ДВА БРАТА - Лав Н. Толстој

Два брата кренула на пут. У подне легли у шуми да предахну. Кад су се пробудили, опазише камен поред себе, а на камену нешто написано. Они почеше да тумаче и прочиташе:

- "Онај ко нађе овај камен нека иде право у шуму, у правцу изласка сунца. У шуми ће наићи на реку: нека преплива ту реку и пређе на другу обалу. Угледаће мечку с мечићима: нека отме мечиће од мечке и нек безобзирце бежи право у планину. На планини ће угледати кућу, и у тој кући ће наћи срећу."

Браћа прочиташе што беше написано, и млађи рече:

- Хајде да пођемо заједно. Можда ћемо препливати ту реку, донети мечиће до куће и заједно наћи срећу.

Тад старији рече:

- Ја нећу поћи у шуму по мечиће а ни теби не саветујем. Прво: нико не зна је ли на том камену написана истина; можда је све то написано из шале. А, може бити, ми нисмо ни разумели како треба. Друго: ако је и написана истина - пођемо у шуму, падне ноћ, а ми не доспемо до реке и залутамо. А ако и нађемо реку, како ћемо је прпеливати? Можда је она брза и широка? Треће: ако и препливамо реку - зар је лако отети мечки мечиће; она ће нас растргнути и уместо да нађемо срећу заједно ћемо бадава пропасти. Четврто: ако нам и пође за руком да отмемо мечиће - нећемо без одмора моћи да се дохватимо планине. А главна ствар није ни речена: какву срећу ћемо наћи у тој кући? Можда нас тамо чека срећа каква нама уопште није ни потребна.

А млађи ће на то:

- Ја не мислим тако. Без разлога не би то било написано на камену. И све је написано јасно. Прво: нема зла у томе ако и покушамо. Друго: ако не кренемо ми, неко други ће прочитати натпис на камену и наћи срећу, а ми ћемо остати кратких рукава. Треће: ако се човек не потруди и поради, ништа на свету неће ни постићи. Четврто: не бих желео да ико помисли да сам се ја нечег уплашио.

Тад старији рече:

- И пословица каже: ко тражи веће - изгуби из вреће; а још и ово: без муке нема науке. Ако се ја питам - треба ићи.

Млађи брат опође, а старији остаде.

Тек што млађи брат уђе у шуму, наиђе на реку, преплива је и одмах на обали угледа мечку. Она је спавала. Он зграби мечиће и побеже главом безобзирце у планину. Тек што стиже на врх, у сусрет му иде силан народ, приведоше му кочије, поведоше га у град и начинише од њега цара.

Владао је пет година. Шесте године нападе га други цар, јачи од њега, освоји град и протера га. Тад се млађи брат опет даде у лутање и тако дође до старијег брата.

Старији брат је живео на селу, ни богато, ни сиромашно. Браћа се обрадоваше један другом и почеше причати о свом животу.

Старији брат рече:

- Ето видиш да сам ја био у праву: ја сам све време живео мирно и лепо, а ти, иако си био цар, многа зла си окусио.

А млађи рече:

- Ја се не кајем што сам тад пошао у шуму: иако ми је сад рђаво, ипак имам сад по нечем да споменем свој живот, а ти га ни по чему немаш споменути.

МЕСЕЦ - Момо Капор

У време када сам био дечак, Месец је био далеко.

Онда се једне летње вечери на њега спустише први људи.

Гледао сам читаву ту ствар на телевизији, са стрицем, старим колонистом. Телевизор је био постављен високо на креденцу, у летњој кухињи жутог, земљаног пода. Испод ногу су нам се мотали пси, мачке и голуждрави пилићи.

- Ти стварно верујеш да су они горе? - упита ме стриц изненада.

- Зашто не бих веровао?

Видео сам људе без тежине како плутају кроз Месечеву прашуму. Чуо сам њихове удаљене металне гласове.

Мој стриц је пушио лулу и ником ништа није веровао.

Пре но што се населио у Бачкој, живео је дуго у Америци, држава Калифорнија. У време велике кризе статирао је у Холивуду. Погледао ме је сажаљиво кроз облак дима и пљунуо на земљу:

- Све ти је то снимљено тамо у Коливуду! - казао је мрино.

- Неће мене нико преварит`! Видијо сам рођеним очима шта све они могу...

Смејао сам се дуго његовој неверици. Али како је време одмицало, почињао сам све више да сумњам. Јер, шта као је мој стриц у праву? Шта ако људска нога никада није крочила на Месец? Шта ако је све то заиста снимљено у студијима Парамаунт пикчерса? И шта ако једнога дана двојица упорних новинара Вашингтон поста открију превару столећа, а ми сви испаднемо будале? Ко ће се тада извинити мом стрицу, који је одавно умро?

За њега, Месец је остао неоскрнављен људским траговима.

За мене, он је поново исто тако далеко као кад сам био дечак.

Јер, неке ствари не би никад смеле да буду освојене.

Месец, на пример.

И једна стара љубав из 1959.

ТВОР КОЈИ ЈЕ ХТЕО ДА МИРИШЕ - Гроздана Олујић

Ај, како је срећно живео твор! Крзно, топло и густо, блешти на сунцу, греје на мразу. Тек јазбина! Пуна хране, лети прохладна, зими топла а оних који би га узнемиравали - нема! Јер, како ко у творову кућу уђе - истога часа главачки излети из ње.

Фуј, како смрди! - узвикне и растера све који би могли поћи његовим трагом.

А мирис јазбине баш пријатан, не може бити пријатнији! Обилазе око ње младе творице, чежњиво њуше. Биће творића!

Твор је с радошћу ишчекивао скору жендибу. Али, баш кад се одлучио која је од младих творица најприкладнија - налете на белу ружу процвалу уз ивицу кукурузног поља с којег се јазавци жутим зрневљем сладе.

Каква је то лепотица била! На врху стабљике један једини цвет у струји месечине плови и мирише ли мирише док птице око њега лете као зачаране. Твору се, у почетку, не допаде тај мирис, па прекорно рече птицама:

- Шта сте полуделе па не певате ни о чему другом до о мирису беле руже! Помиришите мало мене. Још боље: дођите и помиришите моју јазбину. Неће вам више пасти на памет мирис руже!

- Твор поносно рашири реп, чудећи се што веверице и птице, па чак и свици падају у несвест, мрмљајући:

- Какав ужас! Какав смрад! "Нечег ту, ипак, има?" пролете творићу кроз главу. Полако се прикраде жбуну руже, застаде и загледа се у полуотворени цвет чије су латице блистале на месечини као да су од сребра саливене. "Лепа је, нема шта! Али, то није разлог да толико диже главу."

- Хеј, ружо! - шапну тихо да га из света творова неко не чује и не пронесе шумом глас о лудом твору који се заљубио у ружу. - Сагни се да те помиришем! - Твор се подиже на задње ноге, ружа саже, па сажаљиво рече:

- Јадан ли си...

Шта је мислила тиме? Твор, посрамљен, саже главу не схватајући смисао ружиних речи и туге у њеном гласу. У свету творова нико није лепши од њега, нико нема блиставије очи и крзно, ни за ким толико не уздишу младе творице, шта је ружи? Није реч о лепоти! - промуца ружа. - Леп си али смрад који шириш око себе је старшан...

- Шта да радим? - упита творић поражен лепотом руже.

- Постани ружа! - рече цвет. - Па да заједно на сунцу и месечини миришемо... - Ружа стидљиво склопи латице, а твор се упути шумском Чаробњаку за помоћ. На једном је видео како Чаробњак претвара брезу у девојку а пољског миша у медведа. Што не би и њега претворио у ружу? Поклониће му се ниско и замолити га...

Ван себе од узбуђења пође Твор да тражи Шумског старца. Није му требало дуго да га нађе, али је дуго чекао да га овај прими доживевши највеће понижење откада зна за себе.

- Твор који жели да посатне ружа? Да мирише? Је ли то икад ко чуо? - Закикота се сва Чаробњакова својта зацењујући се од смеха, док им Старац не рече да се смире, љутито набравши обрве.

- Чудна је твоја жеља, творићу! - Чаробњак га само самилосно погледа. - Мада има и чуднијих! На твом бих месту, ипак, размислио. Руже живе тек неколико дана. Твојој није остало много времена, а када она увене и тебе ће нестати. Да ли још увек желиш да те претворим у ружу?

- Желим! - творић понизно саже главу. - Без ње мој живот не вреди ни колико трула крушка...

- Нек ту буде? - Чаробњак уздахну и нежно пређе дланом преко творових леђа.

Истог часа, твор осети како се мења, како постаје лак и прозрачан.

- Гле, успело ти је! - Ружа радосно рашири очи, а месец сиђе сасвим ниско да види црвену ружу која је некада била твор. Затим пожури да то обзнани звездама северног неба.

Да ли су му поверовале - нико не зна! Једва да је и сам себи веровао, јер када неколико дана касније пређе истим путем - ни беле ни црвене руже крај кукурузног поља није било. Ако је то био тај пут? То кукурузно поље? Шумски чаробњак тврди да није, а Црвена и Бела ружа не престају да се рађају миришући све заносније, све јаче.