У једној далекој земљи живели су цар и царица који су имали много деце. Деца су им била добра и здрава и они су били срећни и задовољни. Волели су сву своју децу подједнако, али ипак најмлађа девојчица била им је највише прирасла за срце.
Била је толико добра и блага да је нико није звао правим именом него само - Добрила.
Живели су тако лепо да се цео народ радовао тој лепој срећи у двору њиховог цара.
Али то није трајало дуго. Догодила се несрећа због које је наступила велика жалост у целој земљи.
Царица је имала једног брата, а то бејаше Змај огњени. Он је живео у своме двору од камена, на врху једне високе стене. Никада људска нога није ступила у дворе Змаја огњенога. И он је ретко силазио међу људе. Ипак, једнога дана сетио се своје сестре царице и пошао јој у походе.
Царица је свога брата лепо дочекала, спремила је свакојаких ђаконија да га угости што боље може. Док су цар и царица са својим гостом седели за богатом трпезом, дотле су деца из друге дворане извиривала да виде ујка Змаја. Нису смели да изађу пред њега, јер су слушали страшне приче о њему и његовом пустом двору. Али је Добрили било жао што га се боје, па је рекла својој браћи и сестрама: "Мени је жао ујке, ето, дошао је у госте, а ми га нисмо ни поздравили".
Па је сишла у царску гардину и узабрала киту лепог шареног цвећа. После обеда је изашла пред Змаја и пружила му цвеће.
- Добро нам дошао, драги ујко! - рекла је танким, сребрним гласом и погледала ујки-Змају право у очи. И онда су се и остала деца охрабрила и изашла пред ујка-Змаја.
_ Гле, гле, па ти имаш красну децу - рекао је Змај. А ово девојче ћеш ми дати да га понесем у своје дворе, да ме служи и да ме весели.
Царица је пребледела, а цар се намрштио и нису одговорили ни реч. А мала Добрила као да се скаменила од страха.
- Пусти су ми и мрачни они моји каменити двори, па ће ми она унети светлости и весеља у њих. Певаће као птичица на грани, цвркутаће, причати - настави Змај.
Царица се пренула. Загрлила је своје мало дете, па је одговорила брату:
- Мој драги брате, хвала ти на доброти, али се од своје деце до данас нисам одвајала. Не могу ти дати дете.
Да сте онда видели Змаја огњенога. Јао што се разљутио! Треснуо је ногом да се цео двор заљуљао и узвикнуо тако гласно да се чуло по целој земљи: - Ако ми за три дана не предате малу Добрилу, порушићу вам дворове, својим огњеним мачем попалити летину, дрвета ћу из корена ишчупати, а свакога ко ми дође пред очи погазићу као црва!
Сад је велика жалост наступила у целој земљи. Сви су чули шта је рекао Змај огњени, а знали су да је луде ћуди и да нико не сме да му се противи.
Али је Добрила имала посестриму вилу. Она је сваког дана долазила на гранату зову, у једном углу велике градине. Кад Сунце припече, вила се спусти на гранату зову и ту се одмара. Добрила је овде често са везом у руци чекала своју посестриму и док јој је вила показивала најлепше шаре, оне су причале, смејале се и певале.
Али је овога дана Добрила горке сузе лила и једва је имала толико снаге да исприча своју невољу. И вила се снуждила, па је заћутала.
- О, моја мила посестримо, поведи ме са собом, тамо, у гору где ти живиш. Тамо ме неће наћи мој ујак, Змај огњени - молила је Добрила склопљених руку.
Вила је жалосно вртела главом: - Змај огњени долази у горицу да гледа наше коло вилинско, па би те лако пронашао.
- О, како сам несрећна! - плакала је царева ћерка.
- Слушај, ја бих ти могла помоћи да не одеш у дворе Змаја огњенога, али онда не можеш више остати царева ћерка - рече вила после дугог размишљања.
- Помози, помози! - молила је царева ћерка.
- Па, добро! Претворићу те у цвет, у тако диван, мирисан цвет, да ћеш бити краљица свему цвећу - рече вила.
- Ох, па то је дивно - обрадовала се царева ћерка.
- Да, претворићу те у ружу. Даћу ти, за оружје, трње којим ћеш се бранити од свакога ко хтедне да те дирне - рече вила.
- Ох, како ће то дивно бити. Само једно бих те молила, посестримо вило, да ме посадиш на место поред кога ће моја мајка пролазити свакога дана. Да се нагледам моје драге мајке, да додирнем руб њеног свиленог одела - молила је царска ћерка.
- Е добро, учинићу ти по вољи. И - још нешто, слушај добро! Кад прође опасност, повратићеш се опет у свој стари облик ако те царица пољуби - рече вила.
Царева ћерка сва претрну: - Шта ћу, ако ме се мајка не сети?
- Немој се плашити, нема тога на свету чему се мајчина љубав не би досетила - умиривала је вила. - Али време пролази, зачас ће превалити подне и онда се морам вратити у гору.
Посестриме се загрлише и вила поведе цареву ћерку под прозоре госпође царице. Једна леја најлепшег цвећа, као какав мирисни ћилим, пружала се испод прозора. Ту је оставила посестрима вила цареву ћерку да жељно очекује своју мајку. Претворила је у румену ружу и то је била прва ружа у овој царевини.
Још једном је вила пољубила румену ружу, па се вратила у гору зелену.
А дотле су у царевом двору узаман очекивали малу Добрилу. Забринули се цар и царица, забринули се цареви саветници, па су послали слуге да траже изгубљену цареву ћерку. Разлетеле се слуге по целом царству, али цареве ћерке нису нашли. "Као да је у земљу пропала" - јадао се цар.
А царица је само плакала и кршила руке. Па је пошла у градину да се исплаче за ћерком. Али када је дошла до руже, она је осетила да јој је лакше. Као да јој је неко благом руком прешао преко чела. Загледала се царица у румену ружу и зачудила се, јер досада није видела овај дивни цвет. Пружила је руку да помилује румену ружу, а цвет је задрхтао, затреперио, и царица је осетила толики мир и блаженство, као да је притисла на груди малу главу своје ћерке Добриле.
Три дана је царица долазила у градину и дуго је стајала гледајући румену ружу. Причала јој је своје јаде, плакала за изгубљеном ћерком и ружа је онда затреперила листићима, задрхтала, као да разуме речи пуне туге, као да и она саосећа са царицом. То је трајало само три дана, а када је освануо четврти дан, подигао се старховити олуј и Змај огњени се створио у цареву двору.
- Где је моја драга девојчица да је водим у своје дворе? - развикао се знај огњени, а од његова гласа терсли су се зидови.
Али цареве ћерке не беше у двору.
Онда се Змај огњени разјарио и пошао сам да тражи малу Добрилу. Ишао је из дворане у дворану, из избе у избу, али цареве ћерке нигде не нађе. Па је сишао у подруме доње, попео се на високу кулу, али цареве ћерке ни тамо није било. И то му није било доста. Сишао је у двориште, из дворишта у градину, па је и он застао пред руменом ружом. Застао и зачудио се, јер је први пут у животу видео овако леп цвет. Пружио је руку да дохавти ружу, али га је она убола својим трњем
- Откуда ти ово цвеће? - питао је госпођу царицу, али она није знала ко га је овде посадио.
Тада је Замј огњени нешто смислио: - Сутра ћу га ископати и понети у своје дворе - рекао је љутито, бришући крв са руке.
Али је посестрима вила све то гледала са гранате зове, па се јаду досетила. Видела је да је Змај огњени посумњао, па је те ноћи донела толико ружа из далека света, да је њима претрпала целу градину.
А кад је сутрадан Замј огњени сишао у градину, није знао коју ружу да ископа. Коју гдо је додирнуо, свака га је избола својим трњем. Увидео је Змај огњени да му је вила доскочила, па се сетио да се она одмара на гранатој зови, те је пошао да јој се освети. Трипут је облетео око зове и бацио пламен међу гране. Високо се дигао пламен, високо до небеса и зова је изгорела до корена. Али, није изгорела посестрима вила. Она се у невољи снашла и вратила у гору зелену.
Напео се Змај огњени од љутине, али Добрилу није нашао. Облетео је још трипут око царева двора, па се вратио у своје камените дворе на врху брега и више није силазио у долину.
После оне несреће дошли су мирни дани. Смирили су се на царском двору, а смирила се и цела земља. Само се царица није умирила. Она је силазила свакога дана у градину и стајала дуго код своје драге руже. Причала јој је о својој малој Добрили, причала и плакала. А ружа је треперила, дрхтала.
Тако је трајало много дана, дани се низали у месеце, а месеци напунили годину.
Једнога дана рекла је царица: - Моја ружо, мој румени цевте. Кад гледам у тебе као да видим румене образе моје мале Добриле. Кад видим трептање твојих листића, као да ми моја Добрила говори: "Загрли ме, пољуби ме, мајко!.
И онда већ царица није могла срцу да одоли. Сагнула се и пољубила румену ружу.
И гле, чуда! Пред њом се створи лепота девојка, загрли госпођу царицу и проговори слатким гласом: - Зар не познајеш своју ћерку, драга моја мајко?
Велика је радост била у царевом двору, а исто тако и у целој земљи.
И сад опет нису звали Добрилу правим именом, сад су јој дали име Ружа, јер је она била прва ружа у овој земљи.
А Ружа је често долазила на оно место где се састајала са својом посестримом вилом. Опет је тамо израсла зова, али се вила није више вратила. И од тога дана виле се више не одмарају на зовиним гранама. Остале су у гори зеленој.
