БАЈКА О ВОДЕЊАЦИМА - Карел Чапек

Ако ви, децо, мислите да нема водењака, онда вам велим да они ипак постоје. И те какви водењаци! Ето, управо код нас, где смо се ми, као, родили, становао је један у реци Упи испод бране, а један је опет био у Хавловцима код дрвеног моста, други се задржавао у Радечском Потоку, но тај је био прави, правцати Немац, није умео ни једне речи чешки. Једном је дошао к мом оцу да му отац ишчупа зуб, и за то му је донео котарицу сребрнастих и ружичастих пастрмки, лепо обложених копривама да би остале свеже; а да је то био водењак видело се по томе што је столица иза њега била мокра. Један водењак становао је код дедина млина у Хронову; он је испод бране, под водом имао шеснаест коња; зато су инжењери говорили да река Матује на том месту има шеснаест коњских снага. Тих шеснаест коња стално су вукли и вукли, па се и млин покретао; а кад је једне ноћи наш дедица умро, водењак је отишао и тихо испрегао свих шеснаест коња, па се млин три дана није покретао. На великим рекама су водењаци који имају још више коња, рецимо педесет или стотину; али неки од њих су такви сиромаси да немају ни дрвене козе.

Разуме се да је велики водењак у Прагу, на Влтави, силно богат и велики господин; он, рецимо, има и моторни чамац, а лети путује на море. У Прагу и обичан водењак има понекад новца као плеве, па јури у аутомобилу, само чини ту-ту-ту, а блато штрца на све стране. Али постоје и такви јадни водењаци који имају свега по једну барицу као длан велику, а у њој једну жабу, три комарца и две бубе гњурца, или им је радња у тако бедном јарку, да у њој ни миш не би могао трбуха оквасити; неки од њих у току читаве године ухвате свега неколико папирнатих лађица и дечију пеленицу која је мамици отпловила при прању. Дабоме, све је то тако јадно. А на другој страни, рожембершки водењак има, рецимо двеста двадесет хиљада шарана, и још к томе лињаке, мрене и понеку зубату штуку.

Водењаци живе усамљено, али једном или двапут годишње, кад буде велика вода, сакупе се из читавог краја и држе, како се то каже, среску конференцију. Из нашег краја сакупљали су се увек кад је велика вода на ливадама код Краљичина Храдеца, зато што је тамо дивна равница, вода достигне лепу дубину, има затока и мртвих рукаваца, који су покривени најфинијим муљем, нулерицом. То мора да буде жут муљ, који се тек мало прелива у мрк; ако је црвен или сив, онда више није тако фин и мек, постаје као маст. На мокром лепом месту заседну, дакле, водењаци и причају један другом шта има ново: људи у Суховршицама праве регулацију, па се због тога тамошњи водењак, стари Јирчек, мора оданде отселити, затим, лончићи и гајтани су страшно поскупили, па водењак, ако хоће да неког улови, мора за тридесет круна купити гајтана и за три круне лончић; па и то је рђава роба. Најбоље би било да водењаци обесе занат о клин и да се прихвате неког другог посла. Водењаци онда причају како се водењак Фалтис из Јаромњержа бацио у трговину, па продаје минералну воду, а ћопави Слепанек постао је инсталатер те намешта водоводе, а и други се испомажу разним занатима. Разуме се, децо, да се водењак може бавити само оним занатом у којем има посла с водом; он може да буде за-вод-ник или вод-ник, може бити вод-ичем, или споро-вод-ником, може се издавати за вој-воду или власника великог за-вода. Једном речју, некаква вода мора у томе бити!

Као што видите, за водењака има доста заната; зато се они пребројавају на својим годишњим скуповима и говоре тужно: - Опет нас је за петоро мање; другови, овај наш занат ускоро ће изумрети.

- Дабоме, - каже стари Кројцман, водењак из Трутнова, - није то више као што је некада било. Драги моји, прошло је отада на хиљаде и хиљаде година; тада је још читава Чешка била под водом, а човек, односно водењак - јер тада још није било људи - дабоме, то су била друга времена, их, дођавола, где сам оно стао?

- Да читава је Чешка била под водом, - помогао му је водењак Зелинка из Скалице.

- А да, - настави Кројцман. - Тада је читава Чешка била под водом, те су планине Жалтман, Червена Хура и Кракорка и остале горе биле под водом: а наш човек је могао лепо мокром ногом да иде испод воде, рецимо до Брна па све до Прага. Један лакат изнад Сњешке била је вода! Људи моји, то су била друкчија времена!

- Па дабоме, - присећао се водењак из Ратиборжица, Кулда. - Тада ми, водењаци, нисмо још били такви усамљеници и пустињаци као данас. Тада смо имали подводне градове, зидане од водених цигала, а намештај је био начињен од тврде воде, перине су биле од меке кишнице, грејање је било топлом водом; није било ни дна воде, нити обале, нити површине - свуда је била само вода и ми.

- Дабоме, - рекао је Лишка, названи Хејкавец, водењак из жабокречке мочваре, - и каква је само то вода онда била! Могао си је сећи као бутер, правити од ње кугле, упредати од ње нити, увртати од ње ужад; била је у исти мах као челик и као лан, као стакло и као паперје, густа као скоруп, чврста као храст, а грејала је као бунда. Све је било начињено од воде. Драги моји, такве воде нема више ни у Америци: све којешта! - Стари Лишка отпљуну, те се од свега начини велика дубина на том месту.

- Беше то некада, - рече Кројцман замишљено, - била је то силно лепа вода, али је тада била потпуно нема.

- Како то? - зачуђено запита Зелинка, који није био тако стар као други.

- Дабоме, вода је била нема, - рекао је Лишка Хејкавец. - Није имала никакав глас. Није још умела говорити. Била је тако тиха и нема као што је сада кад се замрзне. Или као кад падне снег па дође поноћ, а ништа се ни не макне; тада настане таква тишина, потпуно нема тишина, да ти постане тескобно те онда пружаш главу из воде и ослухнеш. Стегне ти се тада срце од те страшне тишине. Таква тишина била је онда кад је вода била још нема.

- Како то? - упита Зелинка, којем је било само седам хиљада година, - како то да она није више нема?

- То је настало овако, - рече Лишка. - Мени је то причао мој прадеда; говорио је да томе има неки милион година. Тада је живео један водењак - како ли се оно само звао? - Ракосњик, не, нијеРакосњик; Минаржик, не, није ни тако; Хампл - није ни Хампл; Павласек, није ни тако, дођавола, како се само звао?

- Арион, - рече Кројцман.

- Арион, - потврди Лишка. - Било ми је управо на језику. Звао се Арион. А тај Арион имао је тако чудан дар, дабоме, имао је таленат, је л` тако? Он је умео тако лепо говорити и певати, да би човеку срце заиграло и опет потом заплакало кад би он запевао. Такав је то био певач.

- Песник, - примети Кулда.

- Певач или песник, - рече Лишка, - али је у томе био вешт. Деда је причао да би сви плакали кад би он запевао. Јер Арион је имао велики бол у срцу. Нико не зна какав. Нико не зна шта му се то рђаво догодило. Али морао је то бити страшан бол кад је тако лепо и тужно певао. А кад би тако под водом запевао и нарицао, дрхтала би свака капљица воде као да је то суза. А у свакој капљици остало је нешто од његовог певања, док је оно продирало кроз воду. У свакој капљици био је делић његова гласа. Зато вода више није нема. Зато она звони, звечи, шапуће и шапће, жубори и ромори, жамори, шуми, хучи, бучи, јауче и цвили, стење и уздише и смеје се, свира као оргуље, свира као ловачки рог и говори као човек у радости или жалости. Од тог времена вода говори све језике на свету и прича ставри које више нико не разуме колико су оне дивне и лепе. А понајмање их разумеју људи. Али док није дошао Арион и док није научио воду да пева, она је била исто тако нема као што је било немо небо.

- Али то није био Арион који је донео у воду небо, - примети стари Кројцман. - То је био тек касније, у време мог оца. Учинио је то водењак Квакваквокоакс, и то из љубави.

- А како је то било? - запита водењак Зелинка.

- То је било овако.  Квакваквокоакс се заљубио. Квакваквокоакс је видео принцезу Куакуакунку и плануо према њој љубављу, квак. Куакуакунку је била дивна. Имала је жут жабљи трбух, жабље ножице, и жабља уста од ува до ува. Била је сва мокра и студена: таква је то била лепотица.

- А шта даље? - запита радознало Зелинка.

- Но па шта би било даље? Куакуакунку је била дивна и горда. Само се надимала и говорила ''квак''. Квакваквокоакс је био као луд. Ако ме узмеш за мужа, говорио јој је, донећу ти и даћу ти шта хоћеш. А она на то рече: донеси ми плаветнило с неба, ква ква.

- Па шта је урадио Квакваквокоакс? - запита Зелинка.

- Но па шта је требало да уради? Седео је под водом и кукао: ква , ква ква, ква ква, ква ква ква.  А онда је хтео да одузме себи живот, па је скочио из воде у ваздух да се у њему утопи, квак. Нико пре њега није још скочио у ваздух. Квакваквокоакс је био први.

- А шта је урадио у ваздуку?

- Ништа. Погледао је горе, а над њим је било модро небо. Погледао је доле, а под њим је било исто тако модро небо. Квакваквокоакс се задивио. Тад још нико није знао да се небо огледа у води. Кад је Квакваквокоакс видео да је на води плави небески свод, крикнуо је од чуда ''квак'' и опет пао у воду. А онда је узео Куакуакунку на леђа и скочио с њом у ваздух. Куакуакунку је видела у води модро небо па је викнула од радости ''Кваква''. Јер јој је Квакваквокоакс скинуо плаветнило с неба.

-  А шта је било даље?

- Па ништа. Живели су после срећно те им се родило много икре. А од тог времена водењаци излазе из воде да виде да ли је и небо тамо где је њихова кућа. Кад неко напусти кућу, па био то не знам ко, и осврне се опет унатраг, као што је и Квакваквокоакс опет погледао у воду, онда види да му је код куће то право небо. Знаш, оно право и дивно небо. Квак.

- А ко је то доказао?

- Квакваквокоакс.

- Живео Квакваквокоакс!

- И Куакуакунку!

У тај мах пролазио је туда један човек и помислио: ала те жабе данас крекећу! И узме камен и баци га у бару! Вода је високо пљуснула, бућнуло је и опет је настала тишина: сви водењаци скочише у воду,  а тек идуће године имаће опет конференцију.

ПТИЧЈА БАЈКА - Карел Чапек

Не, децо, не знате ви какве разговоре воде птице међу собом. Јер оне причају једне с другима људским језиком само рано изјутра, при изласку сунца, кад ви још спавате. Доцније, током дана, немају више времена за разговре - трка је то, брате, велика, кад мораш ту кљуцнути зрно, тамо ишчепркати глисту, а онде ћапнути у ваздуху муву. Један птичји отац мора просто да поломи крила од пустог летења, док мајка мора код куће да негује децу. Зато птице воде разговре само рано изјутра кад на својим гнездима отварају прозоре, стављају на њих перине да се мало проветре и кувају доручак.

- `Бро ј`тро! - довикује кос из свог гнезда на грани бора комшији врапцу који станује под стрехом. - Диж` се, време је!

- Знам, знам, знам, - вели врабац. - Треба да летуцнем, па да штогод кљуцнем, кљуц, кљуц, да се што поједе.

- Дабоме, дабоме, - загугуче голуб на крову. - Богме је то, друже, мука права. Мало зрневља, мало зрневља.

- Јест, јест, - зацвркуће врабац дижући се из своје постељице. - То су криви они аутомобили, је ли! Док је било више коња, беше свуда просутога зрневља, али сад? Сад ауто пројури и за собом не остави ама баш ништа, ништа!

- Само смрди, само смрди, - гуче голуб. - Проклети живот, ух, најрадије бих послао све дођавола! Колико се ја налећем и нагугучем, а шта имам од свега тога? Ни шаку зрневља! Страшан живот...

- Мислиш ли да је врапцима боље? - шепури се врабац. - Да ме не везује породица, ја бих већ некуда одлетео...

- Као онај врабац из Дејвица у Прагу? - јави се у грму царић.

- Из Дејвица? - упита врабац. - Тамо имам једног познаника, зове се Фића.

- То није тај, - одврати царић. - Онај врабац што је одлетео звао се  Пепик. Беше то нека чупава врапчина, није се како треба ни умивао ни чешљао, и цео боговетни дан само је грдио: ''Досадно је, вели, на Дејвицама дозлабога; лако је, вели, другим птицама, оне преко зиме одлете на југ, рецимо на Ривијеру, или у Египат, као чворци, и роде, и ластавице, и славуји; само врабац мора целог века да се мучи на Дејвицама. А не може то више тако! - грдио је тај врабац по имену Пепик. ''Кад може да лети у Египат једна ластавица која станује негде на Рогу, е, људи божји, што не бих могао и ја? А богме и хоћу, да знате, само колико да спакујем за пут четкицу за зубе, и спаваћицу, и рекет, и лоптице, да бих тамо могао да играм тенис. Хеј, запржићу ја чорбу оном Кошеу, Кожелуху и Тилдену; спремио сам ја за њих већ једно лукавство и трик; правићу се као да бацам лопту, али уместо лопте полетећу сам па кад ме буду хтели дохватити рекетом, ја ћу им отпирнути или шмугнути, знаш? знаш? знаш? А кад их све потучем, оженићу се једном богатом Американком, па ћу да купим Валдштејнску палату, па ћу на њеном крову да начиним гнездо, али не од макар какве сламе, него од пиринчане, и од марзолана, и ратафије, и морске траве, и од коњске длаке, и веверичиних репова, ију ху!'' Тако је претио тај врапчина и сваког јутра грдио како су му Дејвице дошле већ наврх главе и како ће одлетети на Ривијеру.

- А је ли одлетео? - упита с бора кос.

- Јесте, - продужио је у грму царић. - Сачекао је само до 28 октобра да чује војну музику, коју је нарочито волео - и одмах изјутра пошао је на пут к југу. Само што врапци никад не лете на југ и не знају прави пут. А врабац Пепик није ни имао доста перја, односно пара, да би могао да заноћи гдегод у гостионици. Знато како је, врапци су одвајкада бескућници, јер по цео дан само прелећу с крова на кров. Једном речју, врабац Пепик доспео је само до Кардашеве Речице, и даље није могао, јер није имао ни кршене паре. Морао је бити задовољан што му је врапчији кнез у Кардашевој Речици пријатељски рекао: ''Скитнице једна белосветска, никоговићу ниједан, зар ти мислиш да ми у Кардашевој Речици имамо на путу на претек коњских јабука и балега, па да можемо хранити којекакве протуве, скитнице, бадаваџије и битанге? Ако хоћеш да ти дамо дозволу за боравак у Кардашевој Речици, не смеш да зобљеш ни пред крчмом, ни на друму, као што то чинимо ми, староседеоци, већ само на гумнима. А за стан ти се у име власти одређује снопић сламе у шупи кућног броја педесет и седам. Потпиши ову пријаву и губи ми се испред очију да те више не видим!'' И тако се десило да врабац Пепик с Дејвица, уместо да одлети на Ривијеру, остане у Кардашевој Речици.

- Па је л` и данас тамо? - упита голуб.

- Јесте и данас, - рече царић. - Ја имам тамо тетку, и она ми је о њему причала. Руга се, вели, тамошњим врапцима и псује: досадно је то дозлабога, вели, бити врабац у Кардашевој Речици. Ни трамваја, вели, немају, као на Дејвицама, ни толико аутомобила, ни игралишта ''Славије'' и ''Спарте'', ама баш ништа. И, вели, није му ни крај памети да овде остане и да у овој Кардашевој Речици скапа од пусте досаде; има он, вели, позив да дође на Ривијеру, и само чека да му стигну из Дејвица паре. И толико је ставри натртљао о Дејвицама и Ривијери, да су и у Кардашевој Речици врапци почели да верују да би им негде на другом месту било боље, и зато су баталили своје кљуцање и само џивџикају и вичу и мрморе, као што то већ чине врапци у целом свету: ''Свугде другде живот лепши, лепши, лепши!''

- Богме баш, - јави се сеница која је седела у дреновом грму, - има у свету баш чудних птица. Ено, близу Колина, у оном плодном крају, живела једна ластавица, и прочитала једном у новинама да се код нас ради све наопако, али зато у Америци, господине мој, тамо су друкчији мајстори, шта ти они, вели, све не знају, те ово те оно. И ластавица увртела себи у главу да мора поћи у Америку. Богме је и отишла.

- Како? - упита брзо царић.

- То не знам, - одговори сеница, - вероватно паробродом. А можда и ваздушном лађом. У том случају могла је на трбуху ваздушне лађе начинити гнездо или кабину с прозорчетом, да би могла напоље промолити главу, па и да пљуцне. Тек кроз годину дана она се опет вратила и вели да је била у Америци и да је тамо све друкчије него код нас. ''О, вели, - то се не да ни замислити какав је тамо напредак; тамо, на пример, и нема шева, а куће су тамо, - вели, - тако страшно високе да кад би на крову врабац имао гнездо, па му из гнезда испало јаје, то би јаје, - каже, - толико дуго падало да би се за то време путем излегао мали врабац, одрастао и оженио се, и имао пуно деце и оматорио и умро у дубокој старости, тако да би доле на плочник уместо јајета пао стар, мртва врабац. Тако су, - вели, - високе куће тамо.''

И још је та ласта причала како се у Америци све гради од бетона и како је она то научила; нека дођу, вели, све ластавице, она ће им показати како се гради ластавичије гнездо од бетона, а не теко нако од блата, како су то досад чиниле глупе ластавице.

Сјатило се ту, дакле, пуно ластавица, било их је чак из Мњихова Храдишта и Часлава и Пшелоуча, из Чешког Брода и из Нимбурка, па чак и из Соботке и Челаковица; било је толико ластавица да су за њих људи морали да разапну седамдесет хиљада три стотине четрдесет и девет метара телефонске и телеграфске жице, да би ластавице имале где да поседају. И кад су све биле на окупу, рече она американска ластавица:

''Е сад, момци и девојке, гледајте како се у Америци граде куће и гнезда од бетона. Најпре се начини гомила цемента. Онда се довезе гомила песка. После се преко тога наспе вода, и измеша као каша, а од те каше гради се модерно гнездо. Али кад немате цемента, нећете градити гнездо од бетона, већ само од малтера. Измеша се каша од креча и песка; креч, дакако, мора да буде гашен. Најпре ћу вам показати како се гаси креч.'' То рече, и пррр! - одлете по негашени креч на грађевину, на којој су радили зидари. Узе зрнце креча у кљун и пррр! - полете опет назад. Али како је креч у кљуну дошао на пљувачку, почео је да се гаси, те шишти и пече. Ласта се уплаши, испусти зрнце креча и узвикну:

''Е, сад већ знате како се гаси креч. Ајој, ајој, што пече! Триста му громова, ала штипа! Сто му мука, јујују да те бог сачува, охохох, ау, лала, ла, уха, ахахах, гром те спалио, уф, јао, мајко моја, леле, људи божји, тешко мени, јујују, охохох, црна ти сам, еле, овако се, дакле, гаси креч!'' Кад су је друге ластавице чуле како лелече и кука, нису ни сачекале шта ће бити даље, него махнуше репом и полетеше кући. 

''Још нам само то треба, - рекоше, - па да и ми себи испржимо кљунове!'' И зато ластавице још и данданас граде гнездо од блата, а не од бетона, како је хтела да их научи она ластавица из Америке.

Али сад, људи моји, доста разговора, морам да идем да прибавим штогод за јело.

- Кумо сенице, - замоли госпа косова, - кад већ летите на пијацу, купите и мени килограм глиста, али лепих, дугачких; немам данас времена, морам да учим децу како се лети.

- О, врло радо, драга сусетко, - рече сеница. - Знам ја, пријо моја, колико човек има муке док научи децу да лете како треба.

- А чик погодите, - рече чворак на брези, - ко је научио нас птице да летимо? Е, ја ћу да вам кажем; то ми је причао гавран са Карлштејна, који је био долетео овамо кад су оно били велики мразеви. Томе гаврану има већ сто година, а чуо је од свога деде, коме је то причао његов прадеда, а овај је то опет сазнао од прастрица своје бабе с мајчине стране, тако да је то жива живцата истина. Као што, дакле, знате, каткад се ноћу може видети како пада звезда. Али погдекоја од тих звезда није права звезда, већ златно јаје. А како то јаје пада чак с неба, ужари се од дугог падања и светли као ватра, и то је жива истина, јер ми је то причао онај гавран с Карлштејна. Само што људи та јаја зову некако друкчије, некако као метар, монтер, како ли, ментор или мотор, шта ли?

- Метеор, - на то ће кос.

- Тако је, - потврди чворак. - У оно време птице још нису умеле да лете, него су трчкарале по земљи како кокоши. А кад су виделе како с неба пада такво јаје, пожелеше да седе на њему, па да виде каква ће се птица излећи. И то је права правцата истина, јер ми је то тако причао онај гавран. Једног дана увече они тако баш о томе разговарају, кад одједном, потпуно близу иза шуме: трас! Паде с неба златно и сјајно јаје, и све шишти. Појурише тамо све одједном, али прва је била рода, јер има најдуже ноге. Нађе златно јаје и узе да међу прсте; од пада је оно било потпуно усијано, тако да је рода опрљила обе ручице, али је ипак стигла да птицама донесе још ужарено јаје. Онда одједном: хоп! -  и скочи у воду да расхлади опрљене ручице. Зато се од тога времена роде брчкају по води и хладе своје краке. Све ми је то причао онај гавран...

- А шта је још причао? - питао је царић.

- Онда се догегала дивља гуска, - продужи чворак, - она ће, вели, да излеже ватрено јаје. Али јаје је било још потпуно ужарено, тако да је гуска спржила трбух и морала да скочи у рибњак да се расхлади. Зато и данас гуске пливају с трбухом у води. И онда су дошле редом све птице, и свака је села на златно јаје да га леже.

- Зар и царић? - упита царић.

- И он, - рече чворак. - Све птице на свету седеле су на том јајету да га излегу. Само кад рекоше кокошки да је сад на њу ред да седи, она рече: ''Како? Како? Како? Немам за то кад, немам кад! Кљуцати морам. Јок ја, јок ја! Никако нисам глупа тако!'' И није хтела да леже златно јаје. А кад су се све птице изређале на том златном јајету, излегла се из њега златна птица. А кад се излегла, није почела да кљуца и пишти као што то чине друге птице, већ се винула право к небу. Онда рече: ''Птице моје, како да вас наградим за љубав што сте ме излегле? Ето, зато ћете од данас летети као ја. Гледајте, морате овако да замахнете крилима, и пррр! Већ се лети. Пазите добро: - један, два, три!'' А кад је изговорила - три! Почеле су све птице да лете, и лете још и данас. Само кокошка не уме да лети, јер није хтела да седи на златном јајету. А то је све жива истина, јер је то тако причао гавран с Карлштејна.

- Пазите добро, - рече кос. - Један, два, три!

И у тај час птице мрднуше реповима, махнуше крилима и узлетеше, свака са својом песмом и својим начином живота.