска Европа знала је дати јасне и позитивне одговоре на ова питања. Ваистину јасније и логичније него ли многобожна Јелада, Египат, Персија или Индија. Јер се руководила Логосом Божијим, који ''сиђе с неба'', да правилном логиком небеском замени погрешну логику земаљску.

Или још, да јави и објави људима истину својом Личношћу и у својој Личности.

Да одмори уморно човечанство од тражења истине у стварима, и од обожавања ствари. Јер у чему су људи гледали истину, оно су и обожавали: било то ствари или личности.

Да извуче људски ум испод сенке природе и упути га на обожавање истине у личности Бога јединога.

Да помогне људима разликовати истину од симбола истине, а то су ствари и факти у природи.

Да научи људе ценити и волети личност човека, због личности Бога Створитеља, изнад света и свега у свету.

Тако стара Христијанска Европа, у којој су философи, научници и владари били једнодушни са масама простог крштеног народа у одговорима на она три питања, и нису се у том издвајали од народа.

Али за последњих неколико столећа народи Западне Европе улегоше у оштру заваду и љуту борбу са својом црквом, или боље рећи са својом црквеном јерархијом. И у тој дуготрајној борби запливаше у крв дубље него ли у борбама са Хунима и Сараценима. А та страшна братска крв помрачи дотле јасне духовне хоризонте европског човечанства и учини да се многи умни али озлојеђени синови цркве одвратише од божанског Логоса и небесне правилне логике и повратише погрешној земаљској логици паганских времена, баш онако како то апостол Петар драстично описује (II Петр. 2, 22). То јест, познавши истину у једноме личноме Богу повратише се немоћним стихијама света и немуштим стварима природним, да њих питају за истину, и најзад да скуп свих ствари у природи прогласе божанством. Јер у чему се гледа истина, оно се и обожава.

Окрутна јерархија и озлобљена интелигенција учиниле су од хришћанске Европе ''кућу подељену у самој себи''. Како може опстати таква кућа? Кров и зидови духовне Европе већ су били испроваљивани у ранијим генерацијама, и огњиште растурено. А у време наше генерације, првим и другим светским ратом ( у самој ствари не светским него европским) и темељи су јој попуцали.

Како је страшна реч апостолска о старим паганима: ''Кад мишљаху да су мудри, полудјеше''. Још је страшније пророчанство једног светог и прозорљивог човека о новопаганима. ''Доћи ће време, рекао је Антоније Велики, када ће светом владати такво лудило, да ће луди људи сматрати паметне лудим а себе паметним''.

Кад би европски материјалисти и агностици скривали своје лудило у себи, и држали своју несрећу само за себе, они би били мале штеточине. Али је особина лудила да учи друге, и несрећа да се шире. Гоњени духом немира они се намећу друштву за учитеље и вође. И због тога су они велике штеточине.

Обично вешти на перу и плаховити на речи, они дочаравају простом народу визију неке земље обећане, или раја на земљи, као неку фата-моргану у пустињи. А када се дочепају власти и вођства, оне чаролијске визије хитно се удаљују, бледе и ишчезавају. И груба пустињска стварност тада још страшније пече и боли. А разочарани људи и народи проклињу болесну машту својих вођа, која их је водила не у земљу обећану нити у земаљски рај него у - Земљу Недођију.

ЕТИКА И ТЕХНИКА - Владика Николај Велимировић

Првобитно религија је била мати и етике и технике.

Првобитно религија је била бујни извор из скривених дубина, етика живоносна река а техника помоћни уметни канали што разводе воду из те реке у све артерије живота људског.

Бог је објавио људима закон веровања, закон владања и знање технике.

По непосредном упутству Божијем Ноје је саградио лађу која је учинила једно од најдуготрајнијих путовања у историји пловидбе.

По непосредном надахнућу Божијем Веселеил је био ''испуњен мудрости и разума и знања и сваке вјештине да вјешто измишља како се шта може начинити од злата и од сребра и од бронзе, да умије резати камење и укивати, да умије тесати дрво, и сваки посао радити (II Мојс. 31, 1-11).

Исто тако и храм Соломонов, једно од грађевинских чудеса, старога света, подигли су људи научени Духом Божијим и настављани руком Господњом (I Царева 8, 24). Тако сведочи Свето писмо.

И тако Бог је био узрочник и праве вере и доброг владања и техничког знања код људи. И док год су људи осећали Бога непрестано над собом, пред собом и око себе, као што се осећа ваздух и светлост, дотле су они приписивали и посвећивали сва своја техничка дела и ручне израђевине Њему, Господу Створитељу и Надахнитељу.

А када је то осећање присуства Божијега утупљено и духовна визија замагљена, тада је ушла гордост у вештаке и техничаре, те су почели своје грађевине, израђевине, рукотворине и умотворине приписивати искључиво самим себи и - злоупотребљавати. Тако се сенка проклетства почела навлачити на технику.

Многи се жале на технику.

Многи криве савремену технику за све несреће у свету.

Да ли је заиста крива техника, или они који стварају технику и рукују њоме?

Да ли је крив дрвени крст ако неко некога распне на њему? Или чекић, ако њиме сусед суседу разбије главу?

Техника је неосетљива према добру и злу.

Исте цеви могу послужити за водовод и за клоаку.

Није зло од мртве технике него од мртвих срца људских.

При пуној свести о присуству Божијем и без икакве гордости сагради Ноје чудну лађу која би на спасење и њему и новом човечанству.


При помраченој свести о Божијем присуству договорише се гордељиви људи: ''Хајде да саградимо град и кулу којој ће врх бити до неба, да стечемо себи име''. Али их посрами Господ пометњом језика ''те не сазидаше град, него се као плева расуше по свети''. То је зидање Вавилонске куле.


Када Соломон доврши величанствени храм, он уздише руке к небу и у понизности повика: ''Ето, небо и небеса над небесима не могу те обухватити, а камо ли овај дом што га сазидах!''. И та чудесна грађевина трајала је једанаест столећа. Али би срушена у прах и пепео онда, када безбожни потомци Соломонови учинише од тога ''дома молитве дом трговине''.


Нити се дакле заслугом технике одржао тај храм кроз многе векове нити је кривицом технике ишчезао са лица земље. Техника је и глува и нема и неодговорна. Она је потпуно зависна од етике, као и етика од вере.


Позната је повест о цару Навуходоносору. Он сагради Вавилон са палатама и ''висећим кулама'', и са свим техничким вештинама и красотама какве свет дотле није видео. И погледа цар гордо са врхова свога двора на град и рече: ''Није ли то Вавилон велики што га ја сазидах јаком силом мојом, да буде столица царска и слава величанству мојему'' (Данило 4, 30)! И тек што изрече те охоле речи удари га Бог лудилом те полуде, и уу лудилу проведе седам година као звер међу зверовима шумским. А од његовог Вавилона великог, постала је гомила и подсмех и пустиња без иједног житеља, тачно како је прорекао пророк Јеремија (Јеремија 51, 37). Где год се изгуби страх од Бога и погази морални закон Божији, ту се брда од људске технике сручују у прашину из које су и подигнута.


Тако ће се и Ајфелова кула и катедрале немачке и облакодери американски - врхови људске технике у грађевинарству, сручити у безобличну прашину, ако охолост људска - и то још хришћанска - с пркосом Богу буде превршила меру и додијала дуготрпељивом Створитељу света.


Зашто су погребене толике блиставе цивилизације дубоко под земљу, тако да поврх њих орач оре земљу и не слутећи о њиховим кулама и костурима испод орања?


Како то да од свега несравњивог мраморног грађевинарства јелинског не преоста ништа осим вампирног и крезубог Акрополиса?


И како се могла дрзнути земља да сакрије од сунца и од погледа људског титанске храмове у Балбеку и у Египту као и сјајне градове као што су Егбатана, Перзеполис, Тир, Сидон и Троја, те да по њима сада мирно пасу говеда и рију свиње, а чобани праве од разбацаног мраморја торове за стоку?


Зашто су нестали без трага горди градови и храмови и тврђаве цара Монтезуме? И царева мексиканских, и веома културних Инка и Перуанаца?


Која је то немилосрдна рука наваљала брда од блата на све те изградње људске, које би се по чврстини и вештини и лепоти могле такмичити са најбољим модерним изградњама?


Зашто кидање а не настављање у цивилизацији човечанства?


Зато што све то није било угодно једноме светоме Господу богу. Све оне погребене цивилизације није упропастило ни време ни несолидност техничке израде, но грех против свете вере и свете етике. Несолидност етичка а не техничка погребла их је све у бездани мрак.


''И ти Капернауме који си се до небеса подигао, до пакла ћеш пропасти!''. Ово Христово пророчанство у дане када је Капернаум блистао својом техничком културом као вавилонски град покрај језера обистинило се. Тако се страшно обистинило, да путник кад се нађе данас у трњаку и змијињаку где се негда уздизао богати и горди град Капернаум, уплашено пита: Да ли је могуће, да је ово гнусно место некада било обиталиште људи?


Етика је трајна и непроменљива - наша јеванђелска етика - а техника је променљива. Етика је госпођа, техника њена слушкиња. Зато етика мора контролисати технику. Непролазне вредности су у области етике а не технике. Тешко народу који гледа циљеве људског живота у техници, и сав свој труд и зној жртвује на усавршавање технике, вукући етику за собом као Ахил мртвога Хектора привезаног за колесницу. Такав народ може успети да све своје градове сагради од слонове кости и злата као што су били царски дворови у Језраелу. Али ако у тим градовима буду становали Ахави и Језавеље, пси ће имати последњу реч, пси а не људи (I Цареви 22, 38; II Цар. 9, 36).


Између поштења и вештине лак је избор. Поштен човек и без вештине цени се и у наше време више од вештака без поштења. И на истоку и на западу и на северу и на југу. И данас као и у време пророка Исаије.


Техником се мења однос човека према природи а никако према човеку и према Богу. Ко друкчије мисли тај цени ствари више него личности а прашину више него дух.


Језива трагедија нашег времена састоји се у рату између људи и Бога. Бог хоће да уздигне личности људи над немуштим стварима, док људи хоће да утопе и своју и Божију личност у ствар и изједначе са стварима.


Многи спиритулани и морални малишани праве од модерне технике идола коме се клањају, и позивају све народе да томе идолу приносе жртве, што несрећни народи присиљено чине! Те колике жртве, те колику крв!


Ко је глув да не чује како етика гласније од топова виче нашем покољењу: Не тим путем, људи? Тај пут води у Земљу Недођију.