Најбољи рударски колектив целе Југославије, за 1948. годину, налази се скривен у таласастом терену средње Босне и још је његова добра половина стално под земљом. До њих није лако путовати, а још је теже упознати се са свима. Па ипак, за њих је чула цела земља и овај колектив је, са својим ударницима и руководиоцима, био предмет дивљења и похвала у штампи и говору. Признање их је нашло и у њиховој скровитој Брези и у најдубљим ''шахтовима'' под земљом.
Провести са тим људима двадесет и четири сата, то је мало, па ипак довољно да човек и осети много, и научи понешто ново и да се утврди у оном што већ зна.
Вечерали смо и разговарали с рударима Брезе, посматрали их при раду и одмору. Разгледали смо њихове графиконе, слику њихове славе и поноса. Стајали смо дуго над огромном картом на којој су нам стручњаци показивали разгранату мрежу подземних ровова. Ту су различитим бојама означена стара и нова радилишта, још неначети слојеви угља, као и исцрпни и затрпани копови и места на којима прете вода, ватра или гасови.
Разговарали смо с рударима који већ четрдесет и једну годину раде без прекида и памте и Аустро-Угарску и стару Југославију и тежак рударски живот у њима, а и са младићима у двадесет првој години који ''од јуче'' копају и - воде епске борбе за своју заставицу. Слушали смо причање ударника.
Видели смо снагу, вредност и лепоту социјалистичког рада и такмичење у ком они који су тренутно на врху графикона знају и осећају добро да је њихово првенство условљено радом и напорима свих оних који су по својим постигнућима засада још испод њих. Видели смо не само хероизам него и витештво рада. Видели смо и све скривене и нескривене тешкоће са којима се носе и боре руководство, активисти и сви свесни радници у овој Босни, уназађеној, дуго трованој и бездушно експлоатисаној земљи, у којој се, по Кочићевим речима, ''све конта и уважава по вјерозакону'' или се бар доскора контало. Видели смо и њихову решеност да у борби истрају и да тешкоће савладају.
И кад смо се у дубоким и мрачним рововима сусретали са рударима, који су као и ми носили своје мале електричне лампице и поздрављали нас чудним озбиљним благо-чврстим рударским поздравом ''Сретно!'' - ми смо се, као на испиту, трудили да одговоримо истим тоном осећајући у том тренутку узбудљиво велико јединство свих трудбеника, па ма где они радили и ма какав био њихов посао.
Тај њихов другарски поздрав носимо још у ушима и нећемо га заборавити, као што не заборављамо ни њихову поруку: да би им људи од пера и књиге (''од знања и умјеће'', како је рекао стари рудар) могли и морали да помогну на свој начин у њиховом раду.
После неколико сати боравка под земљом и пешачења по угљеним рововима разговарамо на мокром брежуљку трепћући од светлости и зимског дана. Разговарамо о раду, о вредности и значају сваког грумена драгоценог угља, о будућем свету измењених радних односа и ослобођеног радника.
У том разговору стигли смо на друм који нас је синоћ довео у Брезу и који нас сада одводи из ње.
Ту бригаде Нардоног фронта граде шест километара пруге широког колосека којом Бреза треба да буде везана са пругом Шамац - Сарајево, што ће значити велики добитак, јер се вагони неће морати претоваривати.
Југовина и влага. Сеоске девојке копају и набијају у насип тешку иловачу која се хвата за руке, за ноге и алатке, напада и отима се као жив створ.
То је права борба са стихијом пустог простора која у облику иловаче навире из земље као војска коју није лако савладати и која подлеже само упорном, добро смишљеном и добро вођеном раду. То је истински фронт на ком се јасно виде савладана и освојена места на којима је иловача већ добила облик насипа, поред оних тек начетих, разривених и безобличних места где борба траје и још влада неред и пустоловина.
Свуда око нас рвање са јаловом ледином и тужним беспућем пустог простора, његово мучно савлађивање, потчињавање свесно људској вољи и потребама људске заједнице. То је народ који је устао на борбу с тим простором, решен да га крчи, копа, преврће, поравнава, док не измени лице стихије и не претвори је у целисходну људску творевину.
Лево и десно од нас раде људи и жене. Ситан и само привидно изолован одред велике народне војске рада. Чини ми се да одмичемо споро, да дангубимо, чини ми се да је недостојно бити докон и незапослен, па ма и само наизглед.
Нагло нестаје с видика раштркана бригада фронтоваца, као моба на раду. Храбри рудари Брезе остали су далеко иза нас. Они неће у овим белешкама наћи своју слику као што можда желе и као што свакако заслужују; па ипак, ми смо из Брезе понели много више утисака него што ове белешке у новинама могу да кажу. У овом тренутку све што човек може то је да им каже оно тихо и значајно: ''Сретно!'' - њима и свима у нас и васцелом свету који покретом мишића, жаром мисли, свешћу и снагом воље раде и радом стварају основе новог живота.
