ДРУГ - Беле Јерухимович

Пробудио се Зоран једног јутра и погледао кроз прозор. Све је било покривено снегом. Хтео је да потрчи, да са клизаљкама, смучкама или санкама поздрави нови снег, али је тог тренутка приметио на тараби врапца који је био веома тужан.

- Мене чека укусан доручак на столу - мислио је Зоран. - А како је птицама? Сада им је тешко да пронађу зрневље у дубоком снегу.

Зато је Зоран решио да направи хранилиште за птице. Отворио је прозор, помео снег, а затим донео шаку проса и шаку мрва и расуо по прозору. Затим је затворио прозор и удаљио се.

Тог часа скочио је варбац са плота и долетео на тек отворену хранилицу. Похлепно је узео једну мрву, другу...

- Ала си гладан - помислио је Зоран. - Једи, не бој се. Добићеш и додатак.

Али врабац није више кљуцао. Одлетео је.

Зоран се наљутио и дотрчао мајци. Само што није заплакао:

- Наш је хлеб неукусан, а просо је горко. Зато варбац и не жели да га ја угостим - рекао је Зоран.

- Чекај, зашто се љутиш на врапца - насмејала се мама. - Да ли чујеш нешто?

Ослушнуо је Зоран. Из кухиње се чуло тихо куцање, слично киши која удара у прозор.

Зоран је на прстима пришао вратима и само што није поскочио од радости. На његовој хранилици је доручковало јато веселих врабаца.

- Видиш како је варбац добар друг. Није хтео сам да једе, већ је позвао и своје другове - објаснила је мама.

Тако су се врапци целе зиме хранили на Зорановој хранилици.

ДВА БРАТА - Лав Н. Толстој

Два брата кренула на пут. У подне легли у шуми да предахну. Кад су се пробудили, опазише камен поред себе, а на камену нешто написано. Они почеше да тумаче и прочиташе:

- "Онај ко нађе овај камен нека иде право у шуму, у правцу изласка сунца. У шуми ће наићи на реку: нека преплива ту реку и пређе на другу обалу. Угледаће мечку с мечићима: нека отме мечиће од мечке и нек безобзирце бежи право у планину. На планини ће угледати кућу, и у тој кући ће наћи срећу."

Браћа прочиташе што беше написано, и млађи рече:

- Хајде да пођемо заједно. Можда ћемо препливати ту реку, донети мечиће до куће и заједно наћи срећу.

Тад старији рече:

- Ја нећу поћи у шуму по мечиће а ни теби не саветујем. Прво: нико не зна је ли на том камену написана истина; можда је све то написано из шале. А, може бити, ми нисмо ни разумели како треба. Друго: ако је и написана истина - пођемо у шуму, падне ноћ, а ми не доспемо до реке и залутамо. А ако и нађемо реку, како ћемо је прпеливати? Можда је она брза и широка? Треће: ако и препливамо реку - зар је лако отети мечки мечиће; она ће нас растргнути и уместо да нађемо срећу заједно ћемо бадава пропасти. Четврто: ако нам и пође за руком да отмемо мечиће - нећемо без одмора моћи да се дохватимо планине. А главна ствар није ни речена: какву срећу ћемо наћи у тој кући? Можда нас тамо чека срећа каква нама уопште није ни потребна.

А млађи ће на то:

- Ја не мислим тако. Без разлога не би то било написано на камену. И све је написано јасно. Прво: нема зла у томе ако и покушамо. Друго: ако не кренемо ми, неко други ће прочитати натпис на камену и наћи срећу, а ми ћемо остати кратких рукава. Треће: ако се човек не потруди и поради, ништа на свету неће ни постићи. Четврто: не бих желео да ико помисли да сам се ја нечег уплашио.

Тад старији рече:

- И пословица каже: ко тражи веће - изгуби из вреће; а још и ово: без муке нема науке. Ако се ја питам - треба ићи.

Млађи брат опође, а старији остаде.

Тек што млађи брат уђе у шуму, наиђе на реку, преплива је и одмах на обали угледа мечку. Она је спавала. Он зграби мечиће и побеже главом безобзирце у планину. Тек што стиже на врх, у сусрет му иде силан народ, приведоше му кочије, поведоше га у град и начинише од њега цара.

Владао је пет година. Шесте године нападе га други цар, јачи од њега, освоји град и протера га. Тад се млађи брат опет даде у лутање и тако дође до старијег брата.

Старији брат је живео на селу, ни богато, ни сиромашно. Браћа се обрадоваше један другом и почеше причати о свом животу.

Старији брат рече:

- Ето видиш да сам ја био у праву: ја сам све време живео мирно и лепо, а ти, иако си био цар, многа зла си окусио.

А млађи рече:

- Ја се не кајем што сам тад пошао у шуму: иако ми је сад рђаво, ипак имам сад по нечем да споменем свој живот, а ти га ни по чему немаш споменути.

МЕСЕЦ - Момо Капор

У време када сам био дечак, Месец је био далеко.

Онда се једне летње вечери на њега спустише први људи.

Гледао сам читаву ту ствар на телевизији, са стрицем, старим колонистом. Телевизор је био постављен високо на креденцу, у летњој кухињи жутог, земљаног пода. Испод ногу су нам се мотали пси, мачке и голуждрави пилићи.

- Ти стварно верујеш да су они горе? - упита ме стриц изненада.

- Зашто не бих веровао?

Видео сам људе без тежине како плутају кроз Месечеву прашуму. Чуо сам њихове удаљене металне гласове.

Мој стриц је пушио лулу и ником ништа није веровао.

Пре но што се населио у Бачкој, живео је дуго у Америци, држава Калифорнија. У време велике кризе статирао је у Холивуду. Погледао ме је сажаљиво кроз облак дима и пљунуо на земљу:

- Све ти је то снимљено тамо у Коливуду! - казао је мрино.

- Неће мене нико преварит`! Видијо сам рођеним очима шта све они могу...

Смејао сам се дуго његовој неверици. Али како је време одмицало, почињао сам све више да сумњам. Јер, шта као је мој стриц у праву? Шта ако људска нога никада није крочила на Месец? Шта ако је све то заиста снимљено у студијима Парамаунт пикчерса? И шта ако једнога дана двојица упорних новинара Вашингтон поста открију превару столећа, а ми сви испаднемо будале? Ко ће се тада извинити мом стрицу, који је одавно умро?

За њега, Месец је остао неоскрнављен људским траговима.

За мене, он је поново исто тако далеко као кад сам био дечак.

Јер, неке ствари не би никад смеле да буду освојене.

Месец, на пример.

И једна стара љубав из 1959.

ТВОР КОЈИ ЈЕ ХТЕО ДА МИРИШЕ - Гроздана Олујић

Ај, како је срећно живео твор! Крзно, топло и густо, блешти на сунцу, греје на мразу. Тек јазбина! Пуна хране, лети прохладна, зими топла а оних који би га узнемиравали - нема! Јер, како ко у творову кућу уђе - истога часа главачки излети из ње.

Фуј, како смрди! - узвикне и растера све који би могли поћи његовим трагом.

А мирис јазбине баш пријатан, не може бити пријатнији! Обилазе око ње младе творице, чежњиво њуше. Биће творића!

Твор је с радошћу ишчекивао скору жендибу. Али, баш кад се одлучио која је од младих творица најприкладнија - налете на белу ружу процвалу уз ивицу кукурузног поља с којег се јазавци жутим зрневљем сладе.

Каква је то лепотица била! На врху стабљике један једини цвет у струји месечине плови и мирише ли мирише док птице око њега лете као зачаране. Твору се, у почетку, не допаде тај мирис, па прекорно рече птицама:

- Шта сте полуделе па не певате ни о чему другом до о мирису беле руже! Помиришите мало мене. Још боље: дођите и помиришите моју јазбину. Неће вам више пасти на памет мирис руже!

- Твор поносно рашири реп, чудећи се што веверице и птице, па чак и свици падају у несвест, мрмљајући:

- Какав ужас! Какав смрад! "Нечег ту, ипак, има?" пролете творићу кроз главу. Полако се прикраде жбуну руже, застаде и загледа се у полуотворени цвет чије су латице блистале на месечини као да су од сребра саливене. "Лепа је, нема шта! Али, то није разлог да толико диже главу."

- Хеј, ружо! - шапну тихо да га из света творова неко не чује и не пронесе шумом глас о лудом твору који се заљубио у ружу. - Сагни се да те помиришем! - Твор се подиже на задње ноге, ружа саже, па сажаљиво рече:

- Јадан ли си...

Шта је мислила тиме? Твор, посрамљен, саже главу не схватајући смисао ружиних речи и туге у њеном гласу. У свету творова нико није лепши од њега, нико нема блиставије очи и крзно, ни за ким толико не уздишу младе творице, шта је ружи? Није реч о лепоти! - промуца ружа. - Леп си али смрад који шириш око себе је старшан...

- Шта да радим? - упита творић поражен лепотом руже.

- Постани ружа! - рече цвет. - Па да заједно на сунцу и месечини миришемо... - Ружа стидљиво склопи латице, а твор се упути шумском Чаробњаку за помоћ. На једном је видео како Чаробњак претвара брезу у девојку а пољског миша у медведа. Што не би и њега претворио у ружу? Поклониће му се ниско и замолити га...

Ван себе од узбуђења пође Твор да тражи Шумског старца. Није му требало дуго да га нађе, али је дуго чекао да га овај прими доживевши највеће понижење откада зна за себе.

- Твор који жели да посатне ружа? Да мирише? Је ли то икад ко чуо? - Закикота се сва Чаробњакова својта зацењујући се од смеха, док им Старац не рече да се смире, љутито набравши обрве.

- Чудна је твоја жеља, творићу! - Чаробњак га само самилосно погледа. - Мада има и чуднијих! На твом бих месту, ипак, размислио. Руже живе тек неколико дана. Твојој није остало много времена, а када она увене и тебе ће нестати. Да ли још увек желиш да те претворим у ружу?

- Желим! - творић понизно саже главу. - Без ње мој живот не вреди ни колико трула крушка...

- Нек ту буде? - Чаробњак уздахну и нежно пређе дланом преко творових леђа.

Истог часа, твор осети како се мења, како постаје лак и прозрачан.

- Гле, успело ти је! - Ружа радосно рашири очи, а месец сиђе сасвим ниско да види црвену ружу која је некада била твор. Затим пожури да то обзнани звездама северног неба.

Да ли су му поверовале - нико не зна! Једва да је и сам себи веровао, јер када неколико дана касније пређе истим путем - ни беле ни црвене руже крај кукурузног поља није било. Ако је то био тај пут? То кукурузно поље? Шумски чаробњак тврди да није, а Црвена и Бела ружа не престају да се рађају миришући све заносније, све јаче. 

 

ПРВА РУЖА - Даница Бандић

У једној далекој земљи живели су цар и царица који су имали много деце. Деца су им била добра и здрава и они су били срећни и задовољни. Волели су сву своју децу подједнако, али ипак најмлађа девојчица била им је највише прирасла за срце.

Била је толико добра и блага да је нико није звао правим именом него само - Добрила.

Живели су тако лепо да се цео народ радовао тој лепој срећи у двору њиховог цара.

Али то није трајало дуго. Догодила се несрећа због које је наступила велика жалост у целој земљи.

Царица је имала једног брата, а то бејаше Змај огњени. Он је живео у своме двору од камена, на врху једне високе стене. Никада људска нога није ступила у дворе Змаја огњенога. И он је ретко силазио међу људе. Ипак, једнога дана сетио се своје сестре царице и пошао јој у походе.

Царица је свога брата лепо дочекала, спремила је свакојаких ђаконија да га угости што боље може. Док су цар и царица са својим гостом седели за богатом трпезом, дотле су деца из друге дворане извиривала да виде ујка Змаја. Нису смели да изађу пред њега, јер су слушали страшне приче о њему и његовом пустом двору. Али је Добрили било жао што га се боје, па је рекла својој браћи и сестрама: "Мени је жао ујке, ето, дошао је у госте, а ми га нисмо ни поздравили".

Па је сишла у царску гардину и узабрала киту лепог шареног цвећа. После обеда је изашла пред Змаја и пружила му цвеће.

- Добро нам дошао, драги ујко! - рекла је танким, сребрним гласом и погледала ујки-Змају право у очи. И онда су се и остала деца охрабрила и изашла пред ујка-Змаја.

_ Гле, гле, па ти имаш красну децу - рекао је Змај. А ово девојче ћеш ми дати да га понесем у своје дворе, да ме служи и да ме весели.

Царица је пребледела, а цар се намрштио и нису одговорили ни реч. А мала Добрила као да се скаменила од страха.

- Пусти су ми и мрачни они моји каменити двори, па ће ми она унети светлости и весеља у њих. Певаће као птичица на грани, цвркутаће, причати - настави Змај.

Царица се пренула. Загрлила је своје мало дете, па је одговорила брату: 

- Мој драги брате, хвала ти на доброти, али се од своје деце до данас нисам одвајала. Не могу ти дати дете.

Да сте онда видели Змаја огњенога. Јао што се разљутио! Треснуо је ногом да се цео двор заљуљао и узвикнуо тако гласно да се чуло по целој земљи: - Ако ми за три дана не предате малу Добрилу, порушићу вам дворове, својим огњеним мачем попалити летину, дрвета ћу из корена ишчупати, а свакога ко ми дође пред очи погазићу као црва!

Сад је велика жалост наступила у целој земљи. Сви су чули шта је рекао Змај огњени, а знали су да је луде ћуди и да нико не сме да му се противи.

Али је Добрила имала посестриму вилу. Она је сваког дана долазила на гранату зову, у једном углу велике градине. Кад Сунце припече, вила се спусти на гранату зову и ту се одмара. Добрила је овде често са везом у руци чекала своју посестриму и док јој је вила показивала најлепше шаре, оне су причале, смејале се и певале.

Али је овога дана Добрила горке сузе лила и једва је имала толико снаге да исприча своју невољу. И вила се снуждила, па је заћутала.

- О, моја мила посестримо, поведи ме са собом, тамо, у гору где ти живиш. Тамо ме неће наћи мој ујак, Змај огњени - молила је Добрила склопљених руку.

Вила је жалосно вртела главом: - Змај огњени долази у горицу да гледа наше коло вилинско, па би те лако пронашао.

- О, како сам несрећна! - плакала је царева ћерка.

- Слушај, ја бих ти могла помоћи да не одеш у дворе Змаја огњенога, али онда не можеш више остати царева ћерка - рече вила после дугог размишљања.

- Помози, помози! - молила је царева ћерка.

- Па, добро! Претворићу те у цвет, у тако диван, мирисан цвет, да ћеш бити краљица свему цвећу - рече вила.

- Ох, па то је дивно - обрадовала се царева ћерка.

- Да, претворићу те у ружу. Даћу ти, за оружје, трње којим ћеш се бранити од свакога ко хтедне да те дирне - рече вила.

- Ох, како ће то дивно бити. Само једно бих те молила, посестримо вило, да ме посадиш на место поред кога ће моја мајка пролазити свакога дана. Да се нагледам моје драге мајке, да додирнем руб њеног свиленог одела - молила је царска ћерка.

- Е добро, учинићу ти по вољи. И - још нешто, слушај добро! Кад прође опасност, повратићеш се опет у свој стари облик ако те царица пољуби - рече вила.

Царева ћерка сва претрну: - Шта ћу, ако ме се мајка не сети?

- Немој се плашити, нема тога на свету чему се мајчина љубав не би досетила - умиривала је вила. - Али време пролази, зачас ће превалити подне и онда се морам вратити у гору.

Посестриме се загрлише и вила поведе цареву ћерку под прозоре госпође царице. Једна леја најлепшег цвећа, као какав мирисни ћилим, пружала се испод прозора. Ту је оставила посестрима вила цареву ћерку да жељно очекује своју мајку. Претворила је у румену ружу и то је била прва ружа у овој царевини.

Још једном је вила пољубила румену ружу, па се вратила у гору зелену.

А дотле су у царевом двору узаман очекивали малу Добрилу. Забринули се цар и царица, забринули се цареви саветници, па су послали слуге да траже изгубљену цареву ћерку. Разлетеле се слуге по целом царству, али цареве ћерке нису нашли. "Као да је у земљу пропала" - јадао се цар.

А царица је само плакала и кршила руке. Па је пошла у градину да се исплаче за ћерком. Али када је дошла до руже, она је осетила да јој је лакше. Као да јој је неко благом руком прешао преко чела. Загледала се царица у румену ружу и зачудила се, јер досада није видела овај дивни цвет. Пружила је руку да помилује румену ружу, а цвет је задрхтао, затреперио, и царица је осетила толики мир и блаженство, као да је притисла на груди малу главу своје ћерке Добриле.

Три дана је царица долазила у градину и дуго је стајала гледајући румену ружу. Причала јој је своје јаде, плакала за изгубљеном ћерком и ружа је онда затреперила листићима, задрхтала, као да разуме речи пуне туге, као да и она саосећа са царицом. То је трајало само три дана, а када је освануо четврти дан, подигао се старховити олуј и Змај огњени се створио у цареву двору.

- Где је моја драга девојчица да је водим у своје дворе? - развикао се знај огњени, а од његова гласа терсли су се зидови.

Али цареве ћерке не беше у двору.

Онда се Змај огњени разјарио и пошао сам да тражи малу Добрилу. Ишао је из дворане у дворану, из избе у избу, али цареве ћерке нигде не нађе. Па је сишао у подруме доње, попео се на високу кулу, али цареве ћерке ни тамо није било. И то му није било доста. Сишао је у двориште, из дворишта у градину, па је и он застао пред руменом ружом. Застао и зачудио се, јер је први пут у животу видео овако леп цвет. Пружио је руку да дохавти ружу, али га је она убола својим трњем

- Откуда ти ово цвеће? - питао је госпођу царицу, али она није знала ко га је овде посадио.

Тада је Замј огњени нешто смислио: - Сутра ћу га ископати и понети у своје дворе - рекао је љутито, бришући крв са руке.

Али је посестрима вила све то гледала са гранате зове, па се јаду досетила. Видела је да је Змај огњени посумњао, па је те ноћи донела толико ружа из далека света, да је њима претрпала целу градину.

А кад је сутрадан Замј огњени сишао у градину, није знао коју ружу да ископа. Коју гдо је додирнуо, свака га је избола својим трњем. Увидео је Змај огњени да му је вила доскочила, па се сетио да се она одмара на гранатој зови, те је пошао да јој се освети. Трипут је облетео око зове и бацио пламен међу гране. Високо се дигао пламен, високо до небеса и зова је изгорела до корена. Али, није изгорела посестрима вила. Она се у невољи снашла и вратила у гору зелену.

Напео се Змај огњени од љутине, али Добрилу није нашао. Облетео је још трипут око царева двора, па се вратио у своје камените дворе на врху брега и више није силазио у долину.

После оне несреће дошли су мирни дани. Смирили су се на царском двору, а смирила се и цела земља. Само се царица није умирила. Она је силазила свакога дана у градину и стајала дуго код своје драге руже. Причала јој је о својој малој Добрили, причала и плакала. А ружа је треперила, дрхтала.

Тако је трајало много дана, дани се низали у месеце, а месеци напунили годину.

Једнога дана рекла је царица: - Моја ружо, мој румени цевте. Кад гледам у тебе као да видим румене образе моје мале Добриле. Кад видим трептање твојих листића, као да ми моја Добрила говори: "Загрли ме, пољуби ме, мајко!.

И онда већ царица није могла срцу да одоли. Сагнула се и пољубила румену ружу.

И гле, чуда! Пред њом се створи лепота девојка, загрли госпођу царицу и проговори слатким гласом: - Зар не познајеш своју ћерку, драга моја мајко?

Велика је радост била у царевом двору, а исто тако и у целој земљи.

И сад опет нису звали Добрилу правим именом, сад су јој дали име Ружа, јер је она била прва ружа у овој земљи.

А Ружа је често долазила на оно место где се састајала са својом посестримом вилом. Опет је тамо израсла зова, али се вила није више вратила. И од тога дана виле се више не одмарају на зовиним гранама. Остале су у гори зеленој.

ЦРВЕНДАЋ - Селма Лагерлеф

Било је то у доба када је Господ Бог стварао свет, не само небо и земљу, него и све остале животиње и биљке којима је у исто време давао имена.

Има много прича из тога доба. И када би људи све знали, знали би онда и објашњење за све у свету што се сада не може разумети.

Догодило се да је Господ седео у рају па сликао све птице, боје је нестало у Господњим судовима, те би чешљугар остао без боје да није Господ све четкице обрисао о његово перје.

Догодило се тада и то да је магарац добио своје дуге уши зато што није упамтио како му је име. Заборављао је чим би неколико корака кренуо по рајској ливади и трипут се враћао и питао како се зове, све док Господ не постаде мало нестрпљив, па га дохвати за оба ува и рече му:

-Зовеш се магарац, магарац, магарац!

И док је тако говорио, извукао му је уши толико да је добио бољи слух, па упамтио шта му је речено.

Тог истог дана догодило се и то да пчела буде кажњена јер кад је пчела створена, почела је да скупља мед, а животиње и људи који су приметили како мед слатко мирише, дошли су и хтели да га окушају. Али пчела је желела да све за себе задржи, па је терала својим отровним убодима све оне који би се приближили њеноме саћу. Видео је то Господ, па одмах зовнуо пчелу к себи и казнио је.

-Дао сам ти дар да скупљаш мед, ту најслађу ствар на свету - казао је Господ Бог - али ти немаш зато права да будеш зла према својим ближњима. Упамти: увек када убодеш некога који жели да окуша твој мед, мораћеш да умреш.

Ах да, догодило се тада и то да је зрикавац остао слеп, а мрав изгубио своја крила. Догодило се много чудних ствари тога дана.

Господ Бог је седео целога дана, велик и благ, и стварао, будио животе, а предвече паде му на ум да створи једну малу сиву птицу.

-Упамти, ти се зовеш црвендаћ - казао је Бог птици када ју је направио.

И он је спусти на свој длан, па је пусти да одлети.

Али када је птица једно време летела и разгледала лепу земљу на којој ће живети, зежеле да и сама себе види. Тада примети да је сва сива и да нема ниједног црвеног пера. Узалуд се окретала и огледала у води. Ниједног црвеног пера није могла да угледа.

Тада полете птица натраг Господу нашем.

А Господ је седео на престолу небеском, добар и благ, а из његових руку излазили су лептири који су лепршали око његове главе, голубови су гукали на његовим раменима, а из земље унаоколо избијале су руже, кринови и красуљци. Срце мале птице куцало је жестоко од страха, али у лакоме луку летела је она све ближе и ближе Господу нашем и најзад се спустила на његову руку.

Запита је тада Господ шта жели.

-Хтела бих само једно да те питам - казала је птичица.

-Шта желиш да знаш? - упитао је њу Господ.

-Зашто си ме назвао црвендаћем када сам сасвим сива, од кљуна до репа? Зашто си ме црвендаћем назвао кад немам ни једног јединог црвеног пера?

И птица је гледала Господа нашег својим малим црним очима као да га преклиње и окренула главицу. Унаоколо је видела фазане, све црвене под лаким златним прахом, папагаје с богатим црвеним оковратницима, петлове с црвеним реповима, а да и не говоримо о лептирима, златним рибама и ружама. И мислила је, разуме се, како би била потребна само једна капљица те боје да јој се метне на груди, па да буде лепа птица и да јој име пристаје.

-Зашто да се зовем црвендаћ када сам сасвим сива? - казала је птица поново.

Очекивала је да ће јој Господ одговорити:

-Ах, птичице, заборавио сам да твоје перје обојим. Чекај мало, сад ћу то учинити.

Али Господ се насмеши и рече:

-Назвао сам те црвендаћем и ти ћеш се и даље тако звати, али ти сама мораш гледати да твоје перје заслужи црвену боју.

И говорећи то Господ подиже руку и пусти птицу да поново одлети у свет.

Птица одлете замишљена у рај. Шта може учинити једна птичица, како може да заслужи црвено перје?

Црвендаћу паде једино на памет да гнездо сагради у трновитом жбуну. Угнездио се заиста између трња тамо где су гране биле најгушће. Као да се надао да ће неки ружин лист пасти њему на грло и да ће му дати своју боју.

Прошло је много година од тога дана који је био најрадоснији на земљи. Од тога доба и животиње су као и људи напустили рај и раширили се по целој земљи. И људи су стигли дотле да су умели да ору земљу и да плове морем, правили су за себе хаљине и украсе, научили су одавно да граде велике храмове и моћне градове као што су били Теба, Рим и Јерусалим.

Дође тада један нови дан који ни у повести земље неће дуго бити заборављен, а изјутра тога дана седео је црвендаћ на малом голом брежуљку пред зидовима Јерусалима и певао својим младунцима који су лежали у гнезду једног ниског трновитог жбуна.

Црвендаћ је причао својој деци о дивноме дану створења и давања имена, баш као што је сваки црвендаћ причао своме потомству, почевши од првог који је чуо Божју реч и из Божје руке полетео.

-И видите - завршавао је он причу - толико је година протекло од тог дана створења, толике су руже цветале, толико се птица из својих јаја испилило, толико да се избројати не може, али црвендаћи су и даље мале сиве птице и нису успели да добију црвено перје.

Младунци су широко отворили кљунове и упитали зар нису њихови преци покушали да учине неко велико дело како би извојевали за себе драгоцену црвену боју.

-Чинили смо све што смо могли - казала је мала птица. -Али нам ништа није полазило за руком. Већ први црвендаћ срео се с једном другом птицом која је потпуно личила на њега, па је почео одмах да је воли тако жестоком љубављу да је осећао како му се груди жаре. "Ах" - мислио је он - "сад разумем, добри Бог је хтео да је тако топло волим да се од љубавне ватре која живи у мом срцу зарумени перје на мојим грудима". Али то се није догодило ни њему ни другима, нити ће се икоме догодити.

Младунци су зацвркутали жалосно јадикујући што црвена боја неће украсити њихово перје.

-Уздали смо се и у песму - казала је птица говорећи развученим гласом. - Већ први црвендаћ певао је тако да су му се груди надимале од одушевљења и он се опет понадао. "Ах" - мислио је он - "певачка ватра која живи у мојој души обојиће црвено моје перје на грудима". Али он се превари као што су се и сви преварили после њега и као што ћете се и ви преварити.

Чуло  се тада жалосно пиштање из голуждравих грла малих птица.

-Уздали смо се и у нашу храброст и наше јунаштво - казала је птица. - Већ први црвендаћ борио се храбро са осталим птицама и његове груди су се жариле борбеним жаром. "Ах" - мислио је он - "моје ће се груди црвено обојити од овог борбеног пламена који пламти у мом срцу". Али ни у томе није успео као ни сви после њега што нису и као што ни ви нећете успети.

Мајушне птице храбро зацвркуташе да ће оне покушати да освоје ту обећану награду, али стара птица одговори жалосно да је то немогућно. Чему могу они да се надају кад толико одличних предака није успело да стигне до циља? Шта могу ону друго да чине него да се воле, да певају и да се боре? Шта могу...

Птица застаде усред речи, јер из једне јерусалимске капије долазише гомила света и сви су се журили ка брежуљку на коме је птица имала гнездо.

Било је ту коњаника на бесним коњима, ратника с дугим копљима, џелата с клиновима и чекићима, а било и неколико достојанствених свештеника и судија, уплаканих жена, а испред свих руља народа, с коца и конопца, гомила страшних скитница која се стално дерала.

Мала сива птица седела је дршћући на ивици гнезда. Плашила се сваког тренутка да ће мали жбун бити згажен, а њени младунци побијени.

-Пазите - довикнула је својим малим птицама - скупите се и ћутите. Овамо наилази коњ који као да ће преко нас прећи, овамо наилази ратник са гвожђем окованим сандалама. Овамо долази цела та дивља светина.

Одједном престаде птица да опомиње своје младунце, па се ућута. Као да заборави опасност у којој лебди.

Изненада слете она на гнездо па рашири крила преко својих младунаца.

-Не, то је страшно - казала је она. Нећу видети то. Ово су три злочинца које ће разапети на крст.

И она рашири плашљиво крила, тако да младунци не могу ништа да виде. Чули су само како чекићи ударају, како јауци одјекују и како бесне дивљи узвици народа.

Црвендаћ је пратио цео тај призор очима које су се разгорачиле од ужаса. Није могао да одвоји погледа од ова три несрећника.

-Како су свирепи људи! - казала је птица после неког времена. -Није им доста што ова сирота бића прикивају на крст. Не, на главу једнога натукли су и круну од оштрога трња... Видим како је трње израњавило његово чело и како крв тече. А тај човек је тако леп и гледа тако благим очима да би га свако морао волети. Изгледа ми као да ми је стрела пробила срце кад га гледам како пати.

Мала птица осећала је све веће саучешће према човеку са трновом круном.

-Да сам ја мој брат орао - мислила је она - извадила бих му клинове из руку, а својим оштрим канџама растерала све људе који га муче.

Видела је како крв капа из чела разапетог и више није могла да остане мирна у свом гнезду.

-Мада сам мала и слаба, морам нешто да учиним за јаднога разапетог човека - мислила је птица, па напустила своје гнездо и одлетела кружећи у великим круговима око разапетога.

Обиша га је неколико пута не усуђујући се да му приђе ближе, јер је то била плашљива птичица која никад није смела да приђе ближе неком човеку. Али полако скупила је храброст, прилетела сасвим близу и кљуном извукла један трн који се зарио у чело разапетога.

Али док је то радила, паде једна кап крви разапетог на њено грло. Рашири се брзо и обоји све мало нежно перје.

Када птица стиже поново у гнездо, узвикнуше њени младунци:

-Груди су ти црвене, твоје перје на грудима је црвеније од ружа!

-То су само капи крви из чела сиротог човека - казала је птица. -Нестаће их чим се окупам у потоку или у бистроме извору.

Али ма колико се птица купала, црвена боја није нестајала са њеног грла, а када су њени младунци порасли, блистало је крваво црвенило и са њиховог перја на грудима, баш као што су гуша и груди сваког црвендаћа црвене све до данашњега дана.  

ЗАБЕЛЕЖЕНО У БРЕЗИ - Иво Андрић

Најбољи рударски колектив целе Југославије, за 1948. годину, налази се скривен у таласастом терену средње Босне и још је његова добра половина стално под земљом. До њих није лако путовати, а још је теже упознати се са свима. Па ипак, за њих је чула цела земља и овај колектив је, са својим ударницима и руководиоцима, био предмет дивљења и похвала у штампи и говору. Признање их је нашло и у њиховој скровитој Брези и у најдубљим ''шахтовима'' под земљом.

Провести са тим људима двадесет и четири сата, то је мало, па ипак довољно да човек и осети много, и научи понешто ново и да се утврди у оном што већ зна.

Вечерали смо и разговарали с рударима Брезе, посматрали их при раду и одмору. Разгледали смо њихове графиконе, слику њихове славе и поноса. Стајали смо дуго над огромном картом на којој су нам стручњаци показивали разгранату мрежу подземних ровова. Ту су различитим бојама означена стара и нова радилишта, још неначети слојеви угља, као и исцрпни и затрпани копови и места на којима прете вода, ватра или гасови.

Разговарали смо с рударима који већ четрдесет и једну годину раде без прекида и памте и Аустро-Угарску и стару Југославију и тежак рударски живот у њима, а и са младићима у двадесет првој години који ''од јуче'' копају и - воде епске борбе за своју заставицу. Слушали смо причање ударника.

Видели смо снагу, вредност и лепоту социјалистичког рада и такмичење у ком они који су тренутно на врху графикона знају и осећају добро да је њихово првенство условљено радом и напорима свих оних који су по својим постигнућима засада још испод њих. Видели смо не само хероизам него и витештво рада. Видели смо и све скривене и нескривене тешкоће са којима се носе и боре руководство, активисти и сви свесни радници у овој Босни, уназађеној, дуго трованој и бездушно експлоатисаној земљи,  у којој се, по Кочићевим речима, ''све конта и уважава по вјерозакону'' или се бар доскора контало. Видели смо и њихову решеност да у борби истрају и да тешкоће савладају.

И кад смо се у дубоким и мрачним рововима сусретали са рударима, који су као и ми носили своје мале електричне лампице и поздрављали нас чудним озбиљним благо-чврстим рударским поздравом ''Сретно!'' - ми смо се, као на испиту, трудили да одговоримо истим тоном осећајући у том тренутку узбудљиво велико јединство свих трудбеника, па ма где они радили и ма какав био њихов посао.

Тај њихов другарски поздрав носимо још у ушима и нећемо га заборавити, као што не заборављамо ни њихову поруку: да би им људи од пера и књиге (''од знања и умјеће'', како је рекао стари рудар) могли и морали да помогну на свој начин у њиховом раду. 

После  неколико сати боравка под земљом и пешачења по угљеним рововима разговарамо на мокром брежуљку трепћући од светлости и зимског дана. Разговарамо о раду, о вредности и значају сваког грумена драгоценог угља, о будућем свету измењених радних односа и ослобођеног радника.

У том разговору стигли смо на друм који нас је синоћ довео у Брезу и који нас сада одводи из ње.

Ту бригаде Нардоног фронта граде шест километара пруге широког колосека којом Бреза треба да буде везана са пругом Шамац - Сарајево, што ће значити велики добитак, јер се вагони неће морати претоваривати.

Југовина и влага. Сеоске девојке копају и набијају у насип тешку иловачу која се хвата за руке, за ноге и алатке, напада и отима се као жив створ.

То је права борба са стихијом пустог простора која у облику иловаче навире из земље као војска коју није лако савладати и која подлеже само упорном, добро смишљеном и добро вођеном раду. То је истински фронт на ком се јасно виде савладана и освојена места на којима је иловача већ добила облик насипа, поред оних тек начетих, разривених и безобличних места где борба траје и још влада неред и пустоловина.

Свуда око нас рвање са јаловом ледином и тужним беспућем пустог простора, његово мучно савлађивање, потчињавање свесно људској вољи и потребама људске заједнице. То је народ који је устао на борбу с тим простором, решен да га крчи, копа, преврће, поравнава, док не измени лице стихије и не претвори је у целисходну људску творевину.

Лево и десно од нас раде људи и жене. Ситан и само привидно изолован одред велике народне војске рада. Чини ми се да одмичемо споро, да дангубимо, чини ми се да је недостојно бити докон и незапослен, па ма и само наизглед.

Нагло нестаје с видика раштркана бригада фронтоваца, као моба на раду. Храбри рудари Брезе остали су далеко иза нас. Они неће у овим белешкама наћи своју слику као што можда желе и као што свакако заслужују; па ипак, ми смо из Брезе понели много више утисака него што ове белешке у новинама могу да кажу. У овом тренутку све што човек може то је да им каже оно тихо и значајно: ''Сретно!'' - њима и свима у нас и васцелом свету који покретом мишића, жаром мисли, свешћу и снагом воље раде и радом стварају основе новог живота.