Пробудио се Зоран једног јутра и погледао кроз прозор. Све је било покривено снегом. Хтео је да потрчи, да са клизаљкама, смучкама или санкама поздрави нови снег, али је тог тренутка приметио на тараби врапца који је био веома тужан.
- Мене чека укусан доручак на столу - мислио је Зоран. - А како је птицама? Сада им је тешко да пронађу зрневље у дубоком снегу.
Зато је Зоран решио да направи хранилиште за птице. Отворио је прозор, помео снег, а затим донео шаку проса и шаку мрва и расуо по прозору. Затим је затворио прозор и удаљио се.
Тог часа скочио је варбац са плота и долетео на тек отворену хранилицу. Похлепно је узео једну мрву, другу...
- Ала си гладан - помислио је Зоран. - Једи, не бој се. Добићеш и додатак.
Али врабац није више кљуцао. Одлетео је.
Зоран се наљутио и дотрчао мајци. Само што није заплакао:
- Наш је хлеб неукусан, а просо је горко. Зато варбац и не жели да га ја угостим - рекао је Зоран.
- Чекај, зашто се љутиш на врапца - насмејала се мама. - Да ли чујеш нешто?
Ослушнуо је Зоран. Из кухиње се чуло тихо куцање, слично киши која удара у прозор.
Зоран је на прстима пришао вратима и само што није поскочио од радости. На његовој хранилици је доручковало јато веселих врабаца.
- Видиш како је варбац добар друг. Није хтео сам да једе, већ је позвао и своје другове - објаснила је мама.
Тако су се врапци целе зиме хранили на Зорановој хранилици.
